Ава Доротеј: О неосуђивању

 

ПОУКЕ

 

 

VI

О НЕОСУЂИВАЊУ БЛИЖЊЕГ

 

1. Када бисмо се сећали, братијо, речи светих стараца, када бисмо се увек поучавали у њима, не бисмо лако грешили и не бисмо се лако препуштали немару. Кад ми не бисмо, као што су они говорили, занемаривали оно што је мало, и што се нама чини ништавним, не бисмо упадали ни у оно што је велико и тешко. Ја вам увек говорим да се од онога што је лако и од тога што говоримо: „Шта [значи] ово или оно?“, у души образује рђава навика којом се већ пренебрегава и оно велико. Знате ли колико је тежак грех осуђивања ближњег? Шта има теже од тога? Шта је толико мрско Богу и од чега се Он толико одвраћа? Као што су и оци казали: нема ничег горег од осуђивања. И баш од оног наводно малог, долази се до тако великог зла. Јер, због тога што се дозвољава мало подозрење на ближњег, због тога што се говори: „Шта ако чујем шта говори онај брат? Шта ако и ја кажем ову реч? Шта ако и ја погледам шта ради онај брат или странац?“ – ум почиње да занемарује своје грехе и да се занима [гресима] ближњега. И од тога после долази до осуђивања, оговарања, презирања. Најзад се долази до тога да се пада баш у оно што се осуђује. Јер, услед тога што не брине о своме злу и не оплакује свог мртваца[1], као што су говорили оци, [човек] не може никако доћи до сопственог исправљења, него се увек хвата за дела ближњег. Ништа толико не љути Бога, ништа толико не огољује човека [од благодати] и ништа толико не изазива напуштање [од стране Бога], као оговарање, осуђивање и омаловажавање ближњег.

2. Јер, друго је оговарање, друго осуђивање, а друго омаловажавање. Оговарање је када се о некоме каже: „Онај је слагао, или се разгневио, или пао у блуд“, или нешто слично. Такав оговара брата или пристрасно говори о греху брата.

3. Осуђивати значи рећи: „Тај и тај је лажов, гневљивац, блудник“. Онај ко тако говори постаје судија самог настројења његове душе. Он је пресудио о читавом његовом животу, говорећи да је такав и осудивши га као таквог. То је тешка ствар. Јер, друго је рећи: „Он се разгневио“, а друго: „Он је гневљив“. Тиме се, као што сам казао, одлучује о читавом његовом животу. Осуђивање је толико теже од сваког греха, да је сам Господ рекао: лицемере, извади најпре брвно из ока свога, па ћеш онда видети извадити трун из ока брата свога (Лк.6,42). Грех ближњег упоређује са труном, а осуђивање са брвном. Толико је теже осуђивање од сваког греха. И онај фарисеј који се молио и благодарио Бога за своје врлине, није слагао. Он је говорио истину, и није због тога био осуђен. Јер, ми смо дужни да благодаримо Богу када се удостојимо да учинимо било шта добро, будући да нам је Он помогао и сарађивао нам на томе. Он није био осуђен стога што је рекао: нисам као остали људи, већ што се окренуо ка митару и рекао: или као овај цариник. Он се подвргао осуди стога што је осудио саму личност, само расположење његове душе, укратко речено, сав његов живот. Због тога митар отиде оправдан, а не онај (Лк. 18,11).

4. Нема ничег тежег од осуђивања и презирања, као што сам већ много пута рекао. Зашто ми радије не бисмо осуђивали сами себе и своје грехе, које тачно знамо и за које ћемо бити дужни да дамо одговор Богу? Зашто отимамо суд Божији? Шта хоћемо од Његовог саздања? Зар ми не треба да дрхтимо слушајући шта се десило са оним великим старцем који је, сазнавши да је неки брат пао у блуд, рекао: „О, рђаво је учинио“. Или, зар ви не знате како страшно се о томе приповеда у Отечнику? Свети анђео му је донео душу сагрешившег и рекао му: „Погледај. Умро је онај кога си осудио. Где наређујеш да га пошаљемо – у Царство или у пакао?“ Има ли шта теже и шта страшније од овог терета? Јер, шта друго значе речи анђела старцу, ако не: „Пошто си ти судија праведних и грешних, кажи шта наређујеш о овој смиреној души: помиловати је или предати на мучење?“ Поражен тиме, свети старац је све остало време свог живота провео у уздисајима, сузама и у неуморном труду, молећи се Богу да му опрости грех. И то све након што је, павши на лице пред ноге анђела, испросио опроштај. Јер, речено анђелом: „Ето, Бог ти је показао како је тежак грех осуђивања да више не би упао у њега“, већ је значило опроштај. Ипак, душа старца до саме смрти није хтела да се утеши у својој жалости.

5. И тако, шта ми хоћемо од нашег ближњег? Шта хоћемо од туђег терета? Имамо ми о чему да се бринемо, братијо! Нека сваки од нас гледа на себе и на своје грехе. Јединоме Богу припада да оправдава или осуђује, јер Он зна свачије стање и силу, и васпитање, и дарове, и телесни састав и способности. Саобразно томе Он и суди свакога како једини зна. Јер, другачије Бог суди дела епископа, а другачије начелника, другачије суди дела игумана, а другачије послушника, другачије старога а другачије младога, другачије болеснога а другачије здравога. И ко може знати све судове осим Онога јединога који је све створио, све саздао и све зна?

6. Сећам се да сам слушао како се једном десила следећа ствар. У један град је пристао брод са робовима. У том граду је живела једна света девојка која је пазила на себе. Чувши да пристаје брод, она се веома обрадовала, јер је желела да себи купи девојчицу. Мислила је она: „Узећу је и васпитаћу је како хоћу, како уопште не би упознала зло овога света“. Она је послала по власника лађе и сазнала да има две девојчице, баш онакве какве је желела. Одмах је исплатила цену и једну од њих узела код себе. Тада се господар лађе удаљио од места где је боравила ова света. Отишавши не тако далеко, срела га је једна кукавна глумица. Видевши са њим другу девојчицу, хтела је да је узме за себе. Договоривши се са њим и плативши цену, она је отишла заједно са њом.

7. Видите ли тајне Божије? Видите ли суд? Ко то може да објасни? И тако, света девојка је узела девојчицу, васпитала је у страху Божијем, поучавајући је на свако добро дело. Она ју је научила монашком животу и, укратко речено, благоухању светих заповести Божијих. Узевши, пак, ону несрећницу, окајана глумица ју је учинила ђавољим оруђем. Јер, чему је могла она зараза да је научи ако не погибли душе? Шта можемо, према томе, да кажемо о овом страшном уделу? Обе су биле мале, обе продане, не знајући где иду: једна се нашла у рукама Божијим, а друга је упала у руке ђавола. Може ли се рећи да ће Бог исто захтевати и од једне и од друге? Зар је то могуће? Ако обе падну у блуд, или у неки други грех, може ли се рећи да ће се подврћи истом суду, пошто су обе пале у једно и исто сагрешење? Да ли је то могуће? Једна је знала за Суд, за Царство Божије, дан и ноћ се поучавајући у речима Божијим. А друга несрећница није никада ни видела ни слушала било шта добро, него увек само све скверно, све ђаволско. И како је могуће од обе захтевати исту исправност?

8. Ниједан човек не може знати све судове Божије, већ Он једини све разуме и може да суди свачија сагрешења како сам зна. Заиста се дешава да неки брат греши из простоте, али има једно добро дело које је Богу угодније од целог твог живота: па ти сад стани да га судиш и осуђујеш и [тиме] обремењујеш своју душу. Ако се и десило да се он саплете, откуда ти знаш колико се он борио и колико је крви пролио пре него што је сагрешио. [Тада] скоро да је његов пад оправдан пред Богом. Јер, Бог види његов труд и невољу коју је искусио, као што рекох, пре сагрешења, и [указује] му помиловање и опроштај. Тако га Бог милује, а ти га осуђујеш и тиме губиш своју душу. Откуда ти знаш колико је он суза пролио због тога пред Богом? Ти си видео грех, али покајање ниси видео.

Понекад ми не само да осуђујемо, већ и омаловажавамо [грешника]. Јер, друго је, као што рекох, осуђивати, а друго презирати. Презирање је присутно када не само осуђујемо ближњег, већ се и одвраћамо од њега, гнушајући га се као гадости. И то је горе од осуђивања и много погубније.

9. Они који хоће да спасу не обраћају пажњу на недостатке ближњег, него увек гледају на своје сопствене и [тако] напредују. Такав је био онај који је, видећи брата како је сагрешио, рекао: „Тешко мени! Као што је он данас сагрешио, свакако ћу и ја сагрешити сутра“. Видиш ли непоколебљивост? Видиш ли спремност душе? Како је он одмах успео да побегне од осуђивања брата свога! Јер, он је рекавши: „Свакако ћу и ја сагрешити сутра“, застрашио себе и подсетио се да и он може убудуће сагрешити. И на томе се није задовољио, него се ставио и испод њега, говорећи: „И он ће се покајати за свој грех, а ја се насигурно нећу покајати и свакако нећу доспети до покајања, свакако нећу имати снаге да покајем“.

10. Видиш ли просвећеност божанствене душе? Јер, не само да је смогла да избегне осуђивање ближњег, него је и себе ставила испод њега? А ми окајани, осуђујемо без разлике, гнушамо се и презиремо ако видимо било шта или чујемо или само подозревамо. И што је још горе, ми се не заустављамо на својој сопственој штети него, сревши другог брата, одмах говоримо: „То и то се десило“, и штетимо и њему, стављајући у његово срце грех. И не бојимо се Онога који је рекао: тешко ономе који ближњег свог напаја мутном [течношћу] која обара (Ав.2,15), него чинимо ђаволско дело и не бринемо се због тога. Јер, шта друго чини ђаво осим што смућује и штети? А ми се показујемо као сарадници ђавола на погибао и своју и ближњега. Јер, онај који штети души, сарађује са ђаволима и помаже им. Ко, међутим, користи души, сарађује са светим анђелима.

11. Због чега ми падамо у тако нешто ако не због недостатка љубави? Јер, када бисмо имали љубави, на недостатке ближњег бисмо гледали са саосећањем и састрадалношћу, као што је речено: љубав покрива мноштво грехова (1.Пт.4,8). Љубав не мисли о злу… све сноси (1.Кор.13,5 и 7), и остало. Као што рекох, љубав би, да је имамо, покривала свако сагрешење. Тако чине свети када виде људске недостатке. И зар су свети слепи и не виде грехе? Та ко тако мрзи грех као свети? Ипак, они не мрзе онога који греши, не осуђују га, не одвраћају се од њега, него састрадавају са њим, уразумљују га, умољавају и лече као слаби уд и чине све како би га спасли. Када баце удице у море и ухвате велику рибу и осете да се копрца и отима, рибари не вуку одједном јако, јер би се иначе покидала удица и они сасвим изгубили рибу. Напротив, они отпуштају нит и дозвољавају да иде куда хоће, те кад виде да се уморила и престала да се отима, по мало затежу удицу. Тако и свети – дуготрпељивошћу и љубављу привлаче брата, а не да се од њега са гнушањем одвраћају. Као што се мајка не гнуша и не одвраћа од неугледног сина, већ га радо украшава и све чини како би га учинила лепшим; тако и свети увек покривају, улепшавају и помажу како би се и сагрешивши временом исправио, како други не би имао штету, и како би и сами више напредовали у љубави Христовој.

12. Шта је учинио свети Амон када су му једном дошла братија и са смућењем рекла: „Дођи и види, оче. Код тог брата је жена у келији“. Какво милосрђе је показала, какву љубав је имала она света душа! Схвативши да је брат жену сакрио под буре, он је пошао и сео на њега, наредивши да претраже сву келију. Пошто нису ништа нашли, он им је рекао: „Бог нека вам опрости“. И тако их је постидео и помогао им [научивши их] да не верују лако [клеветама] против ближњега. А оног брата је уцеломудрио не само покривши га Бога ради, него и исправивши га када је нашао погодно време. Јер, пославши све напоље, он га је узео за руку и рекао му: „Побрини се за себе, брате“. Тај брат се одмах застидео и дошао у умиљење. Тога тренутка је на његову душу подејствовало човекољубље и саосећање старца[2].

13. И ми – стекнимо љубав, стекнимо жалостивост према ближњем, како бисмо се сачували од погубног оговарања, осуђивања и презирања. Помажимо једни другима као својим саставним удовима. Ко се, имајући рану на руци, или на нози, или на неком другом месту, гнуша себе и одсеца свој уд, чак ако се и загнојио? Зар га, напротив, не чисти, умива, и ставља на њега завој, завезује, кропи освећеном водицом, моли се и проси свете да се помоле за њега, како је рекао и ава Зосима? Једном речју, нико га не оставља, нико се не одвраћа од свога уда, чак ни од његовог смрада, него чини све како би га излечио. Тако смо и ми дужни да састрадавамо једни другима, да помажемо друг другу, и сами и посредством снажнијих, све измишљајући и радећи како бисмо помогли и себи и једни другима. Јер, ми смо удови једни другима, као што говори апостол: тако смо многи једно тело у Христу, а појединачно уди… једни другима (Рим.12,5), и: ако страда један уд, с њим страдају сви удови (1.Кор.12,26). Шта ви мислите да су општежића? Зар не мислите да су [братија у њима] једно тело и удови једни другима? Управа је глава, они који пазе и исправљају су очи, они који доносе корист речима – уста, они који слушају – уши, који раде су руке, а ноге су они који се шаљу и који имају послушања. Ако си глава, поучавај; ако си око, пази и примећуј; ако уста, говори и користи; ако уво, слушај; ако рука, ради; ако нога, служи. Нека сваки служи телу по својим силама и нека се стално стара да помаже другоме, било поуком, било храњењем братовљевог срца речју Божијом, било утехом у време жалости, било пружањем руке ради помоћи и служења. Једноставно, нека се сваки према својим силама стара да има јединство са другима. Јер, што се неко више сједињује са ближњим, више се сједињује и са Богом.

14. И да бисте боље схватили, навешћу вам један пример из отаца. Замислите један круг на земљи, један округли пресек [који је направљен] обртањем шестара. Центар се назива само средиште круга, [који се налази] код игле [шестара]. Разумите добро шта вам говорим. Претпоставите да је овај круг – свет, а само средиште круга – Бог. Линије, пак, које воде од круга ка средишту су путеви или животи људски. И тако, уколико свети улазе у унутрашњост круга, желећи да се приближе Богу, утолико, сразмерно улажењу, постају ближи и Богу и једни другима. И колико се приближавају Богу, толико су ближи и међусобно, и колико су ближи међусобно, толико су ближи и Богу. Исто разумите и за удаљавање. Ко се удаљава од Бога и враћа ка спољашњости, очигледно је да се, сразмерно са удаљавањем од средишта, удаљава и од других. И [обратно], колико се удаљава од других, толико се удаљава и од Бога.

15. Таква је природа љубави. Колико смо изван и не љубимо Бога, толико је сваки од нас удаљен и од ближњег. Исто тако, колико љубимо Бога, и колико му се приближавамо љубављу, толико се сједињавамо са ближњим. И [обрнуто], колико се сједињавамо са ближњим, толико се сједињујемо и са Богом.

16. Нека би нас Бог удостојио да слушамо оно што је корисно и да творимо. Јер, колико се бринемо и старамо да испуњавамо слушано, толико нас и Бог просвећује и учи Својој вољи.

Њему приличи слава у векове. Амин.

 

 

НАПОМЕНЕ:

Изреке отаца, Мојсеј 18, РG65, 289 В; Пимен 6, 320

Изреке Отаца, Амон PG 65, 121

« ПРЕТХОДНА СТРАНА1 ... 11 12 13 ... 40СЛЕДЕЋА СТРАНА »

Три разлога зашто млади богослов мора бити опрезан у молитвеном општењу

У времену када се све више говори о „јединству“ и „љубави“, млади богослови лако могу упасти у замку да прихвате и оно што је супротно истини. 

Црква, међутим, од самих апостолских дана поучава да је молитва заједништво у вери, а не формалност. Зато је неопходно разумети: зашто није дозвољено молитвено општење са екуменистима

1. Молитва је исповедање вере

Молитва није приватна ствар. Она је сведочанство у шта верујемо и коме припадамо.

Апостол Павле јасно каже:

„Јеретика после првог и другог саветовања клони се“ (Тит. 3, 10).

„Какву заједницу има светлост са тамом?“ (2. Кор. 6, 14).

Када се неко моли са онима који другачије верују, он сведочи лажно јединство – као да је истина и заблуда једно.

2. Канони Цркве су недвосмислени

Црквени канони нису административни прописи, већ чувари душе.

10. апостолско правило: „Ако се неко моли са одлученим, нека се и сам одлучи.“

45. апостолско правило: „Епископ или презвитер који се моли са јеретицима, нека буде свргнут.“

65. апостолско правило: „Ако неко уђе у јеретичко место молитве, нека буде одлучен.“

Порука је јасна: заједничка молитва са јеретицима није дозвољена, јер нарушава јединство вере.

3. Глас Светих Отаца

Свети Теодор Студит: „Са онима који другачије мисле о Богу и о вери – нема ни молитве, ни заједнице.“

Свети Марко Ефески: „Нема ничега што нас више удаљава од Бога као општење са јеретицима.“

Свети Јустин Ћелијски: „Екуменизам је свејерес.“

Оци не говоре из мржње, већ из љубави – да би истина остала чиста и да би се они у заблуди вратили у Цркву.

Шта ово значи за младог богослова?

Прекинути молитвено општење са екуменистима није знак гордости или презира. То је верност истини. Богослов који то разуме неће мрзети човека, већ ће се у својој келији молити за његово покајање – али неће стати са њим пред олтар као да јединство већ постоји.

Истинска љубав никада није грађена на лажи. Зато млади богослови морају бити опрезни и верни: чувајући чистоту молитве, чувају и чистоту своје душе и сведоче јасно да спасење постоји само у истини Христовој.

Уска врата – мирис жртвене љубави

У име Оца и Сина и Светога Духа.

Господ нас у Јеванђељу поучава речима које пролазе кроз срце као двосекли мач:

„Уђите на уска врата, јер су широка врата и простран пут који води у пропаст, и много их је који њима улазе; а уска су врата и тесан пут који води у живот, и мало их је који га налазе.“

Не ради се овде само о личном моралном избору, већ о целом унутрашњем устројству душе.

 Да ли тражимо Христа у Његовој пуноћи, или задовољно пребивамо у делићу сенке?

 Да ли смо спремни да изгубимо све — да бисмо задобили све?

Тешко је срцу да крочи тим уским путем. Пут Истине је тежак не зато што је суров, већ зато што захтева љубав која боли, преданост без резерва, поверење у Господа више него у себе.

 На том путу се човек често осећа сам, заборављен, презрен — јер свет не познаје онога који није од овога света. Али баш тим путем ишли су Свети. Ишли су тихо, у покајању и трпљењу, без потребе да побеђују, јер су знали да је победа већ у Христу.

Тако је и данас. У времену у којем се многа питања обавијају димом компромиса и неодлучности, срце жедно Истине тражи Цркву — не као зграду, не као форму, него као Тело живога Христа. Нису сва мишљења истина, нити су сви путеви пут ка Оцу.

 Христос није један од многих — Он је Једини. А Његово Тело, Црква, није расејана по идејама и осећањима, већ сједињена у Светоме Духу и у непрекинутом Предању Светих.

Ако Црква није више пуна благодати — онда ни наш труд није животно дело, већ културна навика. Ако догмат није више срце Литургије, онда Литургија није више живот, већ навика.

 Зато нам је потребно да обновимо не форму, већ суштину. Не спор око речи, већ тишину у којој срце препознаје глас Пастира.

Некада нам се чини да треба чувати мир по сваку цену.

 Али мир који није у Истини, није од Духа Светога. Опет, и Истина без љубави, без кротости и дуготрпљења, постаје саблазан. Велика је тајна равнотеже!

Неки се у страху повлаче, граде сопствене зидове, и мисле да ће сачувати веру у тишини. Други, пак, жуде за уједињењем по сваку цену, заборављајући да љубав не сме бити противна истини. Али пут Светих није био ни повлачење, ни мишљење — већ живо исповедништво. Тиха храброст. Свето предање. Пламен без буке.

Свети Лаврентије, кога данас прослављамо, није писао трактате против лажи.

 Није ни тражио компромис. Он је само био Христов. И то је било довољно. 

Када га је власт ставила на жртвену решетку, његово тело је горело, али је душа певала. Он је већ био у Царству. И ми, ако следимо његовим путем, знаћемо: није страдање оно што мучи душу, него одступање.

Зато Истинско Православље није идеологија. Није ни протест. То је живот у пуноћи. То је Јеванђеље које се дише, Предање које се живи, Света Литургија која се не може одглумити. 

Истинско Православље није велико по броју, него по истини. Није гласно, него дубоко. Није наметљиво, већ тихо зрачи. У њему се човек не осећа надмоћно, већ смирено. И у том смирењу — благодат силази.

Ово је време у којем Господ сабира срца, не организације. Пита нас: „Хоћеш ли за Мном, и ако не буде удобно? Хоћеш ли стајати уз Мене, и ако те сви напусте?“ И у дубини, свако од нас већ зна одговор.

Зато, не осуђујмо, не саблажњавајмо, не делимо. Али немојмо ни ћутати онда кад је време да говоримо.

 Не својим речима, него животом. Ако Христос заиста живи у нама, онда ће и наша реч, и наше трпљење, и наша верност — бити проповед којој неће требати објашњење.

Молимо се Господу да нам подари светлост разума, љубав срца, трпљење светих и веру отаца. Да нас сабере у Њему, у Његовој пуноћи, без вештачког јединства и без изолације страха. Да нас научи да ходимо уским путем, не да бисмо били у праву — већ да бисмо били Његови.

Јер уска врата воде у живот. А где је Живот, ту је и Љубав. Ту је Христос.

Амин.

ЈУТАРЊЕ МОЛИТВЕ

Чекам васкрсење мртвих.

И живот будућег века. Амин!

 

Затим, Молитва прва, светога Макарија Великог:

Боже, очисти ме грешнога, јер никакво добро не учиних пред Тобом, него ме избави од зла, и нека буде у мени воља Твоја, да неосуђено отворим своја недостојна уста и прославим Твоје свето име, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин.

 

Молитва друга, светога Макарија Великог:

Уставши од сна, поноћну песму приносим Ти, Спаситељу, и падајући пред Тобом вапијем Ти: не допусти да заспим у греховној смрти, него ме обаспи милосрђем, Ти, који си се добровољно распео, и похитавши подигни мене који у лености лежим, и спаси ме у бдењу и молитви, и после ноћног сна заблистај ми дан безгрешан, Христе Боже, и спаси ме.

 

Молитва трећа, светога Макарија Великог:

Уставши од сна, Теби прибегавам Владару човекољубиви, и милосрђем Твојим полазим на дела Твоја. Молим Ти се, помози ми у свако доба у свакој ствари, и чувај ме од свега рђавог у свету, и од ђаволске брзоплетости, и спаси ме, и уведи у Твоје вечно царство. Јер Ти си мој створитељ, и свакога добра промислитељ и подаритељ, и у Тебе је све уздање моје, и Теби славу узносим сада и увек и у векове векова. Амин.

 

Молитва четврта, светога Макарија Великог:

Господе, који си својом великом добротом и својим великим милосрђем дао мени, слуги Твоме, да прошло време ове ноћи пређем без опасности од ма каквог зла противниковог, Ти, сам Владару, Творче свега, удостој ме да Твојом истинском светлошћу и просвећеним срцем творим вољу Твоју, сада и увек и у векове векова. Амин.

 

Молитва пета, светога Василија Великог:

Господе Сведржитељу, Боже сила и сваког тела, који на висинама живиш и на смерне гледаш, а који срца испитујеш и оно што је сакривено у људима унапред знаш, беспочетна вечна Светлости, у које нема промене или сенке измене, сам, бесмртни Царе, прими наша мољења, која Ти сада упућујемо од прљавих усана, ослањајући се на велико Твоје милосрђе, и опрости нам сагрешења наша која учинисмо делом и речју и мишљу, свесно или несвесно, и очисти нас од сваке прљавштине тела и духа. И даруј нам да бодрим срцем и трезвеном мишљу пређемо сву ноћ овога живота, очекујући долазак светлог и предсказаног дана јединородног Сина Твога, Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, у који ће Судија свих доћи са славом да свакоме да по делима његовим, да нас не затече пале и разлењене него бодре, орне за делање и готове да уђемо са Њим у радост и божанску дворану славе његове, где је непрестано ликовање оних који празнују и неисказана сладост оних који гледају неизрециву лепоту лица Твога. Јер си Ти истинита светлост, која просвећује и освећује све и сва, и Тебе пева сва твар у векове векова. Амин.

 

Молитва шеста, светога Василија Великог:

Благосиљамо Те, превишњи Боже и Господе милости, који увек чиниш с нама оно што је велико и неиспитљиво, славно и неизмерно; који нам дајеш сан ради окрепљења наше слабости и ради одмора нашег тела. Захваљујемо Ти што нас ниси погубио са безакоњима нашим, него си показао своје свагдашње човекољубље и подигао нас који смо спавали да славимо моћ Твоју. Стога молимо Твоју неизмерну доброту: просвети наше мисли, отргни из тешког сна лености очи и ум наш, отвори наша уста и испуни их Твоје хвале, да бисмо радосно могли певати и исповедати се Теби, у свима и од свих слављеном Богу, беспочетном Оцу, са јединородним Твојим Сином, и свесветим и благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.

 

Молитва седма, Поноћна песма Пресветој Богородици:

Благодат Твоју славим Владарко, и молим Те, ум мој облагодати. Научи ме да идем право путем Христових заповести. Оснажи ме да молитвено бдим, сан мрзовоље одгонећи. Свезана оковима греха, разреши ме молбама Твојим, Богоневесто. Чувај ме и ноћу и дању, избављајући ме од непријатеља који војују против мене. Оживи ме умртвљеног страстима, Ти, која си родила животодавца Бога. Просвети моју ослепљену душу, Ти, која си родила незалазну светлост. О дивна палато Господња, учини ме домом Духа божанског. Ти, која си родила Лекара, излечи давнашње страсти душе моје. На стазу покајања упути мене кога витла животна бура. Избави ме огња вечнога, и црва злога, и тартара, да не постанем радост ђаволима ја који сам подлегао многим гресима. Свебеспрекорна, начини новога човека од мене остарелог кроз неосетљива сагрeшења. Удаљи ме од сваке муке и умоли Владара свих. Удостој ме да са свима светима добијем небеско весеље. Пресвета Дјево, услиши глас непотребног слуге Твога. Пречиста, дај ми често бујицу суза која очишћава прљавштину душе моје. Непрестано Ти приносим јауке од срца, одобровољи се, Владарко, прими моју молитвену службу и принеси милосрдном Богу. Ти, која си изнад анђела, учини ме вишим од овога света. Светлосни заклоне небесни, руководи у мени духовну благодат. Свебеспрекорна, подижем на похвалу руке и усне, упрљане прљавштином. Избави ме душегубних злоба, молећи усрдно Христа, коме приличи част и поклоњење, сада и увек и у векове векова. Амин.

 

Молитва осма, Господу нашем Исусу Христу:

Многомилостиви и свемилостиви Боже мој, Господе Исусе Христе, из велике љубави сишао си и оваплотио се да би спасао све. И опет, Спа

се, спаси ме по благодати, молим Те. Јер ако ме спасеш због дела, онда то није благодат и дар, него дуг. О велики у милосрђу и неисказани у милости, Ти си, о Христе мој, рекао: који верује у мене, биће жив и неће видети смрти вавек. Ако, дакле, вера у Тебе спасава очајнике, ево верујем: спаси ме, јер си Ти мој Бог и Саздатељ. Нека ми се место дела урачуна вера, Боже мој, стога не тражи дела која ме оправдавају. Но, ова вера моја нека замени све, нека она одговара, нека ме она оправдава, нека ме она покаже учесником Твоје вечне славе, да ме не би уграбио сатана и да се не би похвалио, о Речи, да ме је отео из Твојих руку и заштите. Но, хтео ја или не хтео, спаси ме, Христе Спасе мој; похитај брзо, брзо, погибох, јер си Ти Бог мој од утробе матере моје. Господе, удостој ме да Те сада заволим као што некада заволех сами грех, и да опет служим Теби без лености усрдно, као што раније служих лажљивом сатани. Особито пак служићу Теби, Господу и Богу моме Исусу Христу, у све дане живота мога, сада и увек и у векове векова. Амин.

 

Молитва девета, Анђелу чувару:

Свети Анђеле, који стојиш уз моју јадну душу и гледаш мој страсни живот, не остави ме грешнога, нити одступи од мене због моје неуздржљивости. Не дај места злом демону да овлада мноме помоћу насиља овог смртног тела. Ојачај моју бедну и слабу руку, и упути ме на пут спасења. О, свети Анђеле Божји, чувару и покровитељу моје јадне душе и тела, опрости ми све чиме те увредих у све дане живота свога; и ако што сагреших ове прошле ноћи, заштити ме данас, и сачувај ме од сваког искушења ђаволског, да не бих никаквим грехом прогневио Бога, и моли се за мене Господу, да ме учврсти у страху своме и покаже ме достојним слугом своје доброте. Амин.

 

Завршна јутарња молитва Пресветој Богородици:

Пресвета Владарко моја, Богородице, својим светим и свемоћним молбама одагнај од мене, смерног и бедног слуге Твог: мрзовољу, заборавност, неразумност, нерад и све нечисте, рђаве и хулне помисли из јадног срца мог и из помраченог ума мог, и угаси пламен страсти мојих, јер сам убог и јадан; избави ме од многих и горких успомена и подухвата, и ослободи ме од свих злих делања, јер си благосиљана од свих нараштаја, и слави се пречасно име Твоје у векове векова. Амин.

 

Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова. Амин.

 

Ако је присутан свештеник:

Господе помилуј, Господе помилуј, Господе помилуј, благослови!

Ако нема свештеника:

Господе помилуј, Господе помилуј, Господе помилуј!

 

И отпуст: Господе Исусе Христе, Сине Божји, ради молитава пречисте Твоје Матере, преподобних и богоносних отаца наших и свих светих, спаси ме грешнога. Амин.

 

Беседа јеромонаха Јована (Максимовића) поводом његовог избора за епископа Шангајског Руске Заграничне Цркве

 Београд, Мајa 27, 1934. по Јулијанском Календару.

Ваше Блаженство, Високопреосвештени Архипастири:

„Хајте за мном, и начинићу вас ловцима људи“ (Матеј 4:19), рекао је Господ, позивајући своје прве ученике. У најранијем детињству нисам замишљао да ће овај позив бити упућен мени, иако сам од почетка знао да желим да служим истини. Моји родитељи су у мени распламсали жељу да чврсто стојим за истину, а моју душу су освајали примери оних који су жртвовали своје животе за њу, водећи борбу против Царева када су прогонили веру спасења, борећи се за Цареве када су они били носиоци и заштитници побожности.

Слабо сам разумео пут којим треба да идем. Како сам растао, размишљао сам да се посветим војсци или цивилној служби моје Отаџбине, која је тада била бастион и чувар истинске побожности.

Уписао сам се у школу посвећену једној од најславнијих страница Руске историје (Петров Полтавски кадетски корпус), али сам осећао да имам и други позив. То је подржавало моје пријатељство са мојим учитељем, протојерејем Сергејем Четвериковим, и ректором богословије, сада архиепископом Варламом.

Дан када сам завршио средњу школу био је дан када је нови јерарх ступио на своју катедру у граду у којем сам требао да стекнем високо образовање (сада Митрополит Антоније, тада Архиепископ Харковски), који је заувек постао водич у мом духовном животу. Научивши академске науке, све више сам урањао себе у науку о наукама, проучавању духовног живота.

Манастир у коме је живео овај архипастир и Црква су ме више привлачили него школа у којој сам учио грађанске науке.

Слом државне власти у нашој Отаџбини ме је коначно уверио да је све на овој земљи пролазно и да су моћ и способности човечанства слабе, те сам одлучио да напустим вреву и бригу земаљског живота, посветивши се искључиво служби Богу.

Али служба Богу, која је позивала моју душу са ауторитетом да се „одрекнем себе, и узмем Крст свој, и пођем за Њим“ (Матеј 16:24, Марко 9:24), истовремено је у мени усадила унутрашњу обавезу да постанем ловац људи. Чак и пре него што су моје спољашње везе са лаичким светом прекинуте, жеђ за теолошким знањем ме је привукла школи посвећеној великом СВЕТОМ САВИ СРБСКОМ, а ЗАТИМ И ПУТУ КОЈИМ ЈЕ ОН ИШАО И ПОКАЗАО. 

Данас, устима Архипастира Цркве, позван сам да преузмем архипастирску службу. Не усуђујем се сматрати достојним овог чина, признајући своју грешност, али се плашим да одбијем овај позив, послушавши речи Господње упућене грешном, али покајаном Петру: „Ако ме љубиш, паси овце моје, паси јагањце моје.“ Свети Јован Златоусти, објашњавајући овај одломак из Јеванђеља, истиче да као доказ љубави према Господу, Он није захтевао ништа осим подвига да буде пастира. Зашто је пастирска служба толико важна у очима Господњим? Зато што су пастири, како је рекао Павле, „сарадници Божији“ (1. Коринћанима 3:9). Христос је дошао на земљу да обнови окаљани лик Божији у човеку, да призове човечанство, да га уједини у једној личности, да прослави једним устима и једним срцем свог Творца. Изазов сваког пастира је да привуче људе ка овом јединству, како би се поново родили и осветили. Шта може бити веће од обновљења створења Божијег? Какво веће добро може бити дато ближњем него припремити га за вечни живот? Овај изазов није лако испунити – човек се мора борити против људске природе која је искварена грехом. Често се суочавамо са неразумевањем, понекад намерним отпором и мржњом оних које волимо и о којима бринемо. Несебичност пастира мора бити велика, и велика мора бити љубав према његовом стаду. Он мора бити спреман да све издржи због стада, и свако јагње мора пронаћи место у његовом срцу, на свако јагње мора применити неопходни лек, како је одређено по карактеру и околностима сваког.

Колико год тешке и сложене биле дужности обичног пастира и колико год велика била његова одговорност за спасење свог стада, колико више тек рећи о архипастиру? Заиста, речи Господње су упућене њему, једном речене пророку Језекиљу: „Сине човечији, поставио сам те стражарем дому Израиљевом“ (Језекиљ 3:17).

Архипастир је одговоран не само за сва јагњад која му је Бог поверио, већ и за своје пастире. Он ће одговарати за сваког грешника кога није могао да доведе до мудрости, за сваког који је кренуо путем истине, а затим залутао. Његова је дужност да трпи болести својих оваца и тиме их исцељује, као што је то чинио и Главни Пастир, Христос, „Његовим ранама исцелисмо се“ (Исаија 53:5). Архипастир нема лични живот, јер се мора у потпуности посветити задатку спасавања људских душа и водити их ка Царству Небеском. Мора бити спреман да издржи сав гнев, прогоне, па чак и смрт зарад истине, да пије из чаше Христове и да се крсти Његовим крштењем (Матеј 20:23; Марко 10:39). Он мора да се брине не само о онима који му долазе, већ и да тражи и враћа залутале овце, носећи их на својим раменима. Његов задатак је да објави Христово учење онима који Га не познају, сећајући се заповести Господње: „Идите по целом свету и проповедајте јеванђеље сваком створењу“ (Марко 16:15). Испуњен свешћу васељенске Цркве, пастир се не може ограничити на бригу само о онима који су му поверени, већ мора гледати на Васељенску Цркву Христову својим духовним очима, желећи да просветли све народе и желећи њихов успех у истинској вери, јер у Цркви „нема ни Јеврејина ни Јелина, ни роба ни слободног“, него су сви деца у једнакој љубави Оца Небеског.

Тежећи спасењу људи, пастир мора да се прилагоди њиховим осећањима; да би привукао свакога, опонашајући апостола Павла, мора бити у стању да каже и: „Јудејима постадох као Јудејац, да бих придобио Јудејце; онима који су под законом, као под законом, да бих придобио оне који су под законом; онима који су без закона, постадох као без закона, премда нисам Богу без закона, него сам у закону Христовом, да бих придобио оне који су без закона. Слабима постадох као слаб, да бих придобио слабе; свима сам постао све, да бих како год неке спасао“ (1. Коринћанима 9: 20-22).

Бринући се о спасењу људских душа, мора се запамтити да људи имају физичке потребе које се јасно испољавају. Не може се проповедати Јеванђеље, а да се љубав не покаже делом. Али се мора пазити да брига о физичким потребама ближњих не заокупи сву пажњу пастира и не омета његову бригу о њиховим духовним потребама, сећајући се речи апостола: „Није право да ми оставимо реч Божију и служимо за трпезама“ (Дела апостолска 6:2). Све мора бити усмерено ка стицању Царства Небеског и испуњењу Јеванђеља Христовог. Истинско хришћанство не састоји се од апстрактног размишљања и учења, већ је укључено у живот. Христос је дошао на земљу не само да би људе научио новим знањима, већ да их призове у нови живот. У земаљском животу припремамо се за вечни живот. Околности и догађаји временског живота утичу на духовни живот човека. Они који су чврстог карактера превазилазе утицај своје околине, док слаби подлежу њој. Јаки духом су подстакнути услед прогона, док слабашни падају. Зато је, колико је то могуће, потребно створити услове под којима би највећи број људи стекло духовно уздизање.

Пастир не може да се одвоји од учешћа у друштвеном животу, али мора да учествује у свом својству као носиоц закона Христових и као представник Цркве. Свештеник не може да се претвори у обичног политичког или друштвеног активисту, заборављајући главну суштину своје службе и свој задатак. Царство „није од овога света“ (Јован 18:36), и Христос није основао земаљско царство. Уздржавајући се од тога да постане политички вођа и избегавајући партијске сукобе, пастир може да упали духовну светлост на таму овога света, како би његова паства знала пут којег да се држи и била хришћанска и у свом личном и у свом друштвеном животу. Архипастир мора бити у стању да сваком човеку пружи духовни савет: и монаху пустињаку који чисти душу од празних мисли, и сувереном цару, и генералу који иде у рат, и обичном грађанину. Ово је посебно потребно за пастира Руске Цркве, чија је судбина уско повезана са догађајима у нашој Отаџбини.

Мало је Руса остало нетакнуто појавом који дубоко потресају душу свакога ко о тим догађајима размишља. Може ли неко остати равнодушан видећи да су се горке речи пророка Исаије манифестовале над светим Кремљем: „Како је верни град постао блудница! Беше пун правице, правда је становала у њему, а сада станују убице“ (Исаија 1:24). Која верујућа душа није шокирана скрнављењем светиња и нечувеним прогонима! Сви синови Русије на овај или онај начин осећају дах црвене звери која напада Христову Невесту.

Хришћани су од првих векова трпели прогоне за Христа, али се никада нису радовали прогонитељима, већ су дизали глас против њих. У првим вековима, многи браниоци вере и мученици су осуђивали прогонитеље, а њихов пример је следило велико мноштво јерараха и исповедника. У мирним временима, јерарси и подвижници поучавају, а у злим временима осуђују оне који поседују моћ. Русија је изграђена под директним утицајем својих великих пастира и људи молитве. Не можемо а да не тугујемо гледајући разарање великог дома Богородице, који се некада звао Руски суверенитет. Не можемо а да не осетимо бол када се душе и тела наших ближњих растргавају, када страх од смрти приморава на ћутање наше архипастирe и пастире у нашој Отаџбини. Чак и ван граница Русије остајемо њени синови. Прогнани из наше земаљске Отаџбине, настављамо да будемо духовно стадо Светих патријараха Петра, Алексеја, Јоне, Филипа и Ермогена. Остајемо део страдалне и прогоњене Руске Цркве, натопљене крвљу свештеномученика Владимира Кијевског, Вењамина Петроградског, Гермогена Тобољског, Митрофана Астраханског, Андроника Пермског и безброј других новомученика и исповедника. Њихово наслеђе је оно што држимо светим, што морамо чувати до времена када Бог одобри да се Његова сила пројави и када се зачује труба православних хришћана. До тада морамо остати у духовном јединству са прогоњенима, јачајући их молитвом.

Љубимо њихове окове из даљине, тугујемо због оних који су посустали. Знамо да су понекад и древни исповедници истине посустајали. Али имамо оличења чврстине: Теодора Студита, који је осуђивао отпадништво од истине Цркве, пример Максима Исповедника, пример патријарха Ермогена.

Бојимо се да не скренемо са путева којима су они ишли, јер ако су они који пате под садашњим јармом оправдани људском слабошћу, шта ћемо рећи ако се ми плашимо само претњи? Живећи у релативној безбедности, морамо бити јаки духом да бисмо обновили оно што је уништено, ако Господ сматра да је потребно „ослободити Сион из ропства“, да бисмо следили стопама оних који су страдали за истину, ако се укаже потреба. Зато пре свега морамо сачувати јединство у уму и духу, представљајући јединствену Руску Цркву, а истовремено вршити велику мисију међу другим народима. Од првих векова хришћанства у Русији, проповедници су одлазили у удаљене крајеве. Прослављени на почетку били су Свети Кукша, Леонтије Ростовски, касније Стефан Пермски, Инокентије Иркутски, а ближе нашем времену, Макарије, Апостол Алтајски, и Николај Јапански. Сада је расејани Руски народ постао мисионар вере до свих крајева земље. Изазов Руске Заграничне Цркве је да просветли што више људи из свих народа.

Ради овог циља, Синод Руске Заграничне Цркве ме шаље у земљу из које физичко Сунце излази, али којој је потребно осветљење духовним Сунцем Истине.

Признајем своје слабости; из послушности мојој црквеној хијерархији и мом духовном предводнику, подвргавам се овом избору не због части и моћи, већ да бих се предао служењу Цркви.

Молим се Господу Богу да ми помогне и да ме ојача да радим за истину до смрти.

На овај велики дан, молим се за оне који су ме васпитавали и водили својим речима и примером, молим се за оне међу којима сам до сада обављао црквено служење, за омладину коју сам васпитавао, за моје будуће стадо, за Васељенску Цркву, за страдалну Руску Земљу! Уздам се у молитве и заступништво великог мноштва небеских заштитника хришћанских народа.

Молим и вас, јерарси Божији, и из даљине молим мог архипастира, владику Виктора, да се молите за мене и да ми подарите Божји благослов.

Београд, 27. мај 1934.