Циљ истинског учитеља није само да пренесе знање, већ да у ученику васпита жељу и способност да се и сам даље развија. Тако је поступио и наш Спаситељ: поучивши Своје ученике, узнео се на престо Оца Небескога.
Следујући том божанском примеру, тако је поступио и наш ава, владика Андроник. Не толико речима колико својим монашким животом он нас је учио, а сада је отишао на место покоја које му је припремљено. На путу ка своме Небеском Дому наша душа два пута мења земаљске хаљине.
Први пут када се оваплоћује у телу приликом рођења, а други пут када у часу смрти оставља трулежно тело да би предстала Оцу у обновљеном, духовном бићу. То је пут тајанствен и недокучив. И у сваком од тих великих прелаза душа се укрепљује благодаћу црквених Тајни и добија помоћ.
На почетку нашег пута прво обиталиште, ограничено на девет месеци у мајчиној утроби, чинило нам се савршеним и испуњеним свиме што је потребно. Али долази време када прелазимо у друго стање непознато и застрашујуће.
Непривично нам је да самостално дишемо, да отварамо очи и примамо храну не преко пупчане врпце.
Душа је заједно са телом прешла из једне средине обећања у другу.Али прођу „дани година наших седамдесет година, а ако смо крепки осамдесет, и више од тога труд је и болест“, и душа схвата да блаженство не можемо задобити другачије него подносећи многа страдања у овом животу.
Треба да разумемо да је све за чим упорно тежимо у овом животу само сан, привремена сенка, а не стварност. Детињство је болест, јер протиче у телесној немоћи и зависности од других. Младост је труд и трагање за својим местом у животу.
Зрело доба изобилује не само трудовима него и болестима. Сви желе да живе дуго и плаше се неизбежног пропадања тела.И тада долази друга промена нашег обиталишта – дуго очекивана, али исто тако непозната и страшна. Непозната, јер не знамо шта ћемо добити као исход остварења свога земаљског сна. Страшна, јер ћемо дати одговор на Суду, а Судија је пун љубави, али и праведан.У свим тим стањима души је потребна молитвена помоћ, а нарочито у последњем стању, када више сама себи ничим не може помоћи. Души постаје непривично да више не удише земаљски ваздух, да не отвара очи, јер су „сва телесна оруђа сада већ неделатна: она која су се још недавно кретала сада су непокретна, мртва и безосећајна; очи су се затвориле, ноге су се укочиле, руке почивају, а са њима и слух; језик је затворен ћутањем и предаје се гробу“.
Иако су сви телесни органи мртви, дела која су учињена на земљи остају жива. Али и у једном и у другом случају земаљског живота Црква нас учи радости. Није случајно што свештеници опело служе у белим одеждама. Наравно, срце се испуњава тугом, али то је туга као када нам неко драги дође у посету па одлази, а ми знамо да ћемо се поново срести.
За онога који одлази треба да осећамо радост – он иде своме дому, а туга припада онима који остају овде. Много пута сам насамо разговарао са сада новопрестављеним владиком Андроником и он је са мном делио своје духовно искуство. Пренео ми је многа поучења, а једном приликом ми је рекао:„Сада наступа време безсаветности; свако мисли по своме и ни са ким се не саветује када доноси одлуке. А Свети Оци уче да ће управо због безсаветности монаси падати. А ми смо најпре монаси, па тек онда епископи.“
Владика Андроник је још у младости изабрао пут служења Богу. Није себе предао Богу напола, него у потпуности. Доневши такву одлуку још у богословији, на предмете које је изучавао није гледао као на обичне лекције, већ као на богопознање и припрему за служење Господу.
Док је обављао манастирска послушања у краварнику, на певници и на другим местима, питао се: „Како ме ово може приближити Богу?“
Са владиком сам се упознао непосредно пре његове хиротоније у епископски чин.
Не могу објаснити то духовно стање – било је налик заљубљености на први поглед. Осетио сам духовну привлачност и страхопоштовање.
Иако га тада нисам познавао, у њему сам видео огањ љубави према Богу који га је осветљавао изнутра, његову жртвеност ради Царства Небеског и неуморност у молитвеним подвизима.
Када смо једно време живели у истој келији, дали смо један другом обећање да ћемо се увек саветовати и подржавати. На неки начин духовно смо се побратили. То духовно побратимство пратило ме је током читавог мог архијерејског служења. Повезивало нас је ретко поверење и могли смо да се позовемо у било које доба дана или ноћи. Дешавало се да ме владика позове када је код нас већ била дубока ноћ, али смо ипак сатима разговарали, отворено разматрајући питања црквеног живота и сложене епархијске проблеме. Владика је по епископској хиротонији био старији од мене један дан и, када бисмо се у нечему спорили, умео је понекад уз осмех да каже:„Ја сам старији од тебе један дан.“
Његово схватање монаштва било је исправно, древно и истинско. Није га посматрао као степеницу ка црквеној каријери, нити као уточиште за онога ко није успео да се оствари у свету. За њега је монаштво било стање душе која жели да служи Богу.
У таквом духу почео је да изучава и црквено појање. Дешавало се да за време муже крава или чишћења стајњака заједно са својим блаженим помоћником Левом пева различите стихире. Тада се душа уздизала од мириса краварника ка миомирисима рајског врта.Када бисмо владика и ја долазили да посетимо Лева у манастиру, њих двојица су дуго разговарали и присећали се манастирског живота. Једном сам приметио сузу у владикином оку, као да се присећају давно преминуле мајке или оца. Толико је монашки живот био духовно важан за њега.Нажалост, због уједињења са Московском патријаршијом владика је морао да напусти Свету Земљу и дође у Америку.Познато је да се људи деле на праведнике који себе сматрају грешницима и на грешнике који себе сматрају праведницима. Захваљујући владики, видео сам како треба живети у првом случају и како треба избегавати други.О духовном животу владике могло би се говорити много. Али истинска корист за нас неће бити само у слушању тих прича, већ у настојању да барем делимично усвојимо његов пример.
Непосредно пред упокојење владика је већ тешко препознавао људе који су му долазили, али је духовна питања решавао до последњег дана свога живота, непрестано бринући о будућности епархије.У нашем последњем разговору чуо сам у слушалици његов радостан глас:„Владико Софроније! Како се тамо спасаваш?“
Чак и на самртној постељи живо се интересовао за живот нашег манастира и тихим, али сигурним гласом давао ми последње савете и поуке.Мој циљ није толико да вам испричам о духовном животу владике, колико да заједно са вама покушам да се над њим замислимо и схватимо какву важну поуку овај пример оставља свакоме од нас.Читав живот владике био је служење Богу.
И благодарим Господу што ми је у времену између првог и другог преласка послао таквог човека.Са дубоком вером говорим:„До виђења, драги владико Андрониче. Видећемо се поново!“.
+ Софроније, милошћу Божијом архиепископ санктпетербуршки и северноруски
Нема коментара:
Постави коментар