Дај ми твоје срце

У једном граду, близу старе цркве, живео је човек по имену Павле. Није он био безбожник напротив, редовно је долазио на службу, остављао прилоге, па чак и помагао свештеницима када затреба. 

Људи су га поштовали, а он је волео да стоји напред, да га сви виде.

Али у тишини свога срца, Павле је носио нешто друго.

Живео је неуредно. Волео је друштво у коме је све било лако и доступно, ноћи су му биле дуге, испуњене светлима, музиком и људима који су више гледали спољашњи сјај него истину. 

Новац му није био стран, нити живот без граница, али је све то умео да сакрије под пристојношћу. Лагао је када му је било згодно, неправду је правдао, а страсти није обуздавао. Ипак, у себи је мислио „Бог види да ја долазим у цркву. Дајем, молим се, стојим пред Њим. Биће све у реду.“

Једне ноћи, није могао да заспи.

Као да му је неко тихо говорио у души речи из Свето Јеванђеље „Неће сваки који ми говори Господе Господе ући у Царство небеско него који твори вољу Оца мога.“

Окренуо се на другу страну, али немир није престајао. 

Сутрадан је отишао у цркву, стао на своје место, али овај пут није осећао ништа. Ни топлину, ни мир. Само празнину.

После службе, пришао је старом духовнику.

Оче, ја долазим, молим се, дајем а немам мира.

Старац га је погледао тихо, као да гледа кроз њега.

Сине, Бог се не да преварити. Ни прилогом, ни речима, ни спољашњим делима. Он гледа срце. А твоје срце није у реду са твојим животом.

Павле је ћутао.

Старац настави.

Сећаш ли се шта говоре свети оци. 

Свети Јован Златоусти каже да није довољно ући у храм, него треба постати храм. 

А Свети Исаак Сирин учи да онај који се не бори са својим грехом, узалуд се труди у свему другом.

Али ја се молим прошапта Павле.

Молиш се, али грех не остављаш.

 А молитва без покајања постаје само звук. Као што је фарисеј из Јеванђеља стајао и хвалио се, а цариник само рекао Боже милостив буди мени грешном. 

И управо тај цариник оде оправдан.

Те речи су га пресекле.

Први пут после много година, Павле је осетио стид не пред људима, него пред Богом.

Тога дана није стао напред. Стао је позади, оборио главу и тихо изговорио.

Господе погрешио сам.

После службе није отишао кући. 

Остао је. 

Пришао је исповести.

Није се правдао. Није објашњавао. Само је говорио истину.

И тада нешто се догодило.

Не споља. 

Ништа се није променило у цркви, у људима, у свету. Али у њему јесте.

Као да је неко скинуо терет.

Као да је први пут заиста ушао у храм.

Јер тек када је престао да вара себе, престао је да мисли да може преварити Бога.

И од тада је разумео.

Није довољно долазити у цркву треба доћи Богу.

Није довољно дати новац треба дати срце.

И нема мира без покајања.

Јер како кажу свети оци грех не мучи човека зато што га Бог кажњава, него зато што га човек не оставља.