У времену када се све више говори о „јединству“ и „љубави“, млади богослови лако могу упасти у замку да прихвате и оно што је супротно истини.
Црква, међутим, од самих апостолских дана поучава да је молитва заједништво у вери, а не формалност. Зато је неопходно разумети: зашто није дозвољено молитвено општење са екуменистима
1. Молитва је исповедање вере
Молитва није приватна ствар. Она је сведочанство у шта верујемо и коме припадамо.
Апостол Павле јасно каже:
„Јеретика после првог и другог саветовања клони се“ (Тит. 3, 10).
„Какву заједницу има светлост са тамом?“ (2. Кор. 6, 14).
Када се неко моли са онима који другачије верују, он сведочи лажно јединство – као да је истина и заблуда једно.
2. Канони Цркве су недвосмислени
Црквени канони нису административни прописи, већ чувари душе.
10. апостолско правило: „Ако се неко моли са одлученим, нека се и сам одлучи.“
45. апостолско правило: „Епископ или презвитер који се моли са јеретицима, нека буде свргнут.“
65. апостолско правило: „Ако неко уђе у јеретичко место молитве, нека буде одлучен.“
Порука је јасна: заједничка молитва са јеретицима није дозвољена, јер нарушава јединство вере.
3. Глас Светих Отаца
Свети Теодор Студит: „Са онима који другачије мисле о Богу и о вери – нема ни молитве, ни заједнице.“
Свети Марко Ефески: „Нема ничега што нас више удаљава од Бога као општење са јеретицима.“
Свети Јустин Ћелијски: „Екуменизам је свејерес.“
Оци не говоре из мржње, већ из љубави – да би истина остала чиста и да би се они у заблуди вратили у Цркву.
Шта ово значи за младог богослова?
Прекинути молитвено општење са екуменистима није знак гордости или презира. То је верност истини. Богослов који то разуме неће мрзети човека, већ ће се у својој келији молити за његово покајање – али неће стати са њим пред олтар као да јединство већ постоји.
Истинска љубав никада није грађена на лажи. Зато млади богослови морају бити опрезни и верни: чувајући чистоту молитве, чувају и чистоту своје душе и сведоче јасно да спасење постоји само у истини Христовој.
