Када служење постане огледало: проблеми нарцисоидног (гордог)свештеника

Када служење постане огледало проблем настаје када човек који је позван да буде мост између Бога и људи често неприметно претвори тај мост у огледало место где више не види друге него себе. 

Свештеничка служба по свом бићу није власт него служење.

 Јеванђеље јасно каже ко хоће да буде први нека буде свима слуга али када у души нарасте нарцисоидна структура служење постаје средство за потврду сопствене величине. Таквог свештеника не занима Христос у другом човеку него потврда себе. 

 Свети Оци стално упозоравају да је корен духовне болести самообмана. Свети Јован Лествичник гордост описује као порицање Бога и изум ђавола.

 Човек тада више не види реалност каква јесте. Нарцисоидност у свештенику поприма опасну форму. 

Његово мишљење постаје мерило истине а осећај критеријум правде.

Таква особа тешко подноси критику а у духовном животу немогућност да прими укор значи немогућност покајања.

 Без покајања нема духовног раста. Споља све може деловати побожно а изнутра нема промене. Однос према људима се мења. Уместо пастира који носи слабости других појављује се судија који мери процењује и често потајно презире.

 Свети Јован Златоусти подсећа да свештеник мора познавати душу боље него лекар тело али нарцисоидност онемогућава емпатију. Други нису личности него публика. Споља може деловати елоквентно или харизматично али они који му се поверавају често остају незаштићени. 

Њихова бол не сусреће саосећање већ интерпретацију која служи јачању ауторитета свештеника. Нарцисоидна динамика ствара духовну конфузију у црквеној заједници. 

Верници осећају нелагодност кривицу или сумњу у сопствену веру покушавајући да задовоље свештеника и избегну критику. 

Поруке љубави милосрђа и опроштаја бивају сведене на норме које истичу ауторитет а не ослобађају. 

Млади свештеници могу усвојити исте обрасце и проблем прераста у системски изазов. Коначно важно је запамтити проблем није у верницима! Нарцисоидни образац свештеника пројектује сопствене недостатке на друге. 

Црквена заједница носи последице али вера и духовни мир могу се сачувати кроз искрену молитву и препознавање разлике између служења које ослобађа и ауторитета који притиска.

Ово је позив свима који се осећају као жртве било да имају нарцисоисни поремећај било да трпе нарцисе у својој близини да потраже помоћ Цекве кроз исповест и духовну подршку или што се такође препоручује подршку стручних лекара за област психичких сметњи и поремећаја у понашању. 

То је просто речено само последица гордости, а где је болест греха  ту има и лек. Црква је болница.