Пре него што уопште почнемо да причамо о технологији, треба да знамо ко је тај кога она мења.
Свето писмо нам на самом почетку каже „И створи Бог човека по образу своме, по образу Божијем створи га."
То није песничка слика, то је онтолошка чињеница. Човек је икона Божија, биће које носи у себи печат вечности, и сваки систем који га своди на корисника, потрошача или извор података чини насиље над самом суштином онога што он јесте.
Свети Григорије Богослов то каже директно и без украса: „Човек је биће које је примило заповест да постане Бог."
Ако је то истина, онда свако питање о томе куда нас технологија води јесте у суштини питање да ли нас води ка Богу или од Бога, и нема треће опције.
Човек у добу пре индустријске револуције живео је у ритму који није сам одредио.
Годишња доба, дан и ноћ, сетва и жетва све је говорило да постоји Бог који управља временом. Људска немоћ пред природом није понижавала него је упућивала навише.
Свети Јован Лествичник пише да је „исихија или тишина је мајка молитве, из молитве се рађа созерцање, из созерцања сазнање Бога", и та тишина је постојала природно, није је требало тражити јер ју је живот доносио.
Досада од које модерни човек бежи свим расположивим средствима, за светог оца је била предворје молитве. Заједница је такође носила дубоки духовни садржај комшија кога не можеш избећи јесте управо онај ближњи о коме говори Јеванђеље, не виртуелни пријатељ кога можеш одпратити кликом него жив човек са свим својим тешкоћама и вратима поред тебе.
„По томе ће сви познати да сте моји ученици, ако имате љубав међу собом" рекао је Господ, и та љубав се вежбала у стварном животу, у стварном трењу, у стварном опраштању.
Не треба, наравно, идеализовати прошлост. Физичка патња, кратак животни век, неправда, ратови, епидемије, неписменост све је то постојало и нема смисла правити рај од онога што рај није био.
Али треба видети шта је у тој прошлости живело, а данас умире!
Када је фабрика заменила земљу, догодило се нешто дубље од економске промене.
Човек је одвојен од ритма природе и уведен у ритам машине, сат постаје господар, а време ,дар Божији, постаје роба која се продаје.
Свети Теофан Затворник, који је живео управо у то доба деветнаестог века, пише са очигледном забринутошћу:
„Сва наша несрећа долази отуда што смо изгубили осећање за унутрашње. Живимо само споља, само у телу, само у чулима а душа гладује и вене."
Он то пише о свом времену, а тек је почело. Фабрика не мења само где живиш и шта радиш она мења концепцију вредности.
Вредно постаје оно што је мерљиво, продуктивно, ефикасно, а молитва, созерцање и тишина у том систему немају никакву вредност.
То је прва велика духовна крађа модерног доба.
Свети Оци нису знали за телевизију али су знали за нешто друго.
Свети Варсануфије Велики у шестом веку пише о опасности од непотребних слика у уму, о томе да оно чиме пунимо очи и уши улази у срце и обликује га „чувај чула своја јер су врата душе." Телевизија је отворила та врата натрашке и кроз њих је ушло нешто чега раније није bilo у историји, а то је туђа нарација о томе шта је стварност, шта је лепо, шта је пожељно, шта је нормално.
Пре телевизије приче је причала породица, заједница, Црква. После телевизије причају их они који имају капитал да купе студио и фреквенцију. Рекламна индустрија учи човека систематски да је незадовољан, а незадовољан човек јесте , у светоотачкој терминологији, човек у страсти.
Свети Максим Исповедник то дефинише прецизно: „Страст је покрет душе противан природи. Природни покрет душе је ка Богу. Сваки покрет ка творевини уместо ка Творцу је страст."
Читав систем рекламирања је, у том светлу, машина за производњу страсти.
Када је интернет дошао многи су видели ослобођење и делимично су имали право, знање је постало доступно, истина се могла ширити брже, мали човек је добио глас. Али са становишта духовног живота догодило се нешто друго. Вавилонска кула у Постању није пројекат зла него пројекат самодовољности , људи кажу саградимо себи кулу да не бисмо расејани, не требамо Бога јер имамо технологију.
Иронија стиха „а Господ сиђе да види кулу" је теолошки дубока јер Бог мора да сиђе да би видео нешто што су људи мислили да допире до неба, и свака људска грандиозност виђена из вечности мала је. Интернет је донео неограничен приступ свему, добром и злом, истини и лажи, лепом и гнусном, без трошка и без сведока.
Свети Јован Златоусти у четвртом веку каже, говорећи о другим искушењима али потпуно применљиво на ово наше: „Нека те не вара лакоћа греха. Управо лакоћа је оно што квари душу , јер оно за шта нема цене, не цени се."
Светоотачка традиција разликује образ Божији у човеку, који је неуништив, и подобије које треба достићи кроз подвиг и врлину.
Друштвена мрежа нуди лажни пут до подобија , уместо унутрашње трансформације спољашња слика, уместо стварне врлине перформанс врлине, уместо Бога као сведока алгоритам као судија. Свети Антоније Велики, отац монаштва, рекао је у четвртом веку: „Дође ли ти помисао о слави људској, знај да је то почетак пада." Читав принцип друштвене мреже је изградња славе људске , број пратилаца, лајкова, коментара, вредност човека мерена реакцијама других и то је тачна дефиниција таштине као страсти.
А алгоритам то зна и систематски то користи. Страшнија је чињеница да нас нико на ово није приморао!
Ушли смо добровољно, са задовољством, управо онако како Апостол Павле предвиђа:
„Јер ће доћи време кад здраве науке неће слушати, него ће по својим жељама накупити себи учитеља, јер их уши свраби."
Цео подвижнички живот православља почива на претпоставци да унутрашњи напор има вредност.
Молитва је напор, пост је напор, трпљење је напор, и кроз напор долази трансформација. Вештачка интелигенција нуди нешто дубоко антиаскетско елиминацију напора!!!
Не морам да мислим јер AI мисли, не морам да трпим досаду јер AI забавља, не морам да трагам јер AI проналази. Свети Исак Сирин у седмом веку пише: „Без искушења нема спасења. Без борбе нема венца. Без подвига нема врлине." Систем који елиминише напор елиминише и могућност врлине, и то није хиперболична тврдња него логичка последица. Човек који препушта машини да мисли за њега не предаје само ефикасност предаје образ Божији у свом разуму, јер разум, нус у грчкој патристичкој традицији, јесте највиши дар и највиша сличност са Богом.
О тамном интернету не треба много говорити. Довољно је рећи да када уклониш друштвени надзор, закон и последице, оно што остаје открива дубину пада савременог човека, потпуно у складу са речима Господњим: „Јер из срца излазе зле мисли, убиства, прељубе, блудодејства, крађе, лажна сведочанства, хуле."
Свети Оци нису веровали у основну добронамерност пале природе и тамни интернет је демонстрација да нису грешили.
Господар је онај ко управља страстима, а не ко је управљан страстима. Свети Јован Лествичник то каже без околишања: „Роб страсти мисли да је слободан јер чини шта хоће. Али управо то чини га робом , јер хоће оно што страст хоће, не оно што Бог хоће."
Технологија није проблем по себи јер ватра греје и спаљује, нож храни и убија, и питање је увек ко је господар. Али систем какав данас јесте, са алгоритмима дизајнираним за зависност и екранима пројектованим да краду пажњу, тај систем активно ради на томе да човек постане роб, не из злобе него по логици профита и моћи која је јача од сваке појединачне намере.
Апостол Павле, пишући у добу Рима који је такође био велика технолошка и административна цивилизација, каже:
„Све ми је допуштено, али није све на корист. Све ми је допуштено, али ништа неће господарити мном." То је православни одговор на технологију не анатема, не бег, него слободан однос у коме ти одређујеш технологији место, а она не одређује теби.
Али за такав однос потребна је унутрашња слобода која не долази из апликације него из молитве, поста, исповести, причешћа, тишине и заједнице верних , све тачно супротно од онога шта дигитални свет нуди. „Будите трезвени, бдите: противник ваш ђаво, као лав рикајући, обилази тражећи кога да прогута" пише Апостол Петар, и у добу у коме пажња постаје највреднији ресурс на свету, чувати пажњу јесте духовни подвиг, можда највећи подвиг нашег времена.
Текст преузет са интернета.
Нема коментара:
Постави коментар