СРБ ЈЕ ХРИСТОВ

Содомија је прошла улицама Београда. На свим медијима објављује се да је Србија с тим себе још више истакла као отворено друштво. Премијер се захваљује Србији што се није бунила и што није разбијала Београд. Коначно се у Србији то десило и ето сви медији кажу да није нас ништа оштетило, већ напротив отварају се могућности, фондови....Опозиција у лику Двери, Образа, Радикала итд. такође млако, унапред са власти договорено, каналише незадовољство већ уморног патриотски и православно настројеног народа. Пала Београдска патријаршија(екуменизам) већ одавно сервилно и без стида издаје Србију и светосавље.

Желим мало писати о свему томе. Где је решење? Сви се то питамо, који волимо другачију Србију од ове коју нам нуде радикални либерали. Као и свакодневом животу решења нема без труда и плана да се проблем реши. Наравно прво да се све сагледа.

Да кажемо да је све почело падом Монархије. Долазак комуниста нам доноси други образац живота. Ту нас по први пут држава систематски мења испирањем мозга комунистичком идеологијом самоуправљања, радничког управљања државом. И док велики злочинац Јосип Броз Тито раван Хитлеру и Стаљину, Черчилу, Рузвалту, Мусолинију, тихо убија после другог светског рата србске домаћине, клирике, и академике, јавно говори о заједници народа, братству и јединству и „отвореном југославенском друштву“...

Народ му је веровао! Почео је да се стиди своје традиције, вере, обичаја, морала...Престају да славе Славу, да иду у Цркву, да се крштавају. 

Скидају иконе са зидова и у свакој кући поставља се биста великог вође! Ту и почиње искривљена слика о потребама вође без Христа. Свако у будућности ко је себе нудио без Христа, и без монархије, одговарао је Србији која је имала грижу савести јер је убица свога сопственог идентитета.

Да зло не иде само потврђује и следећа акција Броза! Он на чело Београдске патријаршије доводи  сервилног епископа Викентија.  Послушан комунистима ипак одбија да Македонију одвоји од српске Цркве. „Изненада“ умире и на његово место долази бољи кандидат. Патријар Герман. У то време народ занесен "братством и јединством" у великој мери није марио за Цркву и њен курс. А ту почиње и највећи проблем Србије. Црвени патријарх брзим потезима и Брозовим благословом  даје македонцима самосталност, ствара некакво свештеничко црвено удружење одано комунизму, и највећи ударац можда и смртан за душу србског народа уводи СПЦ у Светски Савез Цркава.

 То беше давне '58 а где смо сада. Сво  протекло време СПЦ утврђује своје позиције у екуменизму и све више тупи људима ревносну оштрицу чувања православне вере.Руку под руку са безбожним режимом СПЦ наш народ обезбожује и ево после пада комунизма по други пут ради се на промени свести и савести преосталим малобројним србским домаћинима, националистима и православним верницима. Сама чињеница да нас сваки пут "вођа" изда руши се љубав према првом човеку Србије (некад монарху) и убија се воља да се човек уопште труди да уреди своју државу на хришћанским нормама живота. Данас просечан србин не верује ни БОГУ!!! ни "вођи" ни патријарху ни војсци...јасан је осећај да Србија не припада србијанцима. Да смо експериментална зона новог светског поретка. 

Држава нас намерно и студиозно подвргава разним тортурама на које они кажу морамо пристати. Кроз фашистичке прозападне  медије који без милости нападају све што је србско православно и именују као екстремним и хомофобичним, који нас умртвљују негативним вестима, злочинима, развратом, некултуром, лажним вестима и надама... и кроз политички апарат који нам објашњава са својим "мегатренд" паметњаковићима (испразни млади људи без духа и идеје у лепим оделима и андроидним понашањем)  шта је то "цивилизациско друштво"   разлажу у позитивном смислу зашто су се продали мамону  (Матеј 6, 24).) овога света и како и ми требамо њиховим корацима да идемо...

Ооо Боже. како је тешко данас нашој Србији.

Са друге стране и дом у Србији је разорен и развраћен. Отац више није муж а мајка више није жена, деца више нису наши потомци. Све се окренуло. Жена не може ни у чему да се смири пред домаћином( позната наука да жена има иста права, да се све дешава демократским договором, ), не може да буде мајка јер не може да буде смирена пред децом док је она себи центар света. Млади домаћин опет одрастао у дому где је све било "нека сине ја ћу" неспособан и емотивно нестабилан (очајава јер нема маме и тате да помогну и  подрже у његовом егоизму) не уме да схвати како да буде ауторитет у дому. Деца бесна јер су покупила нервозу куће, уживају у идолатрији својих родитеља према њима, непослушна, погрешно усмерена, без основне хришћанске културе.

Можда прегруба процена домаће атмосфере, али просек је заиста поражавајући што доказују бројни разводи, прељубе, наркоманија младих, алкохолизам и малољетници који у раном периоду улазе у сексуалне односе.

Шта чинити да нам буде боље? Из угла мене као свештеника Српске ИПЦ, просечан србин треба  са собом и својим домом да реши основна питања.

 Да ли сам православан? 

Да ли сам патриота?

 Да ли сам муж и родитељ?

 Имам ли у себи храбрости за промене?

Такође таква слична питања треба да себи постави и жена. Дали сам православна? Да ли сам патриота? Да ли сам мајка и жена која жели хришћански дом?Имам ли у себи храбрости да се мењам?

Такође млади треба себе да питај:.
 Ко сам ја? Имам ли духовни живот? Да ли  сам патриота?Да ли сам изманипулисан овим духом светске не културе? Јесам ли православан/а?Имам ли храбрости да се мењам и поправљам?

Храброст! Храброст ка сагледавању себе и одлука да се уђе у почетак мењања себе од кукавичног површног човека, овом државом деценијама  васпитаног лошом културом и моралом,   ка православном мудром и храбром.

Какав је то пут?

То је пут који мора да види где је коран пада србског човека, а то је комунизам и екуменизам. Дакле одсећи безбожно хедонистичку и сервилно екуменистичку људску палу природу и подизати се ка православним светосавским начелима без компромиса кроз свете тајне Српске Истински Православне Цркве. Јер само она стоји окренута Христу и светосавским вредностима.

Да ли прихватити духовног оца који благосиља све што благосиља и безбожна власт?  
Не! Треба се од јеретика одвојити и свој дом привити уз мајку Цркву! Како то не схвата просечан србин? Ја мислим да је СИПЦ у отвореној форми још мало са својим народом. Одбаците емотивност која вас лепи и везује за православне грађевине из којих је изашао дух Истине и јасне љубави према православним вредностима. 

Користите време јер као што видите по етикетирању наше Цркве, много смо омрзли свету, мада му ништа не чинимо сем што се јасно опредељујемо за православље без компромиса. Ово личи мало револуционарно "без компромиса". Толико су нас омекшали у убедили да ако се боримо за било шта своје, за вредност која је вечна а не ововремена ...ми смо тада екстреми, фанатици, православни талибани итд итд...не осврћите се на ГЛУПОСТ! Јер ако слушате глупост и сами ћете заглупити... Србија је постала затвор. Смрди од наметања норми које руше традиционалне православне вредности. Угасимо телевизор. Не веруј Блицу, Куриру, Новостима, Б92, РТС, и свој страној штампи писаној србским језиком...Узми молитвеник, купуј Свете Оце, пронађи храм СИПЦ који ти је најближи и БЕЖИ од антихристове политике и науке.У молитви, црквом одређеном посту и Сабору имаћемо Божију заштиту.

Време је да човек бежи духом од овога света, а срцем да брани вредности живота, ПРАВОСЛАВЉЕ. 

Када човек уђе у Христову цркву још није све готово. Мора да се ослободи подозрења, ироније, цинизма, егоизма и да покуша што пре да пронађе у себи лик Божији који се огледа у врлинама и покајању као и кротости према Богу, ближњима, својој породици, својим непријатељима али не и непријатељима православља. Непријатељи који силом наше породице терају да аминујемо и гледамо грех, разврат, содомију, неморал, лаж и да нас они уче како да живимо православно и да од њих учимо шта је православље, за њих могу само рећи АНАТЕМА! Анатема није усклик мржње и знак побуне већ последњи вапај Цркве да се отпали од благочећа врате у оквире православне вере...

Подвлачим да нема времена за одлагање, већ брзо седите и полако почните да постављате себи питања. Мало по мало да ојача дух и срчаност и да осујетимо намеру да нас антихришћански запад кроз марионете режима покоре, искваре обезбоже...Напомињем да данас Србија нема ни Власт(војску и полицију) ни Патријаршију(екуменизам) ни опозицију( све је ДБ или БИА створила)...мора народ да изнедри нове људе...Богу се помолимо и поклонимо!Без покајања нема непред. Видимо корене пада, одрецимо се сурогата и заволимо истинске вредности! То је мој вапај, мој став, моја нада за мој народ...ако се оглушимо, губимо православну државност, и живот настављамо под суровим условима антихристових претеча у виду данашње политичке,духовне и медијске олигархије...али и тако ако буде слава Богу за све, јер оно што остане срба увек ће са преподобномучеником Авакумом моћи радосно рећи 

СРБ ЈЕ ХРИСТОВ НЕ БОЈИ СЕ СМРТИ!

Једемо ли идолске приносе, служимо ли Христу ил трбуху?

Данас је Теодорова субота. 

          

Дан када се сећамо чуда које је спречило хришћане да себе оскрнаве идолским жртвама. Свети Теодор у свом јављању упозорио је епископа да хришћани  избегавају храну са тргова јер је покропљена крвљу идолских жртава, и да кувају пшеницу.  

Желео бих мало на ту тему да поделим мисли са Вама, мојим једнодушним пријатељима.  Питам се данас, да ли свака неправда и зло могу да се дочекају на исти начин. Ако нас неко непрестано понижава, ако не мари за наша верска права, ако смо потопљени и покропљни жртвама екуменизма, халала, кошера...

Искра у човеку

Пролазећи кроз овај живот некада нисмо у стању стићи сопствену мисао. Олако прихватамо грађу која се у нас слаже помислима, и без реда товаримо свуда по себи док не нађемо време да све лепо сложимо и сортирамо, шта треба избацимо. А времена нема. Као у мечу два горостаса, морамо стално држати руке бранећи своје биће и у исто време задавати ударце нашим мисленим противницима. Ако то радимо несмотрено наш противник нас коначно омамљује силином својих напада и баца на кољена.

Лични став о е. Артемију

На дан силаска Светога Духа на апостоле СИПЦ је прославила празник у новоподигнутом храму који је баш том празнику у част подигнут. Храм је 50% завршен, сада иде друга фаза изолација итд...И док смо се радовали напретку наше Цркве, и утехама новога храма до нас је дошла информација да је е. Артемије исповедио (коначно) своју веру.
Сада ми на памет дође овај текст :

уторак, 23. новембар 2010.

Коментар Истински Православног свештеника о „афери Артемије“ (English version available)

Отац Стивен Ален

(English version)

Добро се сећам када је 1990. епископ Артемије заједно са оцем Савом Дечанским и многим следбеницима саставио јавно  саопштење против свејереси екуменизма. То је било „повлачење линије по песку“. Tада је свима са здравом савешћу било очигледно да ће ако одустане погазити своју савест и да ће свесно и јавно пасти у јаму општења са јереси коју је сам изабрао. Управо се то и десило. На овај начин он се сурвао са моралног врха – смело је исповедио веру и био на рубу прекида општења са јеретицима – на оно што је данас: жалосна фигура без идентитета, ни врућ (тј. исповедник Вере), ни хладан (тј. размажени, еврократски, псеудо-епископ, као остали из Српске патријаршије), него млак, са нејасном и конфузном еклисиологијом, узалуд се трудећи да остане на неком црквеном положају.

Владика Артемије је урадио оно што један антиекумениста НЕ СМЕ да уради: Он је препознао екуменисте… и онда је остао са њима у општењу! То је крајњи екуменизам: да антиекумениста саслужује са екуменистима! То је најпотпунији тријумф екуменизма који се могао замислити – он тако тријумфује као универзални, разарајући, ментални и духовни отров, који неком демонском, фаталном привлачношћу присиљава чак и антиекуменисте да се моле са екуменистима, на тај начин јасно и прецизно исповедајући оно што екуменисти уче: није важно у шта верујеш докле год се молимо заједно.  

Пошто је урадио оно што један исповедник Вере НЕ СМЕ  да уради – препознао јеретике и онда остао у  општењу с њима – епископ Артемије је погазио своју савест, онеспособио се за доношење добрих одлука, завео верне и оштетио темељ истинске Вере.

Да ли ће он сада, годинама касније, имати моралне бистрине да увиди своје грешке и поништи их? Данас, овде и сада, хоће ли ће имати храбрости и чистоте ума и душе да каже: „Јавно исповедам да је требало ДАВНО да прекинем општење са патријаршијом, зато што је ЈЕРЕТИЧКА! Јавно исповедам да је требало да ступим у Истинско Православље пре много година, и сада намеравам да урадим тако“? Помолимо се да тако буде, због његовог спасења, и душа многих!

Priest Steven Allen

Church of St Spyridon  (GOC)

Detroit, Michigan

 Добри о. Стивен био је запрепаштен начином расуђивања е. Артемија. Али ми у Србији мада знајући да је е. Артемије поникао у СПц(СЕц) и да је хиротонисан од стране и тадашњих и садашњих екумениста ипак смо желели веровати, мимо свих рационалних негација да је могуће, у промену курса е. Артемија. Од екуменисте у Истински православнога.

 

 Многи ће рећи да немам право да кажем да је епископ Артемије екумениста, јер је он објавио прве анти екуменске текстове у Србији и да се први огласио као противник свим новотаријама итд...Наравно да није тачно да је е. Артемије био први, јер ко је читао "Љубостински стослов" светога владике Николаја свештеномученика, или дело о. Јустина Поповића о свејереси екуменизма, ко је знао монахе србе који су живели у Истинском православљу давно пре књиге Саве Јањић, тај неће Артемија величати као неког зачетника у Србији антиекуменизма. Али свакако да је и е. Артемије дао велики допринос да се расветли јерес екуменизма када говоримо о србском говорном подручију. Али једно је писати а друго делати.

И зато смо и градили наду да можда нешто буде од е. Артемија. Заборавили смо сва његова саслуживања са екуменисима ( мислим спц екуменисте као и друге из светског "православља" екуменисте и новокалендарце), заједничка "причешћивања" са Вартоломејим фанарским, и због доброг народа који је стао уз њиховог Владику и духовника и ми смо стали да шаљемо добре поруке наде да можемо бити једно( заједно) са мало добре воље, а то је да се одбаци потпуно јерес екуменизма. Одговора на "сигнале" није било. Напротив, гордо игнорисање СИПЦ показало је на делу да је епископ (да ли је сада уопште епископ када је признао спц) Артемије истога духа као и његова браћа која су га отерала са катедре епископа Рашко Призренског.

Подсећам како је наш блог сајт пропратио тај дан линк.

И шта сада осећам. Наравно тугу. Не за е. Артемијем. Он је оно што је увек и био. Тугу за обманутим народом који га и сада слави као неког победника који је исповедио нешто што они препознају као исповедништво. Да је јеретик благодатан до осуде сабора. А сабор организују јеретици. И патријарх је благодатан јер је паљење менора на ханука јеврејски празник у Београдској синагоги ЛИЧНИ!!! грех тог патријарха. А што канон каже и забрањује да се уђе у синагогу а камоли учествује у јеврејском обреду, а свети Сава забрањује да се православни чак лече код јеврејскога лекара, до је сада већ оштра зилотска терминологија и није по е. Артемију "царски пут"...И имало би још много тога да се каже за ово кристално јеретичко исповедање е. Артемија.Али да неби звучао супротно од онога што осећам стајем. И плачем. Уздајући се у Господа да је то још једно сито кроз које ће се јерес одвојити, а православни препознати...

                                                                      О.Стефан

Текст написан 2014