Навика, борба и благодат: Пут ка унутрашњој слободи

Свако ко је искрено пожелео да се промени, зна колико је тешко изаћи из сопствених навика. Грех често делује као непремостива сила, а човек као његов заробљеник. Ипак, светотајински живот и поуке светих отаца откривају да је највећа победа у томе да човек не одустане. Благодат Божија делује управо тамо где се људска снага завршава. Она не тражи савршене него истрајне.

Зашто неки кажу мене је савладала греховна навика и не могу са собом да изађем на крај

То није ново питање већ стара рана човечанства. Свети Јован Лествичник каже да је покајање ћерка наде и одрицање од очајања. Онај који очајава престаје да се бори а борба је суштина духовног живота. Бог не очекује од човека савршенство већ верност у борби.

Свети Василије Велики учи да навика у греху није део наше природе већ последица воље која се одвојила од добра. Бог није творац зла него човек својом небрежношћу предаје власт греху над собом. Али као што се навика стиче делом тако се и разара делом молитвом постом бдењем сузама и искреним покајањем.

Када човек у исповести прикрије оно што га највише мучи он се одриче исцељења. Свети Јован Златоусти каже лекар не може излечити оно што болесник сакрије. Исповест је духовно лечилиште у којем се душа отвара Богу. Али ако човек после исповести не чува срце стара рана се враћа и постаје још дубља.

Свети Исак Сирин подсећа да онај који себе присиљава у добру и у маломе бива укрепљен у великоме. Бог не оставља борца већ му даје снагу када види да је срце припремљено. Псалмопојац моли припремљено је срце моје Боже припремљено је срце моје певаћу и славићу Те. У томе је тајна духовног живота припремити срце и остати у вери.

Страх који прати борбу са страстима није оправдање за одустајање. Свети Антоније Велики каже не бој се искушења јер су она знак да је Бог близу онога који се бори. Када човек погледа унутра и призове Име Господње страх нестаје као магла пред сунцем.

Псалмопојац сведочи Господ је сила моја и песма моја Он је спасење моје. У тој речи је садржана цела тајна живота у Христу сила долази онда када човек реши да истраје до краја. Онај који своју решеност потврди делом задобија благодат која подиже пале исцељује рањене и даје нови почетак.

Нико није изгубљен док год у срцу постоји жеља да се поново крене ка Богу. Благодат не делује у буци него у тишини срца које је смирено и решено да се не преда. Онај који устане после пада ближи је Богу него онај који никада није пао јер је дотакао своју немоћ и спознао силу Божије љубави која све обнавља.

Протојереј Милорад Стефан Николи

( текст приредио помажући се AI алатима)

Преподобни ЈОСИФ Оптински - Поуке

Ако видиш недостатак ближњег, који би ти хтео да исправиш, ако он нарушава твој душевни покој и раздражује те, онда ћеш и ти погрешити и самим тим нећеш грешку исправити грешком, јер се она исправља кротошћу. Јер је и апостол рекао „Исправљајте један другог духом кротости“.

Ако жена није бирала себи мужа из страсти или плотске љубави, за то мора да захваљује Богу; зато што они који ступају у брак из страсти најчешће бивају несрећни у животу.

Смирење и без добрих дела спасава.

 Не завиди онима који живе спокојно. 

Много је боље трпети невоље него живети спокојно. Љубав треба изражавати молитвом и послушношћу, а не целивима.

Давати... милостињу онима којима је потребна, треба према сили и могућности.

Навикавај себе да што више ћутиш и све говори у мислима: “Богородице Дјево, радуј сја, Благодатнаја Марије, Господ с Тобоју...“ (све до краја) и самим тим ћеш избећи многе грехе.

Свети Оци уче овако: ма ко да те смућује, ништа му не говори. 

Боље да се молиш за сестру него да је учиш, сматрај себе изродом и најгором од свих на свету. Никога никада низашта не осуђуј и свима праштај, и без труда ћеш се тада спасти.

Осуђивачи, злопамтила и горди, макар се и моле и посте, макар и раздају новац, ако се не исправљају, немају и неће имати место на небу, већ ће поћи у пакао злим дусима да се заувек муче без краја!

Кад вас покраду, не треба да жалите, већ замислите да сте дали милостињу, и Господ ће вам вратити десет пута више.

Написала си да је благодатно стање прошло, и молитва је опет постала расејана.

 Не узнемируј се због тога. Тако бива са свима онима који желе да живе благочестиво. Господ обрадује човека Својом благодаћу, а затим оставља човека са његовим немоћима, да би, прво, он видео своју ништавност, друго – да се не би улењио, већ да би се трудио приморавајући себе, тражећи и просећи благодат. 

Још си написала да си прекинула своју ноћну молитву, да не би преспавала јутарњу. Да, Господ је и рекао: „Ово је требало чинити, и оно не остављати“ (Мат. 23:23). 

Ја мислим, ако би дала себи макар кратак одмор – било би простије. 

Држи се самоукоревања.

Смућујеш се, и у души кипи од зла ка свима. То је од самољубља и сујете. 

Труди се да сматраш себе најгором и најгрешнијом на целом свету пред Господом и моли се у то време: «Господе, помилуј нас грешне», подразумевајући и себе, и оне на које се љутиш.

Ако ти са рођеном сестром не можеш да живиш, онда ни са анђелом у рају нећеш моћи – због гордости.

Кад почнеш да се молиш, присећаш се грехова и оплакујеш их. Тако се и треба молити. После тога понекад осетиш радост и мислиш да је то од ђавола. Од ђавола, ако и бива радост, према учењу Светих Отаца, она није складна, не доноси души мир и тишину. И не чуди се томе што ти Господ даје у молитви мир и тишину, јер то не бива увек због достојности, већ због непојмљивих судова Божијих. И зато, кад будеш осећао такву радост и покој, сматрај свакако себе недостојном овога поклона Божијег и на сваки начин прекоравај себе пред Господом, зато што због своје немарности не можеш да задржиш у себи тај дар, и убрзо ћеш га изгубити.

Молите ме да се молим за вас, и ја се молим, као и за све, али сами се више молите, не будите лењи, јер је молитва храна за душу. Не мучите ваше душе глађу, боље је да тело гладује.

 Не осуђујте никога, свима опраштајте!

Сматрајте себе најгорима на свету и бићете спашени!

+++

БОГУ НАШЕМУ СЛАВА!

Сусрет са речима које не лече

Постоји у човеку једно тихо место које се не види очима, али се лако рани речју.

 То место је срце. Срце које је већ ослабљено борбама, понижењима, разочарањима… срце које више нема снаге да се брани. И управо тада, када највише жуди за једном речју разумевања или барем за тишином, долазе они  са питањима, осмесима и речима које не лече.

Не долазе као тешки непријатељи, већ као пријатељи, познаници, рођаци са питањем које личи на бригу, али испод површине носи немир, сумњу, или просто глад за туђом несрећом. 

Испитују, а не брину.

 Слушају, али не чују. Преносе даље оно што ни сами не разумеју. И тако, не слутећи, некад чак и са добром намером, постају рука која отвара рану која се тек почела затварати.

Али није само о њима реч.

Јер ко може рећи да никада није био тај који је питао више него што треба, или преносио више него што је смео? Ко није, можда из страха, можда из слабости, а можда и из унутрашње празнине, рекао реч која није била благослов, већ терет?

И он је, тај човек, кад је остајао сам са собом, знао: и ја сам био тај који није лечио, већ рањавао. Није се увек сетило његово срце да је и туђи бол света ствар, као и свој. Није увек имао молитву у себи, нити мудрост да ћути. Понекад је био лажни пријатељ и себи, кад је оправдавао своје неосетљивости, и другима, кад је деловао као подршка, а био само сенка.

И баш у том сазнању, почиње покајање.

Почне човек да моли не за друге, већ прво за себе: да му Господ подари чисто срце, језик који не осуђује, слух који слуша, и очи које гледају са милошћу. 

Да не буде више претваран у носиоца празних речи, већ у сасуд који доноси мир.

Почне да разуме да ништа што свет цени  ни положај, ни титула, ни гласност, ни раскош не вреди као једна искрена реч из љубави. 

Јер љубав није у ономе што кажемо, већ у томе како слушамо, како стојимо уз некога кад се сви одмакну.

И зна човек који је пао, да нема горе маске од оне топле, лицемерне пажње која само открива, али не прикрива. 

Која пита, али не носи терет одговора. Зато, у страху Божијем и истини, човек почиње да хода опрезније  не по туђим гресима, него по својима.

Али није изгубљена нада. Јер онај који је сагледао своју слабост, почиње да живи другачије.

 Постаје онај који не жели да буде извор туђег бола. Чува речи као што се чувају свеће на ветру. Учити да понекад највећа љубав није у ономе што изговоримо, већ у ономе што прећутимо.

И зна: Бог гледа срце. 

Не гледа ни звање, ни одело, ни кућу, ни углед  већ врлину, љубав, смирење и Истину. И само то ће преживети све  и туђе речи, и наше слабости, и време.

Зато, када се поново сретнемо са речима које не лече, нека нас не изненаде.

 Али нека нас ни не промене у њиховој слици.

 Јер свет не лечи човека, већ Бог. 

А љубав која није из интереса, већ из крста, та лечи!

Амин.

ОФИЦИАЛЬНОЕ УВЕДОМЛЕНИЕ: Архиепископии Нью-Йоркской и Североамериканской

Дорогие о Господе братья,

Настоящим уведомляю Архиепископию, что объединение Mountain View не смогло обеспечить необходимые условия для получения моей религиозной визы вследствие материальных затруднений и различия в ожиданиях.

Искренне благодарю объединение, Его Высокопреосвященство Архиепископа, духовенство и верных чад Архиепископии за оказанное доверие, понимание и молитвенную поддержку в течение прошедшего периода.

Остаюсь священником Русской Православной Зарубежной Церкви, находясь под духовным руководством и пастырским попечением Матери-Церкви. В дальнейшем планирую искать простую работу в Сербии и удалиться к более спокойной и уединённой жизни. Литургическую жизнь намерен поддерживать через периодическое участие в богослужениях сестринской СИПЦ, пока Господь не укажет иного пути и решения.

Последние два года были для меня временем тяжёлых духовных испытаний и внутреннего переосмысления. Теперь надеюсь, что Господь дарует мне благодать более простой и мирной организации жизни.

> «Ибо Я знаю намерения, какие имею о вас, говорит Господь, — намерения во благо, а не на зло, чтобы дать вам будущность и надежду.»

(Иеремия 29:11)

«В мире я лягу и усну, ибо Ты, Господи, един упокоеваешь меня в безопасности.»

(Псалом 4:9)

С уважением и молитвенной благодарностью,

протоиерей Милорад Стефан Николич

++++++++++++++++

ЗВАНИЧНО ОБАВЕШТЕЊЕ:

Архиепископији Њујоршкој и Северноамеричкој

Драга у Христу браћо,

Овим путем обавештавам Архиепископију да удружење Mountain View није успело да обезбеди неопходне услове за издавање моје религиозне визе, услед материјалних тешкоћа и неподударања у очекивањима.

Искрено благодарим удружењу, Његовом Преосвештенству Архиепископу, свештенству и верном народу Архиепископије на указаном поверењу, разумевању и молитвеној подршци током протеклог периода.

Остајем свештеник Руске Православне Заграничне Цркве, под духовним руководством и пастирском бригом своје Матице Цркве. У наредном периоду планирам да потражим једноставан посао у Србији и повучем се у мирнији, приватнији начин живота. Литургијски живот ћу, по мери могућности, испуњавати повременим учешћем у богослужењима сестринског СИПЦ, док Господ не покаже даље путеве и решења.

Последње две године биле су за мене тежак период духовног искушења и унутрашњег преиспитивања. Сада очекујем да ми Господ подари благодат једноставније и мирније организације живота.

„Јер ја знам мисли које мислим о вама, говори Господ, мисли мира а не несреће, да вам дам будућност и наду.“ (Јеремија 29,11)

„У миру ћу лећи и спаваћу, јер Ти, Господе, једини ме у миру настањујеш.“ (Псалам 4,9)

С поштовањем и молитвеном захвалношћу,

протојереј Милорад Стефан Николић

++++++++++++++

OFFICIAL NOTICE

To the Archdiocese of New York and North America

Dear brothers in Christ,

I hereby inform the Archdiocese that the association Mountain View was unable to provide the necessary conditions for obtaining my religious visa due to financial difficulties and differing expectations.

I sincerely thank the association, His Eminence the Archbishop, the clergy, and the faithful of the Archdiocese for their trust, understanding, and prayerful support during this period.

I remain a priest of the Russian Orthodox Church Outside of Russia, under its spiritual guidance and pastoral care. In the period ahead, I plan to seek simple employment in Serbia and to retire to a quieter and more private way of life. I will continue to fulfill my liturgical life through occasional participation in services of the sister SIPC, until the Lord reveals another path or solution.

The past two years have been a time of spiritual trial and inner reflection for me. Now I hope that the Lord will grant me the grace of a simpler and more peaceful order of life.

> “For I know the thoughts that I think toward you, says the Lord, thoughts of peace and not of evil, to give you a future and a hope.”

(Jeremiah 29:11)

“I will both lie down in peace and sleep; for You alone, O Lord, make me dwell in safety.”

(Psalm 4:8)

With respect and prayerful gratitude,

Protopriest Milorad Stefan Nikolić

Мораш проћи кроз себе до Христа

Први хришћани су оставили своје животе и живели у великим заједницама делећи све међу собом.

 Од несебичности стигли смо до себичности. Чак и велики добротвори дају материјалну помоћ, али мало њих љубав и срце, жељни заједнице. Размислимо мало где смо ми, између несебичних и себичних. Коме чинимо милости, зашто их чинимо или не чинимо. Ко смо ми, и да ли познајемо сами себе.

 Зашто смо тврђава која држи уперено оружије у заједницу чувајући своју чамотињу?

 Зашто не ширимо руке и зашто нисмо љубав која дели са другима. Јер смо Христови зар не? Треба и да личимо на оне који воле Христове речи и заповести.

Акатист светом Јовану Шангајском

Акатист светом Јовану Шангајском

Препоручујем нови YouTube канал протинице Јефимије.