Јер Бог није Бог нереда, него мира. Тако бива у свим црквама светих.
(1. Коринћанима 14, 33)
Учитељи су често позивали своје ученике да живе онако како су их учили и да у животу следе пример свога учитеља. Тако и светитељ Јован Златоусти учи нас: „Ништа није тако угодно Богу као незлопамћење. Ако будемо живели у миру, научићемо и да презиремо земаљско. Као што онај који вређа не повређује другога него себе, тако и онај који лукави против ближњега најпре себе погубљује, јер ко копа јаму другоме, сам у њу пада. Зато не будимо лукави према другима, да не бисмо нанели штету себи. Када рушимо славу других, сетимо се да штетимо себи, да више лукавимо против себе.“
Нажалост, у данашње време све више у нашим душама ишчезавају не само јеванђелски примери, него понекад и просто честити поступци који нас разликују од бесловесних животиња. Требало би да се угледамо на понашање Јосифа, кога су браћа продала у ропство. А ми све чешће подражавамо браћи која су тим поступком започела борбу против Бога. Јосиф није лукавио против своје браће, него је наставио да живи у миру. Будући веран Живоме Богу, достигао је прво место после цара и постао господар Египта. У томе му је помогла кротост.
Ми, пак, од светих отаца знамо ко је у ствари продао Јосифа. То нису била његова браћа, како бисте могли помислити, него његово смирење. Јосиф је имао могућност да одмах објави да им је брат и да се успротиви продаји. Али је ћутао. Његово смирење се показало у покорности Божијој вољи, упркос спољашњој неправди. Уместо отпора, Јосиф је прихватио ропство. Тако је и Господ добровољно, са смирењем, принео Себе на Жртву за род људски.
Да ли оживљавамо у свом сећању те догађаје када нас снађу разна искушења? Ми, испуњавајући јеванђелске заповести, задобијамо благовољење свише, јер нам Бог кроз Своје Тајне, кроз те видљиве знаке невидљиве помоћи, даје могућност да живимо богоугодно, иако се понекад налазимо окружени варварима.
Навикли смо да у ближњем видимо, чак и тражимо, све што је лоше — све што оправдава наше удаљавање од њега, а злопамћење ту има главну улогу. Годинама можемо памтити зло о ближњем, а добро у њему не примећивати. Претварамо своје памћење у архив туђих поступака. А Јосиф, када се сусрео са браћом, све је чинио да помогне њима и своме народу.
Апостол Павле посебно наглашава да је мир једно од главних својстава Бога, за Кога је мир — сама Његова природа. Зато, ако у нашој души нема мира, у том тренутку нисмо са Богом. Унутрашњи мир је знак присуства Бога, док претерана брига за сутра, животне тревоге и изливи гнева сведоче о одсуству мира у души.
Душа испуњена страстима, гресима и сујетом престаје да осећа благодат и налази се више под утицајем овога света него са Богом. Губитак унутрашњег мира указује на губитак везе са Богом. То није физичко одсуство Бога, већ добровољно одступање човека од живота по Његовој вољи.
Јосиф, пак, следујући унутрашњем миру, покорава се вољи Божијој — толико је снажан његов мир. Иако је био млад, носио је страдања због раздвајања од оца кога је волео, као и бол због недавне смрти своје остареле мајке, али су сва та страдања била побеђена унутрашњим миром и заједницом са Богом.
Стицање унутрашњег душевног мира јесте подвиг. Понекад споља не показујемо знаке губитка везе са Богом, док у нама кључа читав вулкан страсти. Непрестани унутрашњи дијалог, у коме водимо замишљени спор, оптужујући ближњега за неправду и увреде, не решава проблем, већ појачава гнев и осећај сопствене праведности. Такав разговор јесте разговор са ђаволом и један од знакова губитка Бога.
По природи нам нису страни ни осећања ни краткотрајни гнев. Знамо такве примере. Многострадални Јов, чувши за смрт своје деце, раздерао је хаљине у жалости, али је мир душе у њему преовладао и обновио везу са Богом, те је рекао: „Зар ћемо добро примати од Бога, а зло нећемо?“ Тако се и Пресвета Богородица у почетку смутила чувши речи Архангела. То су свима познати примери покорности вољи Божијој.
Истинска покорност доноси душевни мир, смирење и спасење. Предати себе у руке Божије, као дете родитељу, није слабост ни пасивност, него неприступна тврђава духа. То је темељ без којег се руши свако добро дело.
Зато са вером чујмо:
Мир свету Твоме даруј, Црквама Твојим, свештеницима и свему народу Твоме. Јер сваки добар дар и сваки савршени поклон одозго је, силази од Тебе, Оца светлости.
Часни пастири, монаси и мирјани наше епархије, једним мирним срцем са вама узглашавам миру:
Ваистину Христос Васкрсе!
Софроније, Архиепископ санктпетербуршки и северноруски
Пасха Христова, 2026. године.
Нема коментара:
Постави коментар