Монахиња Вера: Како су катакомбници у совјетско време празновали Рождество Христово

...Године 1933. Рождество Христово падаше у недељу. Колхоз је радио у бившој царској шуми на шумској сечи, журили су да заврше до празника, али не успеше. Остаде ситница, али, ипак, не беше све завршено, рекоше "религиозна глупост срушила је испуњење плана".

Бригадир Иван Никитич, био је својевољан, али се уплаши.

-За мало не завршисмо децо- рече- идите да ноћите: сутра ћемо завршити раније и празноваћемо код куће.

СХИИГУМАНИЈА МАКАРИЈА (ЧЕБОТАРЈЕВА ) И ЊЕН ПОДВИГ СЛУЖЕЊА КАТАКОМБНОЈ ЦРКВИ

Епископ Гермоген Черниговски и Гомельски

У првом часу ноћи 4. марта (20. фебруара) 2004. године, у 94. години живота, отишла је Господу, Коме је служила од своје младости, схиигуманија Макарија, у свету Марија Ивановна Чеботарјева, рођена 1911.  у монаштву  Максимила, у ризи Маргарита.

Последње две-три године Матушка је почела да слаби, али није престајала да присуствује служби Божијој у Храму. Она се дуго пела стрмим  и  високом степеницама сама, или са малобројнима, када су је постригли у част Светог Митрофана Вороњешког, у схиму са монашким именом Макарија. Благи  и спокојни животни крај ове велике праведнице, подвижнице и исповеднице ( који су и ишчекивали, пошто Матушка последњих недеља је престала да излази из своје монашке келије), изазвали су тугу и жалост  због растанка са њеним многобројним духовним чедима.

НОВОМУЧЕНИК И ИСПОВЕДНИК КАТАКОМБНЕ ЦРКВЕ

јеромонах Амфилохије Фурс, 1939.г.

Катакомбни исповедник јеромонах Амфилохиј (Андреј Петрович Фурс) се родио 1877.г. у селу Слабино, черниговска област у хришћанској породици.

Од јуна 1902. пребива у Кијево Печерској Лаври (на Жуковом острву), а од јануара 1903.г. постаје искушеник у манастиру. 21. марта 1911. од стране намесника Лавре архимандрита Амвросија (Булгакова) обучен у расофорну одећу. Пострижен у монаха 28.марта 1918.г, док је 27.маја 1920. рукоположен у јерођакона.

У октобру 1920. је добио двомесечни отпуст „ради прибављања намирница“. 11.августа 1922.г. премештен у Спасо Преображенску пустињу због стања у држави. У новембру те године прешао у Троицки Болнички манастир.

СХИЕПИСКОП ПЕТАР ЛАДИГИН Непоколебиви стуб Цркве Катакомбне

                                                  

На дањашњи дан, Руска Истински Православна (катакомбна) Црква прославља подвижника и свештеноисповедника Схиепископа Петра ( Ладигина, +1957.), посљедњег канонског епископа ИПЦ и уједино њеног Првојерарха до краја педесетих година двадесетог века. Извукли смо кратко житије из његове аутобиографије коју је Владика Петар диктирао својим духовним чедима у деловима јер је био полуслеп. Диктирање Владике Петра је је записивано у строгој тајности од стране разних људи и у различито време. Неколико делова од тих рукописа су заувек изгубљени али ови што постоје су непроцењиви извор сазнања о животу исповедника прогоњене Катакомбне Истино Православне Цркве.

Свештеноисповедник Схиепископ Петар се родио у селу Велики Селег, Красногорска област, недалеко од града Глазов (Удмуртија), 1. децембра 1866. године. На кршењу је добио име Потапиј Трофимович Ладигин. У младости за време службе у Царској армији, град Кијев, постао је духовно чедо старца Јоне ( у схими Петар), који је у своје време био духовно чедо св. Преп. Серафима Саровског чудотворца. По завршетку армије П. Ладигин се обратио старцу за благослов ступити у Кијево Печерску Лавру, међутим о. Јона је уместо Кијева благословио одлазак у Јерусалим и на Свету Гору ( Атон), где је 1880. године пострижен у монаха под именом Питирим. Године 1889. постаје јеромонах, а 1910. године настојатељ Андрејевског подворја Атонских манастира у Одеси( Украјина).

СВЕШТЕНОМУЧЕНИК ПЕТАР, ЕПИСКОП ВОРОЊЕШКИ

Инокиња Татјана Спектор,

Леснински манастир, РИПЦ

                                                 

 Aрхиепископ Петар  примио је Вороњешку катедру у фебруару 1926. године, после упокојења Митрополита Владимира (Шимкјевича, +1925). Владика Петар је говорио да је њему било предложено да бира између две катедре: Њижгородске и Вороњешке. Он је одабрао Вороњеж, зато што је увек волео вороњешке светитеље Митрофана и Тихона и новопрослављенога светитеља Антонија (Смирницког), чија  се канонизација није  десила због  револуције.

Прво је  Владика Петар допутовао у Вороњеж 16/29 јула 1925. године, да би помогао Митрополиту Владимиру у борби против обновљенаца, организације коју су основале бољшевичке власти, када нису успели да растуре Цркву у Вороњешкој епархији путем „одузимања црквених драгоцености“. Вороњешка епархија видела је истинско лице совјетске власти већ 1918. Године када је пуцано у црквену поворку. У лето 1919. године у „Чеки“  мучили су иноке Митрофановског манастира и друге свештенослужитеље, чија је тела (бројем 14), са траговима мучења, открио корпус генерала Шкура у септембру. Следећа жртва режима постао је Архиепископ Вороњешки и Задонски Тихон (Василиј Варсонофјевич Никаноров, 1855-1919), обешен на царским дверима Благовештенског сабора.