ДЕЧИЈА ИСПОВЕСТ И БРИГА РОДИТЕЉА О ДУШИ ДЕТЕТА

Молитва родитеља Господу Богу
да васпитају децу да буду добри хришћани

Боже, наш милостиви и небески Оче! Помилуј нашу децу (имена), за коју Те смирено молимо и коју поверавамо Теби да их штитиш и стараш се за њих. Усади у њих снажну веру, научи их да имају поштовање према Теби и удостој их да силно воле Тебе, нашег Саздатеља и Спаситеља. Упути их, Боже, на пут истине и добра, да би све чинил^ у славу имена Твога. Научи их да живе побожно и у врлини, да буду добри хришћани и корисни људи. Подари им здравље душевно и телесно и успех у свему што чине. Избави их од лукавих замки ђаволских, од многобројних искушења, од нечистих страсти и од нечасних и рђавих људи. Ради Твога Сина, Господа нашег Исуса Христа, молитвама Његове Пречисте Мајке и свих Светих, доведи их до тихог пристаништа Твога вечног Царства, да би са свима праведнима увек славили Тебе, са Јединородним Твојим Сином и животворним Твојим Духом. Амин.

+ Помаже Бог драга децо и родитељи. Потрудићу се да са избором православних текстова упутим младе читаоце и њихове родитеље на корисно размишљање о важности исповести деце и њиховог живог литургиског учешћа у животу Цркве. Ваш о. Стефан.+

СХИЕПИСКОП ПЕТАР ЛАДИГИН Непоколебиви стуб Цркве Катакомбне

                                                  

На дањашњи дан, Руска Истински Православна (катакомбна) Црква прославља подвижника и свештеноисповедника Схиепископа Петра ( Ладигина, +1957.), посљедњег канонског епископа ИПЦ и уједино њеног Првојерарха до краја педесетих година двадесетог века. Извукли смо кратко житије из његове аутобиографије коју је Владика Петар диктирао својим духовним чедима у деловима јер је био полуслеп. Диктирање Владике Петра је је записивано у строгој тајности од стране разних људи и у различито време. Неколико делова од тих рукописа су заувек изгубљени али ови што постоје су непроцењиви извор сазнања о животу исповедника прогоњене Катакомбне Истино Православне Цркве.

Свештеноисповедник Схиепископ Петар се родио у селу Велики Селег, Красногорска област, недалеко од града Глазов (Удмуртија), 1. децембра 1866. године. На кршењу је добио име Потапиј Трофимович Ладигин. У младости за време службе у Царској армији, град Кијев, постао је духовно чедо старца Јоне ( у схими Петар), који је у своје време био духовно чедо св. Преп. Серафима Саровског чудотворца. По завршетку армије П. Ладигин се обратио старцу за благослов ступити у Кијево Печерску Лавру, међутим о. Јона је уместо Кијева благословио одлазак у Јерусалим и на Свету Гору ( Атон), где је 1880. године пострижен у монаха под именом Питирим. Године 1889. постаје јеромонах, а 1910. године настојатељ Андрејевског подворја Атонских манастира у Одеси( Украјина).

Како се треба спремати за венчање?

Брачни живот треба да започне од духовне припреме.
Младожења и млада пре брака обавезно треба да се исповеде и да се причесте
Светим Тајнама. Пожељно је да се три-четири дана пре тога припремају за тајне исповести
и причешћа.
За венчање треба припремити две иконе – Спаситеља и Мајке Божије, којима се за
време тајне благосиљају млада и младожења. Раније су се ове иконе узимале из
родитељских кућа, предавале су се као домаћа светиња од родитеља деци. Иконе доносе
родитељи, а ако они не учествују у тајни венчања – млада и младожења.
Млада и младожења купују бурме. Бурма је знак вечности и нераскидивости
брачног савеза. Једна бурма треба да буде златна, а друга сребрна. Златан прстен
симболизује својим блеском сунце, чијој светлости се у брачном савезу уподобљава муж,
а сребрно – је слика месеца, мањег светила, које блиста одраженом сунчевом светлошћу.
Данас се за оба брачна друга по правилу купују златне бурме. Бурме такође могу имати
украсе од драгог камења.
Међутим, ипак је главна припрема за предстојећу тајну – припрема за причешће.
Света Црква препоручује онима који ступају у брак да се припреме подвигом поста,
молитве, покајања и причешћа. Млада и младожења који желе да се сједине у Тајни брака,
припремају се за примање благодати постом и покајањем, а на дан венчања заједно се
причешћују Светим Божанским Тајнама. Они се обично причешћују или на дан венчања
или уочи тога.

СВЕТИ НИКОЛАЈ ЈАПАНСКИ

Свети Николај Јапански (1836.-1912.), православни равноапостолни светитељ, архиепископ и просветитељ Јапана.

Рођен је 1. августа 1936. у селу Берјоз, у Смоленској области. Рођено име му је Иван Димитријевич Касаткин. Завршио је богословију у Смоленску 1857. године, затим Петроградску богословску академију где се спремао да остане и прими професорску дужност.

22. јуна 1860. Иван Касаткин се замонашио и узео Николај и примио чин ђакона, а седам дана након тога рукоположен је за свештеника Руске Православне Цркве.

29. јуна исте године кренуо је из Петрограда за Хакодате, Јапан. У Хакодате је стигао тек у јуну 1861. године. Тамо је након седам година изучавања јапанског језика започео проповед Јеванђеља Јапанцима на њиховом матерњем језику.

1869. Свети синод РПЦ доделио је Николају чин архимандрита и поставио га на чело мисије у Јапану, у надлежности епископа Камчатке. Фебруара 1871. је прекинута мисија због почетка руско-јапанских сукоба и Николај се привремено вратио у Русију.

Вративши се из Русије, отац Николај је започео свој рад на превођењу Библије, катихизиса, молитвеника и житија светих на јапански језик.

Јануара 1872. свети Николај се преселио у Токио.

СВЕШТЕНОМУЧЕНИК ПЕТАР, ЕПИСКОП ВОРОЊЕШКИ

Инокиња Татјана Спектор,

Леснински манастир, РИПЦ

                                                 

 Aрхиепископ Петар  примио је Вороњешку катедру у фебруару 1926. године, после упокојења Митрополита Владимира (Шимкјевича, +1925). Владика Петар је говорио да је њему било предложено да бира између две катедре: Њижгородске и Вороњешке. Он је одабрао Вороњеж, зато што је увек волео вороњешке светитеље Митрофана и Тихона и новопрослављенога светитеља Антонија (Смирницког), чија  се канонизација није  десила због  револуције.

Прво је  Владика Петар допутовао у Вороњеж 16/29 јула 1925. године, да би помогао Митрополиту Владимиру у борби против обновљенаца, организације коју су основале бољшевичке власти, када нису успели да растуре Цркву у Вороњешкој епархији путем „одузимања црквених драгоцености“. Вороњешка епархија видела је истинско лице совјетске власти већ 1918. Године када је пуцано у црквену поворку. У лето 1919. године у „Чеки“  мучили су иноке Митрофановског манастира и друге свештенослужитеље, чија је тела (бројем 14), са траговима мучења, открио корпус генерала Шкура у септембру. Следећа жртва режима постао је Архиепископ Вороњешки и Задонски Тихон (Василиј Варсонофјевич Никаноров, 1855-1919), обешен на царским дверима Благовештенског сабора.