Сусрет са речима које не лече

Постоји у човеку једно тихо место које се не види очима, али се лако рани речју.

 То место је срце. Срце које је већ ослабљено борбама, понижењима, разочарањима… срце које више нема снаге да се брани. И управо тада, када највише жуди за једном речју разумевања или барем за тишином, долазе они  са питањима, осмесима и речима које не лече.

Не долазе као тешки непријатељи, већ као пријатељи, познаници, рођаци са питањем које личи на бригу, али испод површине носи немир, сумњу, или просто глад за туђом несрећом. 

Испитују, а не брину.

 Слушају, али не чују. Преносе даље оно што ни сами не разумеју. И тако, не слутећи, некад чак и са добром намером, постају рука која отвара рану која се тек почела затварати.

Али није само о њима реч.

Јер ко може рећи да никада није био тај који је питао више него што треба, или преносио више него што је смео? Ко није, можда из страха, можда из слабости, а можда и из унутрашње празнине, рекао реч која није била благослов, већ терет?

И он је, тај човек, кад је остајао сам са собом, знао: и ја сам био тај који није лечио, већ рањавао. Није се увек сетило његово срце да је и туђи бол света ствар, као и свој. Није увек имао молитву у себи, нити мудрост да ћути. Понекад је био лажни пријатељ и себи, кад је оправдавао своје неосетљивости, и другима, кад је деловао као подршка, а био само сенка.

И баш у том сазнању, почиње покајање.

Почне човек да моли не за друге, већ прво за себе: да му Господ подари чисто срце, језик који не осуђује, слух који слуша, и очи које гледају са милошћу. 

Да не буде више претваран у носиоца празних речи, већ у сасуд који доноси мир.

Почне да разуме да ништа што свет цени  ни положај, ни титула, ни гласност, ни раскош не вреди као једна искрена реч из љубави. 

Јер љубав није у ономе што кажемо, већ у томе како слушамо, како стојимо уз некога кад се сви одмакну.

И зна човек који је пао, да нема горе маске од оне топле, лицемерне пажње која само открива, али не прикрива. 

Која пита, али не носи терет одговора. Зато, у страху Божијем и истини, човек почиње да хода опрезније  не по туђим гресима, него по својима.

Али није изгубљена нада. Јер онај који је сагледао своју слабост, почиње да живи другачије.

 Постаје онај који не жели да буде извор туђег бола. Чува речи као што се чувају свеће на ветру. Учити да понекад највећа љубав није у ономе што изговоримо, већ у ономе што прећутимо.

И зна: Бог гледа срце. 

Не гледа ни звање, ни одело, ни кућу, ни углед  већ врлину, љубав, смирење и Истину. И само то ће преживети све  и туђе речи, и наше слабости, и време.

Зато, када се поново сретнемо са речима које не лече, нека нас не изненаде.

 Али нека нас ни не промене у њиховој слици.

 Јер свет не лечи човека, већ Бог. 

А љубав која није из интереса, већ из крста, та лечи!

Амин.