„Лазаре, изиђи напоље!“ (Јн. 11, 43)
Возљубљена браћо и сестре,
Ове речи Господње не одјекују само над гробом четвородневног Лазара, него и улазе у дубину сваке душе и позивају свакога од нас да изађемо из таме греха, из малодушности и духовне успаваности.
Свети Теофан нас учи да тамо где човек у себи има Марту, делатну врлину и пожртвовани труд, и Марију, тиху молитву и срце које стоји пред Господом, ту долази сам Христос. Он прилази гробу душе и заповеда да се камен одвали, и тада се дешава чудо. Дух који је био свезан страстима бива разрешен и почиње нови живот. Живот у телу, али не телесни, на земљи, али не земаљски. То је васкрсење душе пре васкрсења тела.
Ова слика није само о нама као појединцима, него и о читавим народима. У њој можемо препознати и историју руског народа. Као Марија, он је у временима гоњења ревновао за чистоту вере. У доба страдања под безбожном влашћу, милиони су пострадали за Христа. Крв мученика натопила је земљу, а цар је принео свој живот као жртву. То је била љубав која није одступила од Господа ни пред смрћу.
Као Марта, руски народ је у расејању наставио да служи. Градио је храмове, чувао предање, сабирао верни народ и одржао црквени живот у туђини. Тај труд и жртва родили су плодове који и данас стоје пред нама.
Али као Лазар, дошло је и време слабости. Духовна болест комфора и заборава ревности довела је до пада и смрти која није коначна, али је болна. Ипак, наша нада није у људској снази него у Христу. Ми верујемо да ће Господ и над тим гробом изговорити исте речи живота и да ће доћи васкрсење у истини и повратак чистоти вере.
То васкрсење тражи и од нас учешће. Потребна је у нама љубав Марије и труд Марте. Потребна је молитва и жртва, ревност и истрајност. Не смемо говорити да не можемо ако у дубини не желимо да се одрекнемо себе. Пут Христов је пут крста, али једини који води у живот.
Лазар је изашао из гроба, али су га други одрешивали. Тако и ми треба да помажемо једни другима, да се подижемо, да носимо бремена и да остајемо верни истини.
Данас смо позвани да чујемо овај глас као упућен нама. Да изађемо из равнодушности, из страха и из духовне смрти, да бисмо могли да уђемо у радост која долази.
На крају, од срца благодарим протојереју Димитрију на позиву да будем са вама и свима вама, драга браћо и сестре, који сте својом љубављу и жртвом помогли да дођем.
Велика ми је радост што ћу заједно са вама дочекати најрадоснији празник Васкрсења Господа нашега Исуса Христа, коју делим и на овом блогу.
Али пре те радости стоји пред нама подвиг. Позвани смо да се загледамо у себе, да станемо под Крст на Велики петак, да са сузама оплакујемо своје грехе, јер ради наших грехова пострада Господ.
Само кроз Крст долази Васкрсење.
Нека би нам Господ дао снаге да тај пут прођемо достојно и да у чистоти срца дочекамо светлост Пасхе.
Амин.
Протојере Милорад Стефан Николић
Нема коментара:
Постави коментар