У име Оца и Сина и Светога Духа.
Господ нас у Јеванђељу поучава речима које пролазе кроз срце као двосекли мач:
„Уђите на уска врата, јер су широка врата и простран пут који води у пропаст, и много их је који њима улазе; а уска су врата и тесан пут који води у живот, и мало их је који га налазе.“
Не ради се овде само о личном моралном избору, већ о целом унутрашњем устројству душе.
Да ли тражимо Христа у Његовој пуноћи, или задовољно пребивамо у делићу сенке?
Да ли смо спремни да изгубимо све — да бисмо задобили све?
Тешко је срцу да крочи тим уским путем. Пут Истине је тежак не зато што је суров, већ зато што захтева љубав која боли, преданост без резерва, поверење у Господа више него у себе.
На том путу се човек често осећа сам, заборављен, презрен — јер свет не познаје онога који није од овога света. Али баш тим путем ишли су Свети. Ишли су тихо, у покајању и трпљењу, без потребе да побеђују, јер су знали да је победа већ у Христу.
Тако је и данас. У времену у којем се многа питања обавијају димом компромиса и неодлучности, срце жедно Истине тражи Цркву — не као зграду, не као форму, него као Тело живога Христа. Нису сва мишљења истина, нити су сви путеви пут ка Оцу.
Христос није један од многих — Он је Једини. А Његово Тело, Црква, није расејана по идејама и осећањима, већ сједињена у Светоме Духу и у непрекинутом Предању Светих.
Ако Црква није више пуна благодати — онда ни наш труд није животно дело, већ културна навика. Ако догмат није више срце Литургије, онда Литургија није више живот, већ навика.
Зато нам је потребно да обновимо не форму, већ суштину. Не спор око речи, већ тишину у којој срце препознаје глас Пастира.
Некада нам се чини да треба чувати мир по сваку цену.
Али мир који није у Истини, није од Духа Светога. Опет, и Истина без љубави, без кротости и дуготрпљења, постаје саблазан. Велика је тајна равнотеже!
Неки се у страху повлаче, граде сопствене зидове, и мисле да ће сачувати веру у тишини. Други, пак, жуде за уједињењем по сваку цену, заборављајући да љубав не сме бити противна истини. Али пут Светих није био ни повлачење, ни мишљење — већ живо исповедништво. Тиха храброст. Свето предање. Пламен без буке.
Свети Лаврентије, кога данас прослављамо, није писао трактате против лажи.
Није ни тражио компромис. Он је само био Христов. И то је било довољно.
Када га је власт ставила на жртвену решетку, његово тело је горело, али је душа певала. Он је већ био у Царству. И ми, ако следимо његовим путем, знаћемо: није страдање оно што мучи душу, него одступање.
Зато Истинско Православље није идеологија. Није ни протест. То је живот у пуноћи. То је Јеванђеље које се дише, Предање које се живи, Света Литургија која се не може одглумити.
Истинско Православље није велико по броју, него по истини. Није гласно, него дубоко. Није наметљиво, већ тихо зрачи. У њему се човек не осећа надмоћно, већ смирено. И у том смирењу — благодат силази.
Ово је време у којем Господ сабира срца, не организације. Пита нас: „Хоћеш ли за Мном, и ако не буде удобно? Хоћеш ли стајати уз Мене, и ако те сви напусте?“ И у дубини, свако од нас већ зна одговор.
Зато, не осуђујмо, не саблажњавајмо, не делимо. Али немојмо ни ћутати онда кад је време да говоримо.
Не својим речима, него животом. Ако Христос заиста живи у нама, онда ће и наша реч, и наше трпљење, и наша верност — бити проповед којој неће требати објашњење.
Молимо се Господу да нам подари светлост разума, љубав срца, трпљење светих и веру отаца. Да нас сабере у Њему, у Његовој пуноћи, без вештачког јединства и без изолације страха. Да нас научи да ходимо уским путем, не да бисмо били у праву — већ да бисмо били Његови.
Јер уска врата воде у живот. А где је Живот, ту је и Љубав. Ту је Христос.
Амин.
Нема коментара:
Постави коментар