Пут ка спасењу - Св. Теофан Затворник: ПРЕУЗНОШЕЊЕ ИЛИ ПРЕЦЕЊИВАЊЕ СЕБЕ

Његова опасност по душу. У чему се састоји?

Раздражљивост, гнев, нетрпељивост, таштина - разуме се, све су то рђава дела. Али добро је већ то што сте свесни њихове рђавости. Потражите узрочнике њихове и притисните их, па ће и ишчадија ова пропасти сама по себи. Погледајте има ли у Вама прецењивања себе, односно постојања осећаја да, тобоже, представљате нешто значајно, или, да то дефинишемо негативним одређењем, одсуства осећаја да сте нико и ништа. Тај је осећај дубоко скривен, али он управља свиме у животу. Од њега долази први и основни наш захтев - да све буде по вољи нашој, и чим није тако, роптамо на Бога и на људе се срдимо. Одатле и уверење да смо све кадри сами учинити и устројити, и када посегнемо за средствима за која се определимо, очекујемо да ће све бити управо онако како смо замислили. Пошто дело своје отпочињемо без усрдне молитве, и на исти га начин настављамо, и завршавамо га са роптањем уколико није све онако како смо намислили, у нама се рађа и осећај самодовољности уколико се све одвија по нашој вољи. Бога у свему томе замишљамо као спољашњег посматрача, а не као главног актера. Пажљиво се, дакле, преиспитајте да видите има ли овога у бићу Вашем, и ако тога има макар и у малој мери, постарајте се да оживите у себи осећај своје ништавности у сваком погледу. И свагда се Господу за то молите. И што дубље у себи изградите и убеђење, и осећај да је Господ уредитељ свега и у спољашњем, и у унутарњем животу.

Без Господа се ништа суштаствено добро не може укоренити у нама. Ако је тако, значи да је потребно приволети Му се. Не треба прекидати ни властите трудове и напоре, али по-лагати наду у њих не смемо; и ништа од тих самих напора не треба да очекујемо, уколико их Господ не благослови.


~Св. Теофан Затворник

СВЕТИ ФИЛАРЕТ МОСКОВСКИ: Светост је обавеза сваког хришћанина!

Него по Светоме који вас је позвао,
будите и сами свети у свему живљењу.
Јер је написано: Будите свети, јер сам ја свет.
1 Петр. 1:15-16

                                 

У људским царствима народ се са посебним поштовањем обраћа људима који су блиски цару, делом из поштовања према цару који им је указао поверење, власт, почасти, а делом због наде да ће они, по власти коју имају, бити њихови заступници и покровитељи пред царем. Слично томе, и у Царству Божјем које је Црква Христова, народ верних се, као и ви данас, са побожним поштовањем обраћа светим Божијим људима, поштујући благодат Божију која у њима живи и по вери се надајући њиховом молитвеном заступању и пред Богом и доброчинствима због благодати која им је дата.
Међутим, у царству људском народ, одајући поштовање велможама, остаје народ, и по самом својству државног уређења не може достићи те привилегије пред којима се клања. Али Царству Божјем није тако. Овде свако из народа верних, поштујући светитеље Божје, може и сам достићи достојанство које поштује у другима, и не само да може, већ се и призива, убеђује се да буде светитељ. Него по Светоме који вас је позвао, будите и сами свети у свему живљењу. Јер је написано: Будите свети, јер сам ја свет.
Браћо која поштујте светост као привилегију изабраних! Помислимо на светост као на обавезу свих и свакога.
Када би грађанину или сељаку рекли: "Чини то и то и буди близак цару који ти даје право на ту привилегију и призива те на то", са каквом радошћу, са каквим жаром би се прихватио дела које се од њега траже, макар подвиг био тежак и труд дуго трајао. Али ето, благовесник воље Цара Небеског нама, који смо и последњег степена грађанства у том Царству недостојни, говори: "Будите свети", будите свети морално а затим будите свети блажено, живите побожно и врлински и будите блиски Цару Небеском, Који вам дозвољава не само да Му се приближите, већ и да пребивате у Њему, и Сам не само да жели да вам се приближи, већ и да живи у вама. Шта? Како се прихвата овај позив? Да ли ће сви, у крајњој мери многи, кренути са спремношћу, са ватреним усрђем, са неослабљеном ревношћу, са пуном делатношћу? Зар није уобичајеније да мислимо и говоримо: "Како ми да будемо свети? Ми смо људи грешни и довољно је ако се некако спасимо покајањем".
"Како ми да будемо свети?" Али, да ли смо помислили шта ћемо бити и шта ће бити са нама, ако не почнемо да се подвизавамо да би постали светитељи? Постоје виши степени светости на којима сијају посебно изабране и облагодаћене душе. Међутим, светост уопште није само појединачна одлика међу хришћанима коју је похвално да имају неки и без које лако могу проћи други. По апостолском учењу, свако кога је Бог призвао да буде свет у Царству Божјем, другачије речено, сваки хришћанин у самом овом призиву и у мисли о Богу Који га је призвао, мора да нађе за себе закон, обавезу и побуду да неизоставно буде или да постане свет. "Него по Светоме који вас је позвао, будите и сами свети у свему живљењу" - ово правило је тим више обавезно за синове Новог Завета Божјег, јер је и синовима Старог, мање савршеног Завета, већ било дато од Бога: "Јер је написано: Будите свети, јер сам ја свет." Ако живите без старања и без наде да будете свети, значи да живите не по Светоме који вас је позвао, не одговарате достојанству позваних од Бога и синова завета Божјег - ви сте хришћани по имену, а не по суштини. До чега доводи такав живот, може се видети из друге апостолске изреке: "Старајте се да имате мир са свима и светост, без које нико неће видјети Господа" (Јевр. 12:14).

Јасније: имајте мир са свима, имајте светост, јер без мира и светости нико неће видети Господа, то јест, неће достићи вечно блаженство.
Дакле, ако безбрижно и немарно мислимо да не треба да будемо свети, сами себи пишемо пресуду да не видимо Господа, да будемо туђи вечном блаженству.
"Ми смо људи грешни". Чини се, ово је неоспорна истина. Јер, "ако речемо да гријеха немамо, себе варамо, и истине нема у нама" (1 Јн. 1:8). Међутим, злоупотреба истине није боља од очигледне заблуде. Ако сматрамо себе грешнима на основу дубоке самоспознаје, и кроз то улазимо у осећање своје недостојности и покварености, скрушавамо своје срце, смиравамо урођену гордост старог човека, побуђујемо себе на тражење благодатне помоћи и на подвиг против греха - такво признавање греховности не само да нас не лишава наде у достизање светости, већ нам и утире пут као њој.
Међутим, ако називамо себе грешницима са површном мишљу, без скрушености срца, без одвраћања од греха, до унедоглед, са лукавим подразумевањем да то морају да признају и сви и други и да, следствено томе, нас и није стид да то признамо, и није опасно да након признања останемо какви смо и били пре признања - такво признање греховности нас наравно неће повести ка светости. У том случају, чак и говорећи истину, да грех имамо, "себе варамо, и истине нема у нама", то јест у нашем срцу и животу, иако и постоји звук истине у нашим устима. "Истинита је ријеч и свакога примања достојна да Христос Исус дође у свијет да спасе грјешнике од којих сам први ја" (1 Тим. 1:15). Обмањујемо себе ако мислимо да се спасавамо остајући грешници. Христос спасава грешнике тиме што им даје средство да постану свети.
"Некако ћемо се спасити покајањем." Да, покајање припада броју средстава за спасење, које даје Христос грешницима, када говори: "Покајте се и вјерујте у Јеванђеље" (Мк. 1:15). Међутим, ако мислимо да се некако покајемо, некако спасимо, онда исувише лако судимо о делу високе важности. Да ли ће слуга угодити господару ако буде радио свој посао некако, а не што је могуће боље! Наравно да неће. Тим више неће угодити човек Богу ако само некако буде чинио дело Божје, какво је дело нашег спасења. Ако се и мало дело не ради добро и успешно ако се врши некако, без пажње, небрижљиво, колико више то важи за велико дело спасења - дело свих наших сила и способности, главно дело целог нашег живота. Мисао о томе да се спасемо покајањем јесте спасавајућа мисао, али шта треба помислити када у речи Божијој видимо несрећни пример човека који "не нађе покајање, иако га је са сузама тражио" (Јевр. 12:17)? Очигледно је да и покајање не дозвољава да се пронађе тек тако, већ захтева да га грешник тражи без лењости, са расуђивањем, искреношћу, са чврстом намером да се поправи, не допуштајући себи да дође у стање греховне окорелости. Притом, савршени учитељ покајања, Јован Крститељ говори да истинско покајање тражи још нешто за собом. "Родите", говори, "плод достојан покајања" (Мт. 3:8). Покајање чисти земљу срца од трња, обделава, омекшава. Вера сеје у њу небеско семе. Раст овог новог семена јесте држање заповести и чињење добра. Његов цвет је унутрашње духовно просвећење, а зрели, савршени плод - светост. Потребно је да пшеница достигне зрелост да би се унела у житнице. Потребно је да човек достигне светост да би био уведен у Царство Небеско.
Чему ће нас, браћо, повести сада предложена размишљања? Већој ревности и бризи за дело спасења, које захтева не само покајање као почетак, већ и светост као крај тог дела? Или можда још већем безнађу да можемо достићи спасење посредством светости, коју видимо толико високо над собом?
Христе Боже, надо наша! Не допусти нам да изнемогнемо у нашем безнађу, већ нас оснажи Твојом надом. Некада су и апостоли Твоји били у безнађу, али си је Ти уклонио свемогућом речи Твојом. Даруј и нама да осетимо у вери силу оне речи: "Што је људима немогуће Богу је могуће." (Лк. 18:27)
Заиста браћо, ако би требало да само људским, природним силама достигнемо спасење, праведно би било да се не одазовемо, јер је изнад наших могућности. Али када ради тога имамо благодат Божију која нас предусреће, просвећује, укрепљује, помаже и чува, нико не треба да губи наду да може достићи оно за шта нас је "Бог и Отац Господа нашега Исуса Христа изабрао у Њему прије постања свијета". Он нас је изабрао "да будемо свети и непорочни пред Њим, у љубави" (Еф. 1:3-4).
Зато будимо себе из лењости и немара осећањем дуга и надом на помоћ Божју за добар успех, побуђујмо себе на ревност у делу нашег спасења. По савету апостола Павла: "очистимо себе од сваке нечистоте тијела и духа, творећи светињу у страху Божјему" (2 Кор. 7:1). И по савету апостола Петра: "Зато опасавши бедра разума својега, будите трезвени, сасвим се надајте благодати која ће вам се донијети откривењем Исуса Христа. Као чеда послушности не поводите се за пређашњим жељама из времена вашега незнања, него по Светоме који вас је позвао, будите и сами свети у свему живљењу. Јер је написано: Будите свети, јер сам ја свет" (1 Петр. 1: 13-16).
Ако у овим речима сусрећете прилично високе захтеве: творити светињу, бити свет, заједно са тим су и прилично једноставна средства да се задовоље ови велики захтеви: одбацити похоте, трудити се на очишћењу себе од нечистота тела и духа. У мери у којој се човек делатно и стварно са своје стране подвизава у очишћењу себе од нечистих дела, жеља и страсти, нечистих мисли, на њега, уз посредство Цркве и Њених Тајни, силази освећење Божје, којег да све нас учини причасницима сведелатна благодат Оца и Сина и Светога Духа. Амин.

                                                                 преузето са свестосавље.орг

Св. Јован Кронштатски : Како смо брзи на зло….

Како смо само брзи на зло, и колико оклевамо када је у питању добро!

 Ево, ја хоћу да будем добар према непријатељу и да на делу покажем своју доброту, али пре не што ми пође за руком да постанем добар у срцу, већ сам зао, огњена стрела злобе већ пали моју унутрашњост; хоћу да будем трпељив, али пре но што утврдим срце у трпљењу, постајем раздражљив и нетрпељив; 

хоћу да будем смирен, али сатанска гордост је већ пронашла место у мени; хоћу да будем љубазан – међутим, кад треба да покажем љубазност, види се да сам груб; хоћу да будем простодушан и искрен, али

лукавство и сумња већ ми изједају срце; хоћу да будем сталожен, усредсређен и побожан у служењу Сведржитељу, али лакомисленост и непажња срца већ су ме предухитрили; хоћу да ограничим телесне потребе, да се уздржавам од јела и пића, али када угледам укусну храну и фине напитке ја седам за сто и као невољник

предајем се у пријатно ропство своме стомаку. 

Налик сам оном раслабљеном што је тридесет осам година лежао на одру, и колико год пута да је долазио у бању

код Овчијих врата, која је исцељивала свакога ко би се у њу први спустио након што Анђео узбурка воду и други су силазили и пре њега (Јн. 5,7). 

А када раслабљен својим гресима прикупим снагу и повратим се, с намером да се погрузим у Бога и поправим, други пре мене силазили у моје срце, ђаво ме престиже у мом сопственом дому, у купљи моме сопственом дому, у купељи мога сопственог срца, не пушта ме до источника живих вода – Господа, не даје ми да се погрузим у очишћујућу бању вере, смирења, суза и скрушености срца.

 Ко ће да ме исцели?

 Једино Исус Христос!!!

 Кад Он види моју искрену и тврду жељу да се исцелим од душевне раслабљености , и моју топлу молитву за то, рећи ће ми: Узми одар свој и ходи (Јн. 5, 8) и ја ћу устати са одра раслабљености срца и поћи ћу то јест по благодати Његовој победићу све страсти и учинићу свако добро дело.

ГОСПОДЕ, ПРОСВЕТИ ТАМУ МОЈУ“ – САБРАНЕ БЕСЕДЕ

1. Беседа
 
О међусобном миру, изговорена три дана
након доласка (Св. Григорија Паламе) у Солун

Мисли за сваки дан у години

Ништа нема што би човека могло опоганити од онога што споља улази у њега, него што излази из њега оно је што погани човека (Мк.7,15). 

Шта је духовни живот и како се за њега оспособити?

17. Улагање у небеску ризницу. Богоугодан живот. Маштања „напредних“ о свеопштем добру човечанства и њихова лажљивост.
 
Врло ми је драго што се примили к срцу оно што сам написао у прошлом писму и што се слажете. Треба да се држите управо тако. Нека Вам Господ помогне!
Бог нам је дао овај живот како бисмо имали времена да се припремимо за онај. Овај је кратак, а онај бескрајан. Али мада је кратак, током њега човек се може опскрбити за читаву вечност. Свако добро дело ту се похрањује као један мали улог; од свих тих улога настаје општи капитал чији ће проценти одредити плату улагача за целу вечност. Ко више уложи, тај ће и већу плату да добије; ко уложи мање – њему ће и плата бити мања. Господ свакоме даје према његовим делима.
Ето, то сада треба да буде сва наша брига – да пошаљемо тамо што више улога. И та брига није тешка, како нас уверава Сам Господ када вели: Јарам је Мој благ, и бреме је моје лако (Мт.11,30). Објашњавао сам Вам то када је било речи о помислима које су Вас узнемириле, да не тугујете јер тобоже живите бескорисно и да ћете читав живот проживети бескорисно ако тако наставите. Целокупно устројство хришћанског живота је овакво: веруј у Бога коме се у Тројици клањамо и Који нас спасава у Господу Исусу Христу, благодаћу Духа Светога, и примајући благодатне силе кроз Божанске Тајне свете Цркве живи по заповестима Јеванђеља, испуњавајући се у души надом да нас Бог због тог малог напора, који одговара нашој снази, и ради вере у Господа Спаситеља и послушања Њему, неће лишити Царства Небеског. То нарочито додајем, да бисте видели у каквом духу ми хришћани треба да творимо своја дела. Јер неки кажу: делај, делај, а други: веруј, веруј. Треба и једно и друго: веру сједињавати са делима и дела са вером.
Но ипак, пажњу пре свега треба да усредсредимо на испуњавање заповести. Већ верујемо – и шта још? Извршавај заповести – јер вера без дела је мртва. И хвала Богу што је Њему било угодно да вредност наших дела не одређује њиховом ширином и величином, него нашим унутрашњим расположењем приликом обављања тих дела, и што нас је окружио мноштвом прилика да делујемо по Његовој вољи, тако да, ако пазимо на себе, можемо свакога часа да савршавамо богоугодна дела. Нема потребе да због тога одлазимо преко мора као „напредни“; довољно је да се у било ком тренутку обазремо око себе; ако на нечему видиш печат заповести одмах је изврши у уверењу да у том тренутку управо то дело, а не неко друго, Сам Бог тражи од тебе.
Потрудите се да се још чвршће утврдите у таквој мисли. Чим се утврдите, спокојство почне да се улива у ваше срце због убеђења да у сваком тренутку служите Господу. То начело је свеобухватно. Чак и када Вам нареде да закрпите чарапе млађем брату и Ви то учините ради заповести Господњих то ће бити придодато суми богоугодних дела. Тако је са сваким кораком, са сваком речју, чак и са покретом и погледом – све може да се претвори у средство да се ходи по вољи Божијој и, сходно томе, одмах да приближи крајњем циљу.
Напредњаци имају у виду читаво човечанство и у нешто мањој мери свој народ. Али човечанство или народ не постоје као једно лице, да би за њих сада могло да се уради нешто конкретно. Оно се састоји из појединачних људи: чинећи нешто за једнога, чинимо и за читаво човечанство. Ако би свако чинио што може за онога ко му је пред очима, онда би сви људи у целини у сваком тренутку чинили оно што је потребно свим невољницима, и, задовољавајући њихове потребе, постигли би добро читавог човечанства, које је састављено од оних који имају и оних који немају, од слабих и јаких. А они у мислима држе добробит целог човечанства, док занемарују оно што им је пред очима – па испада да они за то опште дело немају могућности, а ово појединачно пропуштају, ништа не чинећи за главни циљ живота.
У Санкт-Петербургу су ми описали овакав случај. Један џентлмен је на неком скупу младих делатника на пољу свеопштег добра – то је било у време врхунца напредњачког заноса – одржао силну беседу о љубави према човечанству и народу. Сви су били одушевљени. И врати се он кући. Човек који је служио код њега није довољно брзо отворио врата – то му се већ није допало; затим није довољно брзо додао свећу, затим пећ нешто није била уреду па је у соби било хладно… Није на крају издржао наш филантроп па је изгрдио свог слугу. Овај нешто одговори, а наш га прикан удари. Тамо се распаљивао љубављу према човечанству, а овде са једним човеком не поступа како треба. У том првом напредњачком заносу код нас лепотице су хитале да раде у књиговезачке радње маштајући о томе да иду напред и да раде за добро човечанства, а неретко су код куће остављале своје мајке без кришке хлеба. Сва несрећа долази од прешироких погледа на свет. Боље смирено оборити очи, гледати пред ноге и разабирати где треба који корак да се учини. То је најисправнији пут.
По други пут Вам објашњавам исто да бисте боље запамтили и да би Вас то чувало од помрачења која на душу наводе напредњачка маштања.

Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години

УТОРАК 

(17.недеља по Духовима)

Сва покривена лишћем, смоква је била наизглед дивна, али се није удостојила благослова од Господа, будући да није имала плода. Плода, пак, ниje било зато што није било унутрашње плодотворне силе. Колико таквих смокава има у наравственом смислу! Наизглед је све у реду, а унутра нема ничега. Има људи који су озбиљни, часни и све по хришћански испуњавају, али који духа живота у Христу Исусу немају. Због тога и немају плодова живота. Оно што је у њима само се назива плод, премда у ствари није. У чему је, пак, дух живота у Христу Исусу? О томе можемо рећи: у њему је једно од Господа, а друго од нас. Од Господа је плодотворна духовна сила, а од нас је само пријемник те силе.

Путоказ у Царство Небеско: Закључак

Свети Инокентије Московски
Епископ Камчатке, Курилских и 
Алеутских острва, просветитељ Аљаске ( извод из књиге) 

Дакле, колико сам могао, показао сам ти пут за Царство Небеско, и сада сам можеш да видиш како:
1) Без вере у Исуса Христа нико не може да се обрати Богу и да уђе у Царство Небеско.
2) Нико, макар и веровао у Исуса Христа, не може да се назове учеником Његовим, или да живи са њим на Небесима, ако не буде поступао и живео онако како је на земљи поступао и живео Исус Христос.
3) Нико не може да следи Исуса Христа без помоћи Духа Светога.
4) Ко хоће да задобије Духа Светог, треба да користи средства која му је ради тога даровао Господ.

Св.Игњатије Брјанчанинов: О ЉУБАВИ ПРЕМА БЛИЖЊЕМ

 
Шта може бити лепше и слађе од љубави према ближњем?
Љубити значи имати блаженство; мрзети значи пребивати у муци. Сав закон и пророци почивају на љубави према Богу и према ближњем (Мт. 22, 40).
Љубав према ближњем јесте стаза која узводи у љубав према Богу: јер је Христос благоволио да се на тајанствен начин обуче у сваког ближњег нашег, а у Христу Бог (1. Јован.).
Немој мислити, љубљени брате, да је заповест о љубави према ближњем тако блиска палом срцу нашем: заповест је духовна, а нашим срцем овладали су тело и крв; заповест је нова, а срце је наше старо.
Природна љубав наша озлеђена је падом; њу ваља умртвити – то заповеда Христос – и из Еванђеља поцрпсти свету љубав према ближњем, љубав у Христу.
Нови човек мора имати све нове особине; никакво старо својство му не пристаје.

МИТРОПОЛИТ ФИЛАРЕТ ВОЗНЕСЕНСКИ ПОДСЕТНИК ПРАВОСЛАВНОГ РУСКОГ ПАСТИРА

A ево и Подсетника православног руског пастира из пера блаженог митрополита Филарета Вознесенског.

Нека би дао Бог да сви наши пастири и архипастири послушају глас блаженог Филарета Исповедника последњих времена, јер ће се до њих тражити одговор за сваку душу за коју одговарају. А ми да се молимо за њих да достојно изнесу тешки крст свештенства.

 

 

 

МИТРОПОЛИТ ФИЛАРЕТ ВОЗНЕСЕНСКИ

ПОДСЕТНИК ПРАВОСЛАВНОГ РУСКОГ ПАСТИРА

1) Примивши благодат рукоположења, памти каквог дара и какве милости те је Господ удостојио – и каква одговорност од сада лежи на теби. Свештеник је апостол у кругу пастве своје. „Ја не припадам себи већ другима“ – говорио је велики руски пастир, отац Јован Кронштатски.

2) „Усне свештеникове треба да чувају знање и закон да се тражи из његовијех уста, јер је он анђео Господа Сведржитеља“, каже Писмо. Почуј те речи, пастиру православни. Ти мораш бити весник Божијега закона и Божије Јеванђељске истине за паству своју, која ће ти се због тога обраћати.

3) Као огња бој се немарности у светом делу пастирствовања, а најпре – у служењу пред Страшним Престолом Господа Славе. „Проклет сваки, ко немарно ради дјело Господње“ – претећи нас упозорава Св. Библија. Буди добар пример страха Божијега и благочестивости онима који ти саслужују и прислужују при служењу твоме. Удаљуј из Св. олтара свакога ко не буде испуњен страхопоштовањем, налазећи се у њему.

4) Стално се моли Господу за помоћ и уразумљивање у вођењу парохијских послова. Нека ти Господ дâ дух целомудрености, смиреномудрености, трпљења и љубави... Све те врлине неопходне су у парохијском раду. Високо цени савете најстарије и најискусније браће, и мудре савете благочестивих мирјана оданих Цркви. Чврсто држи кормило свога парохијскога брода, али истовремено, пре него што чврсто решиш ово или оно питање, са пастирском влашћу, претходно се саветуј са људима који заслужују поверење – у Цркви све решавају духовни руководитељи – пастири, али се све и расуђује саборним разумом – живот и рад парохије мора бити прожет духом саборности, саборнога јединства.

5) Чврсто држећи, понављам, кормило у својим рукама, истовремено се труди да живом раду у парохији привучеш добре, благочестиве црквене људе, чинећи са својим сарадницима једну сложну духовну породицу. Не заборави децу. На сваки начин труди се да их учиш, поучаваш, васпитаваш у духу црквености, стално и истрајно захтевајући исто и од родитеља њихових. У томе нека ти буде помоћница твоја животна сапутница дата ти од Бога – попадија. У животу парохија често је било неспоразума и заоштравања услед тога што су се жене свештеника мешале у пастирске ствари и рад својих мужева – тога се треба чувати. Али истовремено постоје стране парохијског рада у којима најбољи помоћник пастира може бити његова жена – нарочито у делу хришћанског поучавања и васпитавања деце.

6) Радећи за парохију, немој престајати да радиш и на својој души. Једно треба да буде сливено са другим. Св. Апостол Павле овако поучава свога ученика, Св. Тимотеја: „Нико да не презире твоју младост, али буди образац вјернима у ријечи, у живљењу, у љубави, у духу, у вјери, у чистоти. Докле не дођем пази на читање, утјешавање и учење... Пази на себе и на науку, истрај у томе; јер чинећи ово, спасићеш и себе и оне који те слушају“...

Господ нека буде у свему твој Помоћник. Двапут примивши благодат рукоположења – као ђакон и свештеник – не заборављај да се постојано молиш за архијереје који су на тебе полагали своје руке.

 

Твој духовни отац

† Митрополит Филарет (Вознесенски

О Часном и Животворном Крсту

Свети Григорије Палама: „ГОСПОДЕ, ПРОСВЕТИ ТАМУ МОЈУ“ – САБРАНЕ БЕСЕДЕ

11. Беседа
 
О Часном и Животворном Крсту
 
1. Крст Христов од давнина беше предобјављиван и у разним видовима предизображаван, и да не беше силе Крста човек се никада не би могао измирити са Богом. После оног, у Рају Божијем почињеног, прародитељског преступа кроз дрво (познања), оживео је грех. Ми смо тада умрли и пре смрти тела били подвргнути смрти душе, која је удаљење душе од Бога. Живот који смо живели после (прародитељског) преступа беше живот у греху и живот по телу. Грех се не покорава закону Божијем, нити може (да се покорава), те и они који по телу живе, не могу да угоде Богу.
2. Апостол каже: Тело жели против духа, а дух против тела (Гал. 5; 17),[1] а Бог је Дух, сама Доброта и Врлина. Пошто се дух наш, саздан по Његовом образу и подобију, услед и због греха искварио, зар се ико икада могао обновити и измирити са Богом а да не дође до укидања греха и живота по телу? Крст Христов управо и јесте то и такво укидање греха.

Московска патријаршија је безблагодатна!!!- митрополит Филарет (Вознесенский)

Ако је св.Филарет тако оценио МП, како нас није срамота да Београдску патријаршију затровану комунистичким утицајем Тита, и екуменизма, називамо благодатном? Изађите из јереси и обмана, и храбро се присаједините СИПЦ. Позив је прост и једноставан, згодан за исмејати и одбацити, али и пресудан за Ваш одговор на Страшном Суду зашто се нисте одазвали.

Свети Теофан Затворник: Честитам Вам Нову Годину!

Честитао сам Вам Нову годину онако успут, а затим ми је пало на памет да Вам посебно честитам и пожелим нешто нарочито. Шта заправо? То да постанете нови. Како нови? Као, на пример, свака нова гаљина: све је на своме месту, нема ни једне мрље, све одише свежином. Е, нешто слично желим и Вашој души. По телу Ви сте, како се каже, тек сишли са шиваће машине, потпуно сте нови. А наша душа на свет већ долази као стара, и ако се та старост не одузме од ње, она ће и остати таква, те неће ни знати шта значи "ново". Старо у души, то су - сујета и страсти. Истерај све такво и постаћеш нова.Испричаћу Вам једну причу и биће Вам јасније о чему се ради. 

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ КРОЗ ТАМНИЧКИ ПРОЗОР ПОРУКЕ СРПСКОМ НАРОДУ ИЗ ЛОГОРА ДАХАУ

                                               30.
Један човек домаћин имаше сина јединца, веома мудра и веома милостива. Једнога дана шеташе син домаћинов у пратњи многих слугу својих по имању своме, па виде човека просјака, свога у ранама и дроњама. Сажали се син домаћинов, узе онога бедника, окупа га, очисти и ране му залечи, па га доведе у двор оца свога и рече: Оче, прими овога човека, нека буде теби посинак, мени брат. Одговори отац: сине, мој возљубљени, твоја жеља и моја је жеља, што год ти хоћеш и ја хоћу. И тако би онај бедни просјак примљен у двор као посинак и поживе у двору као прави син и слушаше оца домаћина и љубљаше сина домаћиновога, који га из гноја и јада узвиси и прослави како се никад није надао.

СВЕТА РЕВНОСТ - Архиепископ Аверкије Лакомисленост- или.. ?

Стражите, дакле, јер не знате
у који ће час доћи Господ ваш-
будите спремни, јер у који час не мислите
доћи ће Син Човечији-
Ако ли тај рђави слуга рече у срцу своме:
Неће мој господар још задуго доћи-
Доћи ће господар тога слуге у дан када се
не нада и у час када не мисли и расећи ће
га напола и даће му удео са лицемерима.
Онде ће бити плач и шкргут зуба.
(Мт. 24, 42-51)

Одавно већ позната је књига која је 1912. године издата на Атосу и која је насловљена "Посмртна завештања преподобног Нила Мироточивог Атонског". Она садрзж, осим духовних поука и опомена монаштву, пророчанства овог великог подвижника о последњим временима, о светском зацарењу Антихриста и о невољама које ће затим постићи свет. Сада смо добили руски превод предсказања светогорског отселника, која се превасходно односе на 20 век, а која до данас нису била преведена са грчког и стога су нам непозната. То су поразна пророчанства која заправо само допуњују и развијају оно што смо и раније знали. Ово је њихов дословни текст:

"Од око 1900. године, па до средине 20. Столећа, људи тога доба постаће такви да ће се једва моћи препознати. Када се приближи време Антихристова доласка, разум људи помражиће се од плотских страсти и само ће се бесчашће и безакоње разрасти. Свет ће бити непрепознатљив, измениће се изглед људски, захваљујући бестидности у одевању и чешљању неће моћи јасно да се разликују мушкарци од жена. Ти ће људи бити дивљи и зверски сурови због саблазни Антихристових. Неће бити поштовања према родитељима и старијима, љубав ће нестати. А пастири хришћански, епископи и свештеници, постаће људи сујетни који савршено не разликују десни пут од левога. Тада ће се хришћански морал и предање изменити. Међу људима ће нестати скромности и целомудрија, а зацариће се блуд и распуштеност. Лаж и среброљубље превазићи ће сваку меру, а тешко онима који гомилају благо. Друштвом ће загосподарити блуд, прељуба, мужелоство, тајна дела, крађе и убиства.

И у то будуће време, захваљујући сили огромнога злочинства и распусности, људи ће се лишити благодати Светог Духа коју су добили на Светом Крштењу, а уједно ће изгубити и грижу савести.

ДОБРОТОЉУБЉЕ/ПОУКЕ СВЕТОГ МАКАРИЈА: СТВАРАЊЕ ЧВРСТЕ РЕШЕНОСТИ ЗА СПАСЕЊЕ У ГОСПОДУ

                    

ДОБРОТОЉУБЉЕ / ПОУКЕ СВЕТОГ МАКАРИЈА: о хришћанском животу, изабране из његових беседа

                                   2. МРАЧНО СТАЊЕ ПАЛОГА

СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ: СЛОВО ПРОТИВ ЗРЕЛИШТА

Беседа из 4. века као данас изречена!!!

Пир Гуча

1) Може ли се то отрпјети? Може ли се поднијети? Са вама самима ја хоћу да се судим, против вас самих. Тако је и Бог поступио са јеврејима; обраћајући им се против њих самих, Он је говорио: Људи моји, шта вам учиних, или чиме вас увриједих, чиме вам дотужих? Одговарајте Ми (Мих. 6:3); и још: које        нађоше оци ваши у Мени погрешење (Јер. 2:5)? Њему хоћу и ја да подражавам, и опет ћу вам рећи: може ли се то отрпјети, може ли се поднијети?
 Послије толико дугих бесједа, послије толиког учења, неки, оставивши нас, потрчаше да гледају на коње како се утркују и падоше у такво бјеснило, да су испунили читав град непристојним шумом и крицима који тјерају на смијех, или, боље је рећи, на плач.

СЛОВО СВЕТИТЕЉА ТИХОНА СРПСКОМ НАРОДУ

Не упрежите се у исти јарам с невјерницима

(2 Кор. 6:14)

Овим ријечима почиње данашње апостолско читање и на њима бих хтио да зауставим вашу пажњу, љубљена браћо.

Свети апостол Павле ономад писаше коринтским хришћанима да немају општење са невјерницима и идолослижитељима; он овдје није, наравно, мислио на житејско општење у обичним стварима, јер би у том случају хришћани морали потпуно да оду из свијета (1 Кор. 5:10), него на општење у дјелима вјере, у служењу Богу. У томе Коринћани не смију имати ништа заједничко са многобошцима, јер каква је сагласност између Христа и велијара, и како се може ускладити храм Божији са идолима (2 Кор. 6:15-16).

СВЕТИ ТЕОФАН ЗАТВОРНИК :ПУТ КА СПАСЕЊУ

Топла препорука за ову душекорисну књигу
"КАДА ДУШУ ПОСЕТИ БЛАГОДАТ:

Стање у које доспева душа приликом благодатног пробуђења слично је многим природним стањима, са којима се, ипак, не би смело мешати.
1. Када га посети благодат, човек запада у једно мучно стање жалости и незадовољства собом и својим положајем. Ипак, овде није посреди чамотиња. За чамотињу одређеног разлога нема: човек се жалости и тугује, а да притом ни сам не зна откуд и због чега. При благодатном пробуђењу, напротив, постоји разлог због кога се жалостимо - жалостимо се због тога што сами ожалошћујемо Бога и оскврњујемо себе. Оно је печал душевна а ово - духовна. Оно - печал мрачна која кињи и убија, због чега се каже " мори га туга", а ово печал која враћа у живот, буди и ободрује. У нашем свакодневном животу много је таквих неодређених туговања и свако има своју нијансу.
Особитог помена међу њима вредни су туговање за небеском Отаџбином, дубоко осећање ненадовољивости ничим створеним и осећање најдубље духовне глади. Овде је у питању један чисто природан покрет нашег духа. Када се страсти мало-помало утишају и замукну, дух ка Небу уздиже вапај који му се разговетно буди у срцу, јаук због тегобног и понижавајућег стања у коме га држе и због тога што га не хране оним чиме би требало но га киње глађу.
То је заправо чежња за Отаџбином, оно уздисање које је Апостол чуо и у свеколикој творевини Божијој. Али, ни то још увек није и - благодатно пробуђење човеково. Реч је само о једном од природних кретања или стремљења нашега духа, које је по себи немо и бесплодно. Благодатно пробуђење, пак, на човека силази, преносећи му с
воју светлост и живо(тн)ост.

2. При благодатном пробуђењу дух се у себи ломи и буде се немири савести човекове. Ипак, ова "грижа савести" нипошто није она уобичајена љутња на самога себе због мањих или већих промашаја у сопственом животу. Ми се "гриземо" када кажемо или учинимо ово или оно и уопште у свим оним приликама у којима се деси, како се то каже, да се осрамотимо и када чак говоримо "ах, то је права срамота!". Али, то није онај глас савести који у духу чујемо у стању облагодаћености. Тамо човек има у виду само себе и своје односе у свету пролазности, а овде, напротив, себе и све пролазно заборавља и види само Бога Кога је ожалостио и своје односе са вечношћу, које је сасвим нарушио. Тамо се бори за себе и људске норме, а овде за вољу Божију и славу Господа свога. Тамо жали што се обрукао пред људима, а овде се жалости што се осрамотио пред Богом, а до људи и њихових мишљења, на чак и целог света - не држи. У оном првом случају жалост је безутешна, док се у овом другом ублажава извесном утехом. Јер, свеколики ослонац тамо су - он сам и други људи, тако да када му тај ослонац, униште, он више нема коме да се окрене, док је овде све до Бога, од Кога се не може очекивати да нас одбаци и у кога се човек узда. И наше уобичајене "грижње" душевне, што смо се обрукали пред људима, опонашају деловање истинске савести, па се чак може рећи да су и оне такође дело савести или савести изопачене и у своме достојанству сасвим унижене. Заједно са духом таква савест пала је са некада јој својствене висине, из области духовне, и, павши у руке и под власт голе душевно-биолошке стране човековог бића, почела да служи искључиво земаљским циљевима и постала, такорећи, савест осветовљена (посветовњачена), која јаче осећа увреду нанесену човеку него ли увреду нанесену Богу.
3. У благодатном пробуђењу срцу се даје да осети најбољи, најсавршенији и најрадоснији живот. То, ипак, нипошто није оно што бива код људи који осећају буђење неких светлих порива и најблагороднијих стремљења (што бих назвао покретом идеја). Ове појаве сличне су онима које човека узносе изнад уобичајеног поретка ствари и нагоне да оствари оно што му сугеришу, али се са њима у усмерењима и циљевима далеко разилазе. Јер, док нас једне усмеравају ка некој нејасној области, друге нас окрећу ка Богу и у Њему нам откривају наше успокојење и омогућавају нам да га предокусимо. У овом случају циљ је - живот у Богу са вечним блаженством, а у оном - нешто што је, разуме се, вазда узвишено и сасвим изузетно, али о чему се заправо ништа више не може рећи осим да је "нешто".
Најупадљивија разлика међу овим поривима је у томе што се после извесног времена последњи прекидају и што делују појединачно: код једнога се буди ова страна његовог духа, код другог она. Благодатно пробуђење, пак, обузима читав дух са свих страна и, доводећи га до циља, надовољава га или му омогућава да предокуси пуно надовољење. Пориви највиших стремљења духа остаци су Божијег лика у човеку, остаци Његовог разбијеног лика, па се зато и испољавају појединачно, као зраци разбијени и расејани на све стране. Потребно је, дакле, те зраке сабрати уједно, да би се усредсредили (концентрисали) и да би се у њиховој жижи образовао јединствени зрак који има моћ да ужеже огањ. До тог, да тако кажемо, усредсређивања зракова духа човековог, који је по себи јединствен, али животом разбијен на многе делове душине, и долази деловањем благодати - благодат тако ужиже у човеку огањ духовног живота, и притом овога не оставља као равнодушног посматрача но га управо доводи у стање благотворног унутарњег изгарања. Такво сабирање духа уједно подударно је са човековим осећањем Божанства - онда се и рађа живот. Као што се ни у природи живот не јавља док силе њене делују разбијено, но живо биће, нпр. биљка, настаје тек пошто их виша сила уједно сабере, тако бива и са духом: док његове тежње избијају раздробљено, час ова час она, једна на ову страну друга на ону, у духу човековом нема живота! Али, када виша, божанствена сила благодати Божије сиђе на дух и слије сва његова стремљења у једно и у том једном их држи, тада се и ужиже огањ духовног живота у човеку.
По таквим знаковима лако је разликовати благодатно пробуђење од уобичајених појава духовног живота код човека, што је важно да га не бисмо са њима помешали и, пре свега, да не бисмо пропустили да га искористимо за своје спасење. То особито треба да знају они на које Божија благодат почне да делује и да томе нису претходили њихови сопствени напори, и не делује неком посебном снагом. Стање пробуђености не може да измакне нашој пажњи, али се може десити да на њега не обратимо дужну пажњу и да, оставши у њему неко време, опет паднемо у врзино коло својих уобичајених душевних и телесних покрета. Пробуђење не довршава дело грешниковог спасења, но га само зачиње и после њега човеку предстоји труд над самим собом и то веома тежак труд. Уосталом, све што овде сиада врши сс на двсма прекретницама човекове слободе: с почетка у његовом кретању ка самоме себи, а потом, у кретању од себе ка Богу. Првим кретањем човек васпоставл.а изгубљену власт над собом, а другим себе приноси Богу као слободну жртву свеспаљеницу. Првим долази до решености да остави грех, а другим се приближава Богу и даје обећање да ће припадати Њему Једноме у све дане живота свога."