Облагодаћеност – дарује смирење.
Прелест храни самодопадање и гордост
(Св. Јован Кронштадски)
Деловање благодати је лако разликовати од прелести. Прелест се никада не приближује као слободна сила, већ само као заводница која тражи од човека сагласност, и тек кроз њу она добија своју моћ над њим. Човек може увек одбити од себе прелест. Њу срце увек сусреће са сумњом; тек кад јој неко сасвим падне у ропство, онда не сумња више у њу. Прелест никад не смањује узаврелост крви, не води никад ка самопознању и покајању срца. Сасвим супротно, она буди сањарије, узбуђује крв, нуди одвратна уживања, ласка, надува се у самоуверењу, поставља сопствено ја као идола душе (Св. Игнатије Брјанчанинов).
Благодатне мисли, покрети душе или виђења, као и топлота, светлост – јасно се разликују од оних прелестних. Благодатни душевни покрети – ֫испуњавају човека увек дубоким смирењем, мукотрпним самопознањем и сиромаштвом духа. Благодатна виђења откривају се у тихој светлости и поклањају души дубоки мир. Покрети прелести – насупрот повећавају високоумље. Привиђења се појављују у «ружичастом светлу», изазивају радозналост, распаљују и стварају немир и пометњу. Често унутрашња топлота која прати молитву, постаје повод за прелест. Постоји једна природна топлота као последица унутрашње сабраности у срцу; а онда тек долази благодатна топлота која човека испуњава блаженством и унутрашњим добрим осећањем. Постоји такође и једно телесно загревање настало кроз неумерену ревност у молитви. Прелест почива у томе, кад неко ово загревање, ту природну топлоту, прихвати за ону духовну, благодатну топлоту, и тако се подвргне високом мишљењу о себи – као да је већ све постигнуто и стоји се на врхунцу савршенства. Телесно загревање разликује се кроз своје плодове од духовне топлоте благодати. Плодови телесног загревања су уображеност, неумерено самоповерење, преуздизање или гордост. Плодови, пак, духовне топлоте према Богу су – срдачно покајање, смирење и мукотрпно самопознање (Св. Игнатије Брјанчанинов).
Ко тражи унутарњу топлоту само ради њеног блаженства, развија духовно сладострашће. Они који се трезвено моле, теже да ту сладост брзо прођу и да једино у срдачном покајању пред Богом пребивају. Лажни мистици напротив везују сву своју пажњу за ову топлоту, почивају у њој као у неком топлом велу, одржавају њено блаженство и утапају се у томе као у празнини. Не допусти да кроз унутрашњу сладост будеш преварен. Без крста, она је колебљива и опасна.
Као што је гордост узрок прелести, самообмане – тако и смирење представља – као супротна врлина – једини сигуран заклон од тога. Смирење је уништење свих страсти (Преподобни Јован Лествичник). А где су страсти побеђене, нестаје и прелести. Јер она долази од страсног уображења. Пред смиреним ђаво узмиче, јер он не може да поднесе смирење срдачног покајања. (Преподобни Григорије Синаит).
Ако призивамо Бога, ми онда немамо ничега да се бојимо нити да сумњамо. Ко у смирењу и послушности пред Богом стоји и Њега само тражи, а самодопадање и преузношење избегава, њему не може ни цела војска ђавола ништа да нашкоди. Самоуверени и самовољни који само на себи зидају, нужно падају у сваку прелестну заслепљеност и самообману.
са немачког:
Митрофан Хиландарац
Св. Теофан Затворник
