Слово на опелу Високопреосвећеног Андроника, архиепископа њујоршког и северноамеричког

Блажен је пут којим данас идеш, брате,јер ти је припремљено место покоја.

Циљ истинског учитеља није само да пренесе знање, већ да у ученику васпита жељу и способност да се и сам даље развија. Тако је поступио и наш Спаситељ: поучивши Своје ученике, узнео се на престо Оца Небескога.

 Следујући том божанском примеру, тако је поступио и наш ава, владика Андроник. Не толико речима колико својим монашким животом он нас је учио, а сада је отишао на место покоја које му је припремљено. На путу ка своме Небеском Дому наша душа два пута мења земаљске хаљине. 

Први пут када се оваплоћује у телу приликом рођења, а други пут  када у часу смрти оставља трулежно тело да би предстала Оцу у обновљеном, духовном бићу. То је пут тајанствен и недокучив. И у сваком од тих великих прелаза душа се укрепљује благодаћу црквених Тајни и добија помоћ.

На почетку нашег пута прво обиталиште, ограничено на девет месеци у мајчиној утроби, чинило нам се савршеним и испуњеним свиме што је потребно. Али долази време када прелазимо у друго стање  непознато и застрашујуће.

 Непривично нам је да самостално дишемо, да отварамо очи и примамо храну не преко пупчане врпце.

 Душа је заједно са телом прешла из једне средине обећања у другу.Али прођу „дани година наших  седамдесет година, а ако смо крепки  осамдесет, и више од тога труд је и болест“, и душа схвата да блаженство не можемо задобити другачије него подносећи многа страдања у овом животу.

 Треба да разумемо да је све за чим упорно тежимо у овом животу само сан, привремена сенка, а не стварност. Детињство је болест, јер протиче у телесној немоћи и зависности од других. Младост је труд и трагање за својим местом у животу.

 Зрело доба изобилује не само трудовима него и болестима. Сви желе да живе дуго и плаше се неизбежног пропадања тела.И тада долази друга промена нашег обиталишта – дуго очекивана, али исто тако непозната и страшна. Непозната, јер не знамо шта ћемо добити као исход остварења свога земаљског сна. Страшна, јер ћемо дати одговор на Суду, а Судија је пун љубави, али и праведан.У свим тим стањима души је потребна молитвена помоћ, а нарочито у последњем стању, када више сама себи ничим не може помоћи. Души постаје непривично да више не удише земаљски ваздух, да не отвара очи, јер су „сва телесна оруђа сада већ неделатна: она која су се још недавно кретала сада су непокретна, мртва и безосећајна; очи су се затвориле, ноге су се укочиле, руке почивају, а са њима и слух; језик је затворен ћутањем и предаје се гробу“.

Иако су сви телесни органи мртви, дела која су учињена на земљи остају жива. Али и у једном и у другом случају земаљског живота Црква нас учи радости. Није случајно што свештеници опело служе у белим одеждама. Наравно, срце се испуњава тугом, али то је туга као када нам неко драги дође у посету па одлази, а ми знамо да ћемо се поново срести. 

За онога који одлази треба да осећамо радост – он иде своме дому, а туга припада онима који остају овде. Много пута сам насамо разговарао са сада новопрестављеним владиком Андроником и он је са мном делио своје духовно искуство. Пренео ми је многа поучења, а једном приликом ми је рекао:„Сада наступа време безсаветности; свако мисли по своме и ни са ким се не саветује када доноси одлуке. А Свети Оци уче да ће управо због безсаветности монаси падати. А ми смо најпре монаси, па тек онда епископи.“

Владика Андроник је још у младости изабрао пут служења Богу. Није себе предао Богу напола, него у потпуности. Доневши такву одлуку још у богословији, на предмете које је изучавао није гледао као на обичне лекције, већ као на богопознање и припрему за служење Господу.

Док је обављао манастирска послушања у краварнику, на певници и на другим местима, питао се: „Како ме ово може приближити Богу?“

Са владиком сам се упознао непосредно пре његове хиротоније у епископски чин. 

Не могу објаснити то духовно стање – било је налик заљубљености на први поглед. Осетио сам духовну привлачност и страхопоштовање. 

Иако га тада нисам познавао, у њему сам видео огањ љубави према Богу који га је осветљавао изнутра, његову жртвеност ради Царства Небеског и неуморност у молитвеним подвизима.

Када смо једно време живели у истој келији, дали смо један другом обећање да ћемо се увек саветовати и подржавати. На неки начин духовно смо се побратили. То духовно побратимство пратило ме је током читавог мог архијерејског служења. Повезивало нас је ретко поверење и могли смо да се позовемо у било које доба дана или ноћи. Дешавало се да ме владика позове када је код нас већ била дубока ноћ, али смо ипак сатима разговарали, отворено разматрајући питања црквеног живота и сложене епархијске проблеме. Владика је по епископској хиротонији био старији од мене један дан и, када бисмо се у нечему спорили, умео је понекад уз осмех да каже:„Ја сам старији од тебе један дан.“

Његово схватање монаштва било је исправно, древно и истинско. Није га посматрао као степеницу ка црквеној каријери, нити као уточиште за онога ко није успео да се оствари у свету. За њега је монаштво било стање душе која жели да служи Богу.

У таквом духу почео је да изучава и црквено појање. Дешавало се да за време муже крава или чишћења стајњака заједно са својим блаженим помоћником Левом пева различите стихире. Тада се душа уздизала од мириса краварника ка миомирисима рајског врта.Када бисмо владика и ја долазили да посетимо Лева у манастиру, њих двојица су дуго разговарали и присећали се манастирског живота. Једном сам приметио сузу у владикином оку, као да се присећају давно преминуле мајке или оца. Толико је монашки живот био духовно важан за њега.Нажалост, због уједињења са Московском патријаршијом владика је морао да напусти Свету Земљу и дође у Америку.Познато је да се људи деле на праведнике који себе сматрају грешницима и на грешнике који себе сматрају праведницима. Захваљујући владики, видео сам како треба живети у првом случају и како треба избегавати други.О духовном животу владике могло би се говорити много. Али истинска корист за нас неће бити само у слушању тих прича, већ у настојању да барем делимично усвојимо његов пример.

Непосредно пред упокојење владика је већ тешко препознавао људе који су му долазили, али је духовна питања решавао до последњег дана свога живота, непрестано бринући о будућности епархије.У нашем последњем разговору чуо сам у слушалици његов радостан глас:„Владико Софроније! Како се тамо спасаваш?“

Чак и на самртној постељи живо се интересовао за живот нашег манастира и тихим, али сигурним гласом давао ми последње савете и поуке.Мој циљ није толико да вам испричам о духовном животу владике, колико да заједно са вама покушам да се над њим замислимо и схватимо какву важну поуку овај пример оставља свакоме од нас.Читав живот владике био је служење Богу. 

И благодарим Господу што ми је у времену између првог и другог преласка послао таквог човека.Са дубоком вером говорим:„До виђења, драги владико Андрониче. Видећемо се поново!“. 

 + Софроније, милошћу Божијом архиепископ санктпетербуршки и северноруски

Слово на погребение высокопреосвященнейшего Андроника, архиепископаНью-Йорского и Северо-Американского

 

 

Блажен путь, воньже идеши, брате, днесь,

 яко уготовася тебе место покоя

 

    Цель настоящего учителя состоит в том, чтобы не просто передать знания, а воспитать в ученике стремление и умение развиваться дальше самостоятельно. Так поступил наш Спаситель, обучив своих учеников, ушел от них на престол к Отцу Небесному. Следуя этому божественному примеру, так поступил и наш авва владыка Андроник. Не столько словами, сколько своею монашескою жизнью он нас учил, а теперь пошел на уготованное место покоя.

      На пути к своему Небесному Дому наша душа дважды меняет земные ризы. В первый раз – воплощаясь в физическом теле при рождении, а во второй — оставляя бренное тело в час смерти, чтобы предстать перед Отцом в обновленном, духовном естестве. Это путь таинственный и непостижимый. И в каждом из этих великих переходов душа укрепляется благодатью церковных таинств и получает помощь.

      В начале нашего пути первая обитель, ограничиваясь девятью месяцами в материнском лоне, казалась совершенной и исполненной всего необходимого. Но вот приходит время, и мы переходим в другое состояние - неизвестное и пугающее. Для нас непривычно самостоятельно дышать, открывать глаза и принимать пищу не через пуповину. Душа вместе с телом поменяла одну среду обетования на другую. Но проходят «дние лет наших в нихже седмьдесят лет, аще же в силах, осмьдесят лет, и множае их труд и болезнь», и наша душа понимает, что блаженствовать можем мы не иначе, как претерпевши много страданий в этой жизни. Мы, конечно, должны понимать, что все, чего мы упорно добиваемся в этой жизни, есть лишь мечта, временный призрак, а не реальность. Младенчество – болезнь, т.е. проходит в немощах физических, в зависимости от других людей, юность – труд и поиск своего места в этой жизни, а зрелые годы изобилуют не только трудами, но и болезнями. Все хотят жить долго и страшатся неизбежного увядания плоти. И вот приходит второе изменение нашего обитания, долгожданное и столь же неизвестное и пугающее. Неизвестное, потому что не знаем, что получим за воплощение нашей земной мечты. Пугающее, потому что будем держать ответ на суде, а Судия любящий, но справедливый. Во всех этих состояниях душа всегда нуждается в молитвенной помощи, а особенно в последнем состоянии, в котором себе ничем уже не может помочь. Для души становится непривычно обходиться более без земного воздуха, не открывать глаза, «все телесные орудия ныне уже бездейственны: те, что двигались еще недавно, все неподвижны, мертвы, безчувственны: ибо очи закатились, связались ноги; руки покоятся, и с ними слух; язык молчанием заключен, гробу предается». Хотя все органы мертвы, но дела, которые были совершены на земле, живы. Но в обоих случаях земной жизни Церковь учит нас радоваться- не случайно и отпевание священники совершают в белых облачениях. Конечно, сердце наполняется грустью, но эта грусть словно оттого, что кто-то пришел в гости и уходит, но мы знаем, что позже снова увидимся. За уходящего у нас должна быть радость, он идет домой, а грусть - об остающемся здесь.

   Мы много беседовали наедине с ныне новопреставленным владыкой Андроником, и он делился своим духовным опытом. Много наставлений он мне передал и однажды сказал: «Сейчас настает время безсоветия, каждый думает свое и не советуется ни с кем, принимая решение, а святые отцы учат, что безсоветием будут падать монахи, а мы же сначала монахи, а потом епископы». Владыка Андроник еще с юности выбрал путь служения Богу, не наполовину, а всецело предал себя в руки Его. Приняв такое решение, будучи еще в семинарии, он думал об изучаемых предметах не как о простых уроках, а как о познании Бога, о возможности Ему служить. Находясь на монастырских послушаниях в коровнике, на клиросе и других местах, он говорил себе: «Как меня это может приблизить к Богу?» Мы с владыкой познакомились перед рукоположением в епископский сан. Не могу объяснить это духовное состояние (оно сродни влюбленности с первого взгляда) - чувство духовного притяжения и трепета. Я тогда увидел у владыки (хотя его и не знал) огонь любви к Богу, который его освещал изнутри, его жертвенность ради Царства Небесного и неустанность в молитвенных трудах.

    Когда мы жили в одной келье с ним, то положили обещание друг другу всегда советоваться и поддерживать друг друга, своего рода мы «побратались». И это духовное побратимство меня вело всю мою епископскую жизнь. Нас связывало редкое доверие, и мы могли позвонить друг другу в любое время дня и ночи. Порой владыка звонил мне, когда у нас была уже глубокая ночь, но мы все равно разговаривали часами, открыто обсуждая дела церковной жизни и сложные епархиальные вопросы. Владыка старше меня на один день (по епископской хиротонии) и, когда у нас был между собой спор, он, иногда улыбаясь, прибегал к тому, чтобы сказать мне: «Я старше тебя на один день». У владыки понимание о монашестве было правильное, как говорится, старинное (не как ступень к духовной карьере или, если я не смог в миру себя реализовать, приму монашество), но как состояние души, хотящей служить Богу. И в таком состоянии он начал изучать церковное песнопение. Порой за дойкой коров или уборкой навоза со своим блаженным помощником Лёвой они пели разные стихиры, и душа возносилась от запаха коровника к запахам райского сада. Когда мы с владыкой приезжали навестить Льва в монастыре, то они подолгу могли вспоминать монастырскую жизнь, и я однажды заметил слезу в глазах владыки, словно они вспоминали ушедшую родную мать или отца, настолько была духовно важна для владыки монашеская жизнь.

  

     К сожалению, из-за соединения с МП владыке пришлось оставить Святую Землю и прийти в землю Американскую. Как известно, люди делятся на праведников, которые считают себя грешниками, и грешников, которые считают себя праведниками. Благодаря владыке, я увидел, как надо жить в первом случае и как надо избегать второго. Много можно говорить о духовной жизни владыки, но подлинной пользой для нас станет попытка хоть немного перенять ее для себя.

Перед самой кончиной владыка уже с трудом узнавал приходящих к нему людей, но духовные вопросы продолжал решать до своего последнего дня, неизменно заботясь о будущем епархии. В наш последний разговор я услышал в трубке его радостный голос: «Владыка Софроний! Как ты там спасаешься?» Даже находясь на смертном одре, он живо интересовался делами нашего монастыря и уже тихим, но уверенным голосом давал последние наставления для меня. Моя цель состоит не столько в том, чтобы просто рассказать о духовной жизни владыки, сколько в том, чтобы вместе с вами попытаться задуматься над ней и понять, какой важный урок этот пример оставляет для каждого из нас.

     Вся жизнь владыки — это служение Богу. И я благодарен Господу, что в мой промежуток жизни между первым и вторым переходом Он послал мне такого человека. С глубокой верой я говорю: «До встречи, дорогой владыко Андроник, увидимся!»

 

+Софроний, милостию Божией, архиепископ Санкт-Петербургский и Северо-Русский

https://vishegorod.ru/index.php?option=com_content&task=view&id=1478&Itemid=44

Привремено искушење и молба за братску подршку

Драга браћо и сестре у Христу,

Промислом Божијим, тренутно живим у Србији и налазим се у периоду тражења посла и решавања животних околности које су ме довеле далеко од места на коме сам до сада служио.

Трудим се да што пре пронађем стално запослење и обезбедим средства за живот, али у овом прелазном периоду нисам у могућности да самостално покријем све основне трошкове. Зато се са поверењем у хришћанску љубав усуђујем да замолим за помоћ све који то желе и могу.

Не тражим ништа више од онога што је потребно за најосновније животне потребе док не пронађем посао и не станем на сопствене ноге. Сваки дар, ма колико био скроман, биће примљен са дубоком захвалношћу и молитвеним сећањем на доброчинитеље и њихове породице.

Изнад свега молим за ваше свете молитве, јер знам да Господ најбоље уређује живот човека и да је Његова помоћ већа од сваке људске помоћи.

Уколико неко жели да помогне, то може учинити путем следећих података:

Милорад Николић

Жиро рачун:

160-5400101060361-25

PayPal:

o.stefanaipc@gmail.com

За уплате из иностранства доступни су и банковни подаци за EUR и USD трансфере.

Нека Господ узврати свима који помажу и свима који ме помињу у својим молитвама.

С љубављу у Христу,

Протојереј Стефан

Помоћни свештеник храма Светог Сергеја Радоњешког

Вили Котиџ, Њујорк

INSTRUCTION FOR CUSTOMER TRANSFERS IN USD

56: Intermediary:

      SWIFT code: IRVTUS3N

      ABA routing code: 021000018

      THE BANK OF NEW YORK MELLON

      225 LIBERTY STREET

      NEW YORK, NY, UNITED STATES

57: Account with institution:

       DBDBRSBG

       BANCA INTESA A.D. BEOGRAD

       7B MILENTIJA POPOVICA

       BEOGRAD, REPUBLIKA SRBIJA

59: Beneficiary Customer:

                  IBAN RS35160600000080168027

 MILORAD NIKOLIC

DESPOTA STEFANA LAZAREVICA 153

DESPOTOVAC

          REPUBLIC OF SERBIA

Дорогие братья и сестры во Христе!

По Промыслу Божию в настоящее время я живу в Сербии и нахожусь в периоде поиска работы и решения жизненных обстоятельств, которые привели меня вдали от места моего прежнего служения.

Я стараюсь как можно скорее найти постоянную работу и обеспечить себя необходимыми средствами к существованию, однако в этот переходный период не имею возможности самостоятельно покрывать все основные расходы. Поэтому, уповая на христианскую любовь, осмеливаюсь обратиться за помощью ко всем, кто имеет желание и возможность поддержать меня.

Я не прошу ничего сверх того, что необходимо для самых насущных жизненных нужд, пока не найду работу и не смогу вновь самостоятельно обеспечивать себя. Любое пожертвование, каким бы скромным оно ни было, будет принято с искренней благодарностью и молитвенной памятью о благотворителях и их семьях.

Прежде всего прошу ваших святых молитв, ибо знаю, что Господь лучше всех устрояет жизнь человека и что Его помощь превыше всякой человеческой помощи.

Если кто-либо пожелает оказать поддержку, это можно сделать по следующим реквизитам:

Милорад Николич

Банковский счёт:

160-5400101060361-25

PayPal:

o.stefanaipc@gmail.com

Для переводов из-за границы также доступны банковские реквизиты для переводов в EUR и USD.

Да воздаст Господь всем помогающим и всем, кто поминает меня в своих молитвах.

С любовью во Христе,

Протоиерей Стефан

Помощник настоятеля храма преподобного Сергия Радонежского

Вилли-Коттедж, Нью-Йорк

Поводом упокојења Архиепископа Андроника (+2026)

Неколико речи благодарности за сусрете, поуке и пример хришћанског живота

Са дубоком тугом, али и са хришћанском надом у Васкрсење, примио сам вест да је 17. јуна 2026. године, у 17 часова и 55 минута по америчком времену, Господу отишао Његово Високопреосвештенство Архиепископ њујоршки и северноамерички Андроник, Првојерарх Руске Православне Заграничне Цркве.

У данима жалости природно је да се у нашим срцима преплићу туга због растанка и благодарност Богу што нам је даровао прилику да упознамо човека чије је присуство остављало дубок траг у душама људи. Не желим да пишем животопис нити да дајем оцену његовог великог дела, јер за то постоје позванији и достојнији од мене. Желим само да забележим неколико сећања и речи благодарности за сусрете, поуке и пример хришћанског живота који сам имао благослов да видим код блаженопочившег Владике.

Свето Писмо нас учи: „По плодовима њиховим познаћете их“ (Мт. 7, 16). Управо су плодови живота Архиепископа Андроника били најубедљивије сведочанство о њему. У времену када је човек изложен ужурбаности, буци и духу самодовољности, сусрет са Владиком доносио је мир. У његовој близини човек је осећао нешто што је тешко описати речима – тишину која лечи, благост која укрепљује и љубав која не поставља услове.

Иако је носио високо архијерејско достојанство, у његовом држању није било ничега што би подсећало на гордост или надменост. Напротив, подсећао је на речи Господње: „Који хоће да буде први међу вама, нека вам буде слуга“ (Мт. 20, 27). Многи су га доживљавали као архипастира, али исто тако и као оца, брата и сапутника на путу спасења.

Лично никада нисам чуо да је икога осудио. Као и сваки човек, често сам му говорио о својим слабостима, падовима, гневу и борби са самим собом. Он није одговарао строгим прекорима нити дугим поукама. Најчешће је слушао. Али то слушање било је испуњено таквом пажњом и љубављу да је човек сам налазио снагу за покајање. Његов благ поглед говорио је више од многих речи.

За релативно кратко време проведено у његовој близини почео сам да откривам лепоту многих ствари које сам раније сматрао безначајним. Заволео сам руско црквено појање, мирис ружа које је са пажњом неговао, тихе разговоре после богослужења и ону једноставност живота која човека враћа самоме себи. Тада сам схватио да управо те наизглед мале ствари чувају у човеку лик Божији и подсећају га да није створен само за пролазност овога света.

Често се данас сетим речи Господњих: „Ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско“ (Мт. 18, 3). Управо је такву детињу чистоту, непосредност и искреност човек могао да препозна код Владике Андроника. Као архиепископ био је истински отац, али је у срцу остао једноставан и смирен слуга Божији.

Архиепископ Андроник био је човек дубоке оданости Православљу и Светом Предању. Као архипастир носио је одговорност за поверено му стадо са љубављу, ревношћу и верношћу истини Цркве. Многи ће о томе сведочити далеко боље него што бих ја могао. Оно што сам ја видео јесте човека који је настојао да својим животом најпре испуни оно што је другима проповедао.

Посебно потреса сведочанство да је предвидео свој одлазак Господу. Протојереју Димитрију, који га је причешћивао, казао је: „Умрећу за два дана.“ Такве речи не буде страх, већ нас подсећају на озбиљност хришћанског живота и на сталну припрему за сусрет са Господом.

Његов одлазак представља велики губитак за Руску Православну Заграничну Цркву, за свештенство, монаштво и верни народ широм Северне Америке и света. Али као хришћани не тугујемо без наде. Апостол Павле нас подсећа: „Нећемо, пак, браћо, да не знате за оне који су уснули, да не тугујете као они који немају наде“ (1. Сол. 4, 13).

Изражавам искрено саучешће Његовом Високопреосвештенству Архиепископу Софронију и Његовом Преосвештенству Епископу Андреју, архијерејској сабраћи блаженопочившег Владике Андроника, породици Котларов, високопречасном протопрезвитеру Григорију и његовој породици, дугогодишњој келијници Лаврентији, која је више од две деценије верно служила уз Владику, још од његових дана у Светој Земљи на Јелеонској гори, свему свештенству, монаштву и верном народу Руске Православне Заграничне Цркве, као и целокупној пастви Северне Америке и Њујорка, која је у њему препознавала доброг пастира, духовног оца и тихог сведока јеванђелске љубави.

По упокојењу мирјана чита се Псалтир, а по упокојењу епископа и свештеника чита се Свето Јеванђеље. Утешно је знати да се ових дана над његовим одром узносе речи вечнога живота које је и сам проповедао и којима је служио читавим својим бићем.

Не желим да овај дан прође као обичан дан. Тужан сам што нас је Владика оставио, али сам истовремено благодаран Богу што смо га имали међу нама и што верујем да смо добили молитвеника пред Престолом Божијим. Господ је рекао: „Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети“ (Мт. 5, 8). Када се сетим Владике Андроника, управо ми те речи долазе на ум.

Нека Господ упокоји душу Свога верног слуге у насељима праведних. Нека му подари Царство Небеско, вечни покој и радост у заједници светих.

Вечан ти спомен, драги Владико.

Христос васкрсе!

Протојереј Милорад Стефан Николић

Помоћни свештеник при храму Светог Сергеја Радоњешког

Вали Котиџ, Њујорк

Јун 2026.

On the Repose of Archbishop Andronik (+2026)

Some Words of Gratitude for Encounters, Guidance, and an Example of Christian Life

With deep sorrow, yet with Christian hope in the Resurrection, I received the news that on June 17, 2026, at 5:55 p.m. American time, His Eminence Archbishop Andronik of New York and North America, First Hierarch of the Russian Orthodox Church Outside of Russia, reposed in the Lord.

In days of mourning, it is natural that our hearts are filled both with the sadness of separation and with gratitude to God for granting us the opportunity to know a man whose presence left a profound impression on the souls of those who met him. I do not wish to write a biography or attempt an evaluation of his great ministry, for there are others far more qualified and worthy to do so. Rather, I wish simply to share a few memories and words of gratitude for the encounters, guidance, and example of Christian life that I was blessed to witness in the ever-memorable Vladyka.

Holy Scripture teaches us: “By their fruits you shall know them” (Matthew 7:16). Indeed, the fruits of Archbishop Andronik’s life were the clearest testimony to who he was. In a time when people are surrounded by noise, haste, and the spirit of self-sufficiency, meeting Vladyka brought peace. In his presence one sensed something difficult to express in words: a silence that healed the soul, a gentleness that strengthened the heart, and a love that demanded nothing in return.

Although he bore the high dignity of an archbishop, there was nothing in him that suggested pride or self-exaltation. Rather, he reminded one of the Lord’s words: “Whoever desires to be first among you, let him be your servant” (Matthew 20:27). Many knew him as a hierarch, yet also as a father, a brother, and a fellow traveler on the path of salvation.

Personally, I never heard him condemn anyone. Like every human being, I often spoke to him about my weaknesses, failures, anger, and struggles. He did not respond with harsh rebukes or lengthy admonitions. More often than not, he simply listened. Yet that listening was filled with such attention and love that one found within oneself the strength to repent. His gentle gaze spoke more eloquently than many words.

In the relatively short time I spent in his presence, I began to discover the beauty of many things that I had once considered insignificant. I came to love Russian church chant, the fragrance of the roses he carefully cultivated, quiet conversations after services, and that simplicity of life which returns a person to his true self. Then I understood that it is precisely these seemingly small things that preserve the image of God within us and remind us that we were created not merely for the passing things of this world, but for eternity.

Today I often recall the words of our Lord: “Unless you are converted and become as little children, you shall not enter the kingdom of heaven” (Matthew 18:3). It was precisely such childlike purity, sincerity, and simplicity that one could recognize in Archbishop Andronik. Though he was an archbishop, he remained in his heart a humble servant of God.

Archbishop Andronik was a man of profound devotion to Orthodoxy and Holy Tradition. As an archpastor, he bore responsibility for his flock with love, zeal, and faithfulness to the truth of the Church. Many others will be able to testify to this far better than I can. I can only speak of what I witnessed myself: a man who sought first to live what he preached to others.

Particularly moving is the testimony that he foresaw his departure to the Lord. To Archpriest Dimitri, who administered Holy Communion to him, he said, “I will die in two days.” Such words do not inspire fear; rather, they remind us of the seriousness of the Christian life and of the need to be constantly prepared to meet the Lord.

His repose is a great loss for the Russian Orthodox Church Outside of Russia, for its clergy, monastics, and faithful throughout North America and around the world. Yet as Christians we do not grieve without hope. The Apostle Paul reminds us: “I would not have you ignorant, brethren, concerning them which are asleep, that ye sorrow not, even as others which have no hope” (1 Thessalonians 4:13).

I extend my heartfelt condolences to His Eminence Archbishop Sophrony and His Grace Bishop Andrew, brother hierarchs of the ever-memorable Archbishop Andronik; to the Kotlyarov family; to the Very Reverend Protopresbyter Gregory and his family; to Lavrentia, his devoted cell attendant, who faithfully served at his side for more than two decades, beginning in the years of his ministry in the Holy Land on the Mount of Olives; to all the clergy, monastics, and faithful children of the Russian Orthodox Church Outside of Russia; and to the entire flock of North America and New York, who recognized in him a good shepherd, a spiritual father, and a quiet witness of Gospel love.

When a layperson reposes, the Psalter is read; when a bishop or priest reposes, the Holy Gospel is read. It is a consolation to know that in these days the words of eternal life are being proclaimed beside his body—those same words which he preached and served throughout his life.

I do not wish this day to pass as an ordinary day. I grieve because Vladyka has left us, yet at the same time I thank God that he was among us and trust that we have gained a prayerful intercessor before the Throne of God. The Lord said: “Blessed are the pure in heart, for they shall see God” (Matthew 5:8). Whenever I remember Archbishop Andronik, these words come immediately to mind.

May the Lord grant rest to the soul of His faithful servant in the dwellings of the righteous. May He grant him the Kingdom of Heaven, eternal rest, and joy in the communion of the saints.

Memory Eternal, dear Vladyka.

Christ is Risen!

Archpriest Milorad Stefan Nikolić

Assistant Priest, St. Sergius of Radonezh Church

Valley Cottage, New York

June 2026

По случаю кончины Архиепископа Андроника (+2026)

Несколько слов благодарности за встречи, наставления и пример христианской жизни

С глубокой скорбью, но и с христианской надеждой на Воскресение, я воспринял известие о том, что 17 июня 2026 года, в 17 часов 55 минут по американскому времени, отошел ко Господу Его Высокопреосвященство Архиепископ Нью-Йоркский и Северо-Американский Андроник, Первоиерарх Русской Православной Церкви Заграницей.

В дни скорби естественно, что в наших сердцах переплетаются печаль разлуки и благодарность Богу за то, что Он даровал нам возможность встретить человека, чье присутствие оставляло глубокий след в душах людей. Я не хочу писать его жизнеописание или давать оценку его великому служению, ибо для этого есть люди более сведущие и достойные. Мне хочется лишь поделиться несколькими воспоминаниями и словами благодарности за встречи, наставления и пример христианской жизни, который я имел счастье видеть в приснопамятном Владыке.

Священное Писание учит нас: «По плодам их узнаете их» (Мф. 7:16). Именно плоды жизни Архиепископа Андроника были самым убедительным свидетельством о нем. В то время, когда человек подвергается суете, шуму и духу самодостаточности, встреча с Владыкой приносила мир. Рядом с ним ощущалось нечто, что трудно выразить словами: тишина, исцеляющая душу, кротость, укрепляющая сердце, и любовь, не ставящая никаких условий.

Несмотря на высокий архиерейский сан, в его поведении не было ничего, что напоминало бы гордость или превозношение. Напротив, он напоминал слова Господа: «Кто хочет между вами быть первым, да будет вам слугою» (Мф. 20:27). Многие воспринимали его как архипастыря, но одновременно и как отца, брата и спутника на пути спасения.

Лично я никогда не слышал, чтобы он кого-либо осуждал. Как и всякий человек, я нередко говорил ему о своих слабостях, падениях, гневе и внутренней борьбе. Он не отвечал суровыми упреками и не произносил длинных наставлений. Чаще всего он просто слушал. Но в этом слушании было столько внимания и любви, что человек сам находил в себе силы к покаянию. Его кроткий взгляд говорил больше многих слов.

За сравнительно короткое время, проведенное рядом с ним, я начал открывать красоту многих вещей, которые прежде считал незначительными. Я полюбил русское церковное пение, аромат роз, которые он с заботой выращивал, тихие беседы после богослужений и ту простоту жизни, которая возвращает человека к самому себе. Тогда я понял, что именно эти, на первый взгляд, малые вещи сохраняют в человеке образ Божий и напоминают ему, что он создан не только для преходящего мира.

Часто сегодня я вспоминаю слова Господа: «Если не обратитесь и не будете как дети, не войдете в Царство Небесное» (Мф. 18:3). Именно такую детскую чистоту, непосредственность и искренность можно было увидеть во Владыке Андронике. Будучи архиепископом, он был истинным отцом, но в сердце оставался простым и смиренным рабом Божиим.

Архиепископ Андроник был человеком глубокой преданности Православию и Священному Преданию. Как архипастырь, он нес ответственность за вверенную ему паству с любовью, ревностью и верностью церковной истине. Многие смогут засвидетельствовать это гораздо лучше меня. Я же могу сказать лишь то, что видел сам: человека, который прежде всего стремился исполнить в своей жизни то, чему учил других.

Особенно трогает свидетельство о том, что он предвидел свой отход ко Господу. Протоиерею Димитрию, который причащал его, он сказал: «Я умру через два дня». Такие слова не вызывают страха, но напоминают нам о серьезности христианской жизни и о постоянной готовности встретиться с Господом.

Его кончина стала большой утратой для Русской Православной Церкви Заграницей, для духовенства, монашества и верующего народа по всей Северной Америке и во всем мире. Но как христиане мы скорбим не без надежды. Апостол Павел напоминает нам: «Не хочу же оставить вас, братия, в неведении об умерших, дабы вы не скорбели, как прочие, не имеющие надежды» (1 Фес. 4:13).

Выражаю искренние соболезнования Его Высокопреосвященству Архиепископу Софронию и Его Преосвященству Епископу Андрею, собратьям-архипастырям приснопамятного Владыки Андроника, семье Котляровых, всечестному протопресвитеру Григорию и его семье, многолетней келейнице Лаврентии, которая более двух десятилетий верно несла свое послушание рядом с Владыкой, еще со времен его служения в Святой Земле на Елеонской горе, всему духовенству, монашествующим и верным чадам Русской Православной Церкви Заграницей, а также всей пастве Северной Америки и Нью-Йорка, которая видела в нем доброго пастыря, духовного отца и тихого свидетеля евангельской любви.

После кончины мирян читается Псалтирь, а после кончины епископов и священников читается Святое Евангелие. Утешительно знать, что в эти дни над его гробом звучат слова вечной жизни, которые он сам проповедовал и которым служил всем своим существом.

Не хочу, чтобы этот день прошел как обычный день. Мне скорбно оттого, что Владыка оставил нас, но одновременно я благодарен Богу за то, что он был среди нас, и верю, что мы обрели молитвенника у Престола Божия. Господь сказал: «Блаженны чистые сердцем, ибо они Бога узрят» (Мф. 5:8). Когда я вспоминаю Владыку Андроника, именно эти слова приходят мне на память.

Да упокоит Господь душу Своего верного служителя в селениях праведных. Да дарует ему Царствие Небесное, вечный покой и радость в общении святых.

Вечная тебе память, дорогой Владыка.

Христос Воскресе!

Протоиерей Милорад Стефан Николич

Помощник священника при храме преподобного Сергия Радонежского

Вэлли-Коттедж, Нью-Йорк

Июнь 2026 года

Вештачка интелигенција као елиминација напора

Пре него што уопште почнемо да причамо о технологији, треба да знамо ко је тај кога она мења. 

Свето писмо нам на самом почетку каже  „И створи Бог човека по образу своме, по образу Божијем створи га." 

То није песничка слика, то је онтолошка чињеница. Човек је икона Божија, биће које носи у себи печат вечности, и сваки систем који га своди на корисника, потрошача или извор података чини насиље над самом суштином онога што он јесте.

 Свети Григорије Богослов то каже директно и без украса: „Човек је биће које је примило заповест да постане Бог." 

Ако је то истина, онда свако питање о томе куда нас технологија води јесте у суштини питање да ли нас води ка Богу или од Бога, и нема треће опције.

Човек у добу пре индустријске револуције живео је у ритму који није сам одредио. 

Годишња доба, дан и ноћ, сетва и жетва  све је говорило да постоји Бог који управља временом. Људска немоћ пред природом није  понижавала него је упућивала навише.

 Свети Јован Лествичник пише да је „исихија или тишина је мајка молитве, из молитве се рађа созерцање, из созерцања сазнање Бога", и та тишина је постојала природно, није је требало тражити јер ју је живот доносио.

 Досада од које модерни човек бежи свим расположивим средствима, за светог оца је била предворје молитве. Заједница је такође носила дубоки духовни садржај  комшија кога не можеш избећи јесте управо онај ближњи о коме говори Јеванђеље, не виртуелни пријатељ кога можеш одпратити кликом него жив човек са свим својим тешкоћама и вратима поред тебе. 

„По томе ће сви познати да сте моји ученици, ако имате љубав међу собом"  рекао је Господ, и та љубав се вежбала у стварном животу, у стварном трењу, у стварном опраштању.

Не треба, наравно, идеализовати прошлост. Физичка патња, кратак животни век, неправда, ратови, епидемије, неписменост  све је то постојало и нема смисла правити рај од онога што рај није био.

 Али треба видети шта је у тој прошлости живело, а данас умире!

Када је фабрика заменила земљу, догодило се нешто дубље од економске промене.

 Човек је одвојен од ритма природе и уведен у ритам машине, сат постаје господар, а време  ,дар Божији,  постаје роба која се продаје.

 Свети Теофан Затворник, који је живео управо у то доба деветнаестог века, пише са очигледном забринутошћу:

 „Сва наша несрећа долази отуда што смо изгубили осећање за унутрашње. Живимо само споља, само у телу, само у чулима  а душа гладује и вене." 

Он то пише о свом времену, а тек је почело. Фабрика не мења само где живиш и шта радиш  она мења концепцију вредности. 

Вредно постаје оно што је мерљиво, продуктивно, ефикасно, а молитва, созерцање и тишина у том систему немају никакву вредност.

 То је прва велика духовна крађа модерног доба.

Свети Оци нису знали за телевизију али су знали за нешто друго.

 Свети Варсануфије Велики у шестом веку пише о опасности од непотребних слика у уму, о томе да оно чиме пунимо очи и уши улази у срце и обликује га  „чувај чула своја јер су врата душе." Телевизија је отворила та врата натрашке и кроз њих је ушло нешто чега раније није bilo у историји, а то је туђа нарација о томе шта је стварност, шта је лепо, шта је пожељно, шта је нормално. 

Пре телевизије приче је причала породица, заједница, Црква. После телевизије причају их они који имају капитал да купе студио и фреквенцију. Рекламна индустрија учи човека систематски да је незадовољан, а незадовољан човек јесте , у светоотачкој терминологији, човек у страсти.

 Свети Максим Исповедник то дефинише прецизно: „Страст је покрет душе противан природи. Природни покрет душе је ка Богу. Сваки покрет ка творевини уместо ка Творцу је страст." 

Читав систем рекламирања је, у том светлу, машина за производњу страсти.

Када је интернет дошао многи су видели ослобођење и делимично су имали право, знање је постало доступно, истина се могла ширити брже, мали човек је добио глас. Али са становишта духовног живота догодило се нешто друго. Вавилонска кула у Постању није пројекат зла него пројекат самодовољности , људи кажу саградимо себи кулу да не бисмо расејани, не требамо Бога јер имамо технологију. 

Иронија стиха „а Господ сиђе да види кулу" је теолошки дубока јер Бог мора да сиђе да би видео нешто што су људи мислили да допире до неба, и свака људска грандиозност виђена из вечности мала је. Интернет је донео неограничен приступ свему, добром и злом, истини и лажи, лепом и гнусном, без трошка и без сведока.

 Свети Јован Златоусти у четвртом веку каже, говорећи о другим искушењима али потпуно применљиво на ово наше: „Нека те не вара лакоћа греха. Управо лакоћа је оно што квари душу , јер оно за шта нема цене, не цени се."

Светоотачка традиција разликује образ Божији у човеку, који је неуништив, и подобије које треба достићи кроз подвиг и врлину.

 Друштвена мрежа нуди лажни пут до подобија , уместо унутрашње трансформације спољашња слика, уместо стварне врлине перформанс врлине, уместо Бога као сведока алгоритам као судија. Свети Антоније Велики, отац монаштва, рекао је у четвртом веку: „Дође ли ти помисао о слави људској, знај да је то почетак пада." Читав принцип друштвене мреже је изградња славе људске , број пратилаца, лајкова, коментара, вредност човека мерена реакцијама других  и то је тачна дефиниција таштине као страсти.

 А алгоритам то зна и систематски то користи. Страшнија је чињеница да нас нико на ово није приморао!

 Ушли смо добровољно, са задовољством, управо онако како Апостол Павле предвиђа: 

„Јер ће доћи време кад здраве науке неће слушати, него ће по својим жељама накупити себи учитеља, јер их уши свраби."

Цео подвижнички живот православља почива на претпоставци да унутрашњи напор има вредност. 

Молитва је напор, пост је напор, трпљење је напор, и кроз напор долази трансформација. Вештачка интелигенција нуди нешто дубоко антиаскетско  елиминацију напора!!!

 Не морам да мислим јер AI мисли, не морам да трпим досаду јер AI забавља, не морам да трагам јер AI проналази. Свети Исак Сирин у седмом веку пише: „Без искушења нема спасења. Без борбе нема венца. Без подвига нема врлине." Систем који елиминише напор елиминише и могућност врлине, и то није хиперболична тврдња него логичка последица. Човек који препушта машини да мисли за њега не предаје само ефикасност  предаје образ Божији у свом разуму, јер разум, нус у грчкој патристичкој традицији, јесте највиши дар и највиша сличност са Богом.

О тамном интернету не треба много говорити. Довољно је рећи да када уклониш друштвени надзор, закон и последице, оно што остаје открива дубину пада савременог човека, потпуно у складу са речима Господњим: „Јер из срца излазе зле мисли, убиства, прељубе, блудодејства, крађе, лажна сведочанства, хуле." 

Свети Оци нису веровали у основну добронамерност пале природе и тамни интернет је демонстрација да нису грешили.

Господар је онај ко управља страстима, а не ко је управљан страстима. Свети Јован Лествичник то каже без околишања: „Роб страсти мисли да је слободан јер чини шта хоће. Али управо то чини га робом , јер хоће оно што страст хоће, не оно што Бог хоће."

 Технологија није проблем по себи јер ватра греје и спаљује, нож храни и убија, и питање је увек ко је господар. Али систем какав данас јесте, са алгоритмима дизајнираним за зависност и екранима пројектованим да краду пажњу, тај систем активно ради на томе да човек постане роб, не из злобе него по логици профита и моћи која је јача од сваке појединачне намере.

Апостол Павле, пишући у добу Рима који је такође био велика технолошка и административна цивилизација, каже: 

„Све ми је допуштено, али није све на корист. Све ми је допуштено, али ништа неће господарити мном." То је православни одговор на технологију не анатема, не бег, него слободан однос у коме ти одређујеш технологији место, а она не одређује теби. 

Али за такав однос потребна је унутрашња слобода која не долази из апликације него из молитве, поста, исповести, причешћа, тишине и заједнице верних , све тачно супротно од онога шта дигитални свет нуди. „Будите трезвени, бдите: противник ваш ђаво, као лав рикајући, обилази тражећи кога да прогута"  пише Апостол Петар, и у добу у коме пажња постаје највреднији ресурс на свету, чувати пажњу јесте духовни подвиг, можда највећи подвиг нашег времена.

Текст преузет са интернета.

Дај ми твоје срце

У једном граду, близу старе цркве, живео је човек по имену Павле. Није он био безбожник напротив, редовно је долазио на службу, остављао прилоге, па чак и помагао свештеницима када затреба. 

Људи су га поштовали, а он је волео да стоји напред, да га сви виде.

Али у тишини свога срца, Павле је носио нешто друго.

Живео је неуредно. Волео је друштво у коме је све било лако и доступно, ноћи су му биле дуге, испуњене светлима, музиком и људима који су више гледали спољашњи сјај него истину. 

Новац му није био стран, нити живот без граница, али је све то умео да сакрије под пристојношћу. Лагао је када му је било згодно, неправду је правдао, а страсти није обуздавао. Ипак, у себи је мислио „Бог види да ја долазим у цркву. Дајем, молим се, стојим пред Њим. Биће све у реду.“

Једне ноћи, није могао да заспи.

Као да му је неко тихо говорио у души речи из Свето Јеванђеље „Неће сваки који ми говори Господе Господе ући у Царство небеско него који твори вољу Оца мога.“

Окренуо се на другу страну, али немир није престајао. 

Сутрадан је отишао у цркву, стао на своје место, али овај пут није осећао ништа. Ни топлину, ни мир. Само празнину.

После службе, пришао је старом духовнику.

Оче, ја долазим, молим се, дајем а немам мира.

Старац га је погледао тихо, као да гледа кроз њега.

Сине, Бог се не да преварити. Ни прилогом, ни речима, ни спољашњим делима. Он гледа срце. А твоје срце није у реду са твојим животом.

Павле је ћутао.

Старац настави.

Сећаш ли се шта говоре свети оци. 

Свети Јован Златоусти каже да није довољно ући у храм, него треба постати храм. 

А Свети Исаак Сирин учи да онај који се не бори са својим грехом, узалуд се труди у свему другом.

Али ја се молим прошапта Павле.

Молиш се, али грех не остављаш.

 А молитва без покајања постаје само звук. Као што је фарисеј из Јеванђеља стајао и хвалио се, а цариник само рекао Боже милостив буди мени грешном. 

И управо тај цариник оде оправдан.

Те речи су га пресекле.

Први пут после много година, Павле је осетио стид не пред људима, него пред Богом.

Тога дана није стао напред. Стао је позади, оборио главу и тихо изговорио.

Господе погрешио сам.

После службе није отишао кући. 

Остао је. 

Пришао је исповести.

Није се правдао. Није објашњавао. Само је говорио истину.

И тада нешто се догодило.

Не споља. 

Ништа се није променило у цркви, у људима, у свету. Али у њему јесте.

Као да је неко скинуо терет.

Као да је први пут заиста ушао у храм.

Јер тек када је престао да вара себе, престао је да мисли да може преварити Бога.

И од тада је разумео.

Није довољно долазити у цркву треба доћи Богу.

Није довољно дати новац треба дати срце.

И нема мира без покајања.

Јер како кажу свети оци грех не мучи човека зато што га Бог кажњава, него зато што га човек не оставља.