После периода Васељенских Сабора одвојио се од Васељенске Православне Цркве западни њен део (римска) и створила је од себе одвојену римо-католичку цркву.
А то се догодило овако. После апостола почели су управљати Црквом њихови следбеници, епископи, који су имајући једнак степен свештенства, имали и различиту власт. Епископи мањих градова подчињавали су се епископима већих градова, који су се називали митрополитима. Митрополити, у свом поретку, подчињавали су се епископима престоничких градова, који су се називали патријарсима. А сама највиша власт у Цркви, припадала је Саборима, којима су се подчињавали и патријарси.
Патријараха је у то време било пет: Римски, Константинопољски, Александријски, Антиохијски и Јерусалимски. (Александријски патријарх називао се папом, а потом почео се називати папом и римски патријарх. Дуго времена тако су се називали и други епископи (реч "папа" значи отац).
Свих пет патријараха имали су једнака права и били су независни један од другога. Међу њима није било ни вишега, ни нижега, а само по поретку набрајања Римски папа заузимао је прво место. Али у току времена Римске папе, раширивши своју власт, почели су се утврђивати у власти и почели су тежити ка томе, да подчине себи све патријархе, тј. да папа постане главом Христове Цркве. Такве претензије римских папа Црква је сматрала незаконитим. То је и био главни разлог отцепљења.
На крају, од Римско-католичке цркве одвојила су се још и протестантска исповедања. Приближно у то време, кад се десило отпадање римске цркве, Васељенска Православна Црква увећала се приступањем и словенских народа, који су примили хришћанство.
Први просветитељи Словена били су света браћа Кирило и Методије, и они су се самопожтрвовано трудили у ширењу хришћанске вере међу Словенима. Они су саставили словенску азбуку и превели књиге Светог Писма као и црквене књиге на словенски језик.
После њихове смрти хришћанство се утврдило међу Бугарима и Србима, а затим је био крштен у хришћанску веру и Руски народ.
Нема коментара:
Постави коментар