Разлог је вишеструк. Свештеник најчешће потиче из модерних социјалистичких или на Западу западних вредности.
У почетку као код сваког пробуђеног човека за Христа он "лети" живећи црквеним животом.
Сви су му добри, и свет је Христова башта.
Временом се почетничка благодат повлачи, а почиње делатна. Са многих животних појава пада ружичаста завеса, и човек боље види борбу добра и зла.
Чак се и уплаши, јер схвата шта је Небо а шта поднебесје.
Зла види око себе, и у себи.
Они напреднији свештеници више зла виде у себи, и криве себе за грехове људи око себе.
Елем, Срби су изгубили спој са црквеном кротошћу, поштовањем црквених ауторитета као и самим духовним животом у послушању.
Духовнике не желе, сем по својим жељама.
Ни други народи, сем Румуна, нису у бољој позицији.
Тако имамо у Цркви горде Србе који уче епископе, свештенство и монаштво. Наручито за то користе интернет.
Одређују им каквоћу и квалитет као и духовну меру.
Знају боље од клира каноне , увек су неки "пламтећи" ревнитељи, или млаки либерали којима је све строго и страно.
Жене у Цркви, и оне најпобожније ван Цркве се стиде мараме и хаљине. Не можеш их пишком натерати нити објаснити да се може држати форма, а да се не игрози егзистенција. Ако их покушаш упозорити, објавио си себе за фанатика и човека за избегавање.
Част ретким изузецима јер сем форме облачења и изгледа мора да буде присутно и ментално здравље, тј пожељно је. Мислим на жене које држе форму само да би биле "бич Божији" за друге жене и девојке.
Елем, у том чудном духу данашњег времена свештеник мора бити отац и мајка народа који му је поверен.
Учитељ, лекар, духовник, пријатељ, ако треба укротитељ па понекад и судија који веже човека епитимијом до поправљања и одустајања од греха повереног му верника .
Људи много питају а да не желе да примене савет, много се у све петљају, често говоре другима у име свештеника "Отац то не воли, брани, благослови"....и деле савете у име свештеника.
Исповест је често "роман" без покајања, где и на самој исповести више себе неко хвали и оправдава него што се каје и тугује.
Од великог таласа гордости, сујете, разврата, дрскости, неискрености, подозрења, оговарања, дубоке хладноће у срцу док површно себе приказује милим и драгим...свештеник често губи снагу, повлачи се у осаму, молитву, иде на поклоничка путовања, лечи ране које задобија од демона преко људи који га окружују.
Највише рана свештеник својим неискуством и људском слабошћу наноси сам себи јер се са свим побројаним не зна да избори.
И сам слаб од овог света он често бива најусамљенији човек на свету!
Често се бори за егзистенцију и зависи од људи који мисле да постоји неки тајни извор новца, и да је свештеник уствари похлепан када тражи милостињу.
Не би ни требало да тражи, већ да буде потпуно обезбеђен.
Да му црквена заједница барем обезбеди посао по мери његових снага.
Некад чак несхваћен у својој породици и међу најближима свештеник трпи критике звог неутралног става према грешницима, када се тражи да изабере страну, да осуди и казни.
Јер сви држе и воле логику овога века, мало је оних који све гледају кроз призму Христове науке љубави и воље.
Најчешће се благослови како живети утврђени у јеванђељу сматрају или слабошћу или строгошћу.
Волите своје свештенике, јер је то врста која полако изумире.
Остају само људи у мантијама , лажни свештеници,
који су спремни да у свему угоде овом свету.
Да ли је то свештеник?
Не, то је слепац који слепца води!
Недостатке својих свештеника треба да покривате, и као војна гарда чувате од безбожног, површног и злог света.
Уместо тога дешава се да најчешћи противници свештеника су људи цркве, док светски људи маме својим харизмом доброте и милостивости. С тим да је цена да и сам свештеник заволи свет тих светских људи, да им се диви и од њих зависи.
Чувајте своје благо, своје свештенике који се опиру свету и злу и вољни су с љубављу служити Богу и људима. Све је мање пастира. Све је мања паства. Отпадништво је сакрило бисере. Обмана замагљује праве вредности. 
