Да ли смо Христови? Блажени милостиви!

Апел наше сестре Марине из Ниша.
"Браћо и сестре, пре годину дана претила ми је садашња ситуација. Добри брат у Христу је, предосећајући то, покушао да иницира помоћ али није било уха које чује. И ето данас је Димитрију и мени потпуно јасно да се ове јесени и зиме нећемо огрејати, научио ме је да не обарам очи када га, као данас, испратим на испит потпуно празног стомака (узгред, на другој години факултета са посечном оценом 10) ... Њему је битно да наставим борбу са карциномом, а то апсолутно нећу моћи без ваше помоћи. Ако можете и ако сте вољни да нам помогнете ево броја текућег рачуна код Војвођанске банке : 
Марина Бундић 355000000521447102. Праштајте! Свако добро од Господа"
Отиђите у банку и уплатите колико можете, макар била и лепта!о.Стефан

СВЕТИ ТЕОФАН ЗАТВОРНИК :ПУТ КА СПАСЕЊУ

Топла препорука за ову душекорисну књигу
"КАДА ДУШУ ПОСЕТИ БЛАГОДАТ:

Стање у које доспева душа приликом благодатног пробуђења слично је многим природним стањима, са којима се, ипак, не би смело мешати.
1. Када га посети благодат, човек запада у једно мучно стање жалости и незадовољства собом и својим положајем. Ипак, овде није посреди чамотиња. За чамотињу одређеног разлога нема: човек се жалости и тугује, а да притом ни сам не зна откуд и због чега. При благодатном пробуђењу, напротив, постоји разлог због кога се жалостимо - жалостимо се због тога што сами ожалошћујемо Бога и оскврњујемо себе. Оно је печал душевна а ово - духовна. Оно - печал мрачна која кињи и убија, због чега се каже " мори га туга", а ово печал која враћа у живот, буди и ободрује. У нашем свакодневном животу много је таквих неодређених туговања и свако има своју нијансу.
Особитог помена међу њима вредни су туговање за небеском Отаџбином, дубоко осећање ненадовољивости ничим створеним и осећање најдубље духовне глади. Овде је у питању један чисто природан покрет нашег духа. Када се страсти мало-помало утишају и замукну, дух ка Небу уздиже вапај који му се разговетно буди у срцу, јаук због тегобног и понижавајућег стања у коме га држе и због тога што га не хране оним чиме би требало но га киње глађу.
То је заправо чежња за Отаџбином, оно уздисање које је Апостол чуо и у свеколикој творевини Божијој. Али, ни то још увек није и - благодатно пробуђење човеково. Реч је само о једном од природних кретања или стремљења нашега духа, које је по себи немо и бесплодно. Благодатно пробуђење, пак, на човека силази, преносећи му с
воју светлост и живо(тн)ост.

2. При благодатном пробуђењу дух се у себи ломи и буде се немири савести човекове. Ипак, ова "грижа савести" нипошто није она уобичајена љутња на самога себе због мањих или већих промашаја у сопственом животу. Ми се "гриземо" када кажемо или учинимо ово или оно и уопште у свим оним приликама у којима се деси, како се то каже, да се осрамотимо и када чак говоримо "ах, то је права срамота!". Али, то није онај глас савести који у духу чујемо у стању облагодаћености. Тамо човек има у виду само себе и своје односе у свету пролазности, а овде, напротив, себе и све пролазно заборавља и види само Бога Кога је ожалостио и своје односе са вечношћу, које је сасвим нарушио. Тамо се бори за себе и људске норме, а овде за вољу Божију и славу Господа свога. Тамо жали што се обрукао пред људима, а овде се жалости што се осрамотио пред Богом, а до људи и њихових мишљења, на чак и целог света - не држи. У оном првом случају жалост је безутешна, док се у овом другом ублажава извесном утехом. Јер, свеколики ослонац тамо су - он сам и други људи, тако да када му тај ослонац, униште, он више нема коме да се окрене, док је овде све до Бога, од Кога се не може очекивати да нас одбаци и у кога се човек узда. И наше уобичајене "грижње" душевне, што смо се обрукали пред људима, опонашају деловање истинске савести, па се чак може рећи да су и оне такође дело савести или савести изопачене и у своме достојанству сасвим унижене. Заједно са духом таква савест пала је са некада јој својствене висине, из области духовне, и, павши у руке и под власт голе душевно-биолошке стране човековог бића, почела да служи искључиво земаљским циљевима и постала, такорећи, савест осветовљена (посветовњачена), која јаче осећа увреду нанесену човеку него ли увреду нанесену Богу.
3. У благодатном пробуђењу срцу се даје да осети најбољи, најсавршенији и најрадоснији живот. То, ипак, нипошто није оно што бива код људи који осећају буђење неких светлих порива и најблагороднијих стремљења (што бих назвао покретом идеја). Ове појаве сличне су онима које човека узносе изнад уобичајеног поретка ствари и нагоне да оствари оно што му сугеришу, али се са њима у усмерењима и циљевима далеко разилазе. Јер, док нас једне усмеравају ка некој нејасној области, друге нас окрећу ка Богу и у Њему нам откривају наше успокојење и омогућавају нам да га предокусимо. У овом случају циљ је - живот у Богу са вечним блаженством, а у оном - нешто што је, разуме се, вазда узвишено и сасвим изузетно, али о чему се заправо ништа више не може рећи осим да је "нешто".
Најупадљивија разлика међу овим поривима је у томе што се после извесног времена последњи прекидају и што делују појединачно: код једнога се буди ова страна његовог духа, код другог она. Благодатно пробуђење, пак, обузима читав дух са свих страна и, доводећи га до циља, надовољава га или му омогућава да предокуси пуно надовољење. Пориви највиших стремљења духа остаци су Божијег лика у човеку, остаци Његовог разбијеног лика, па се зато и испољавају појединачно, као зраци разбијени и расејани на све стране. Потребно је, дакле, те зраке сабрати уједно, да би се усредсредили (концентрисали) и да би се у њиховој жижи образовао јединствени зрак који има моћ да ужеже огањ. До тог, да тако кажемо, усредсређивања зракова духа човековог, који је по себи јединствен, али животом разбијен на многе делове душине, и долази деловањем благодати - благодат тако ужиже у човеку огањ духовног живота, и притом овога не оставља као равнодушног посматрача но га управо доводи у стање благотворног унутарњег изгарања. Такво сабирање духа уједно подударно је са човековим осећањем Божанства - онда се и рађа живот. Као што се ни у природи живот не јавља док силе њене делују разбијено, но живо биће, нпр. биљка, настаје тек пошто их виша сила уједно сабере, тако бива и са духом: док његове тежње избијају раздробљено, час ова час она, једна на ову страну друга на ону, у духу човековом нема живота! Али, када виша, божанствена сила благодати Божије сиђе на дух и слије сва његова стремљења у једно и у том једном их држи, тада се и ужиже огањ духовног живота у човеку.
По таквим знаковима лако је разликовати благодатно пробуђење од уобичајених појава духовног живота код човека, што је важно да га не бисмо са њима помешали и, пре свега, да не бисмо пропустили да га искористимо за своје спасење. То особито треба да знају они на које Божија благодат почне да делује и да томе нису претходили њихови сопствени напори, и не делује неком посебном снагом. Стање пробуђености не може да измакне нашој пажњи, али се може десити да на њега не обратимо дужну пажњу и да, оставши у њему неко време, опет паднемо у врзино коло својих уобичајених душевних и телесних покрета. Пробуђење не довршава дело грешниковог спасења, но га само зачиње и после њега човеку предстоји труд над самим собом и то веома тежак труд. Уосталом, све што овде сиада врши сс на двсма прекретницама човекове слободе: с почетка у његовом кретању ка самоме себи, а потом, у кретању од себе ка Богу. Првим кретањем човек васпоставл.а изгубљену власт над собом, а другим себе приноси Богу као слободну жртву свеспаљеницу. Првим долази до решености да остави грех, а другим се приближава Богу и даје обећање да ће припадати Њему Једноме у све дане живота свога."

св. Василије блажени-јуродиви

https://www.youtube.com/watch?v=oyqUT0AaE34&feature=youtube_gdata_player

Преподобни Јефрем Сирин МОЛИТВЕНИК: Четврто сузно мољење.

 О.СТЕФАН:"ПРЕПОРУЧУЈЕМ ТЕКСТ ОВЕ МОЛИТВЕ СВИМА КОЈИ СУ ИЗГУБИЛИ СНАГУ ДА СЕ БОРЕ ЗА СПАСЕЊЕ И СТЕКЛИ НАВИКУ НА ГРЕХ !"

Ево, поново припадам дверима Владике мога, молећи и тражећРи, клањајући се и са страхом вапијући. Јер је слузи који је сагрешио пред Владарем својим боље да не бежи из руку Његових, него да остане у Његовој власти.
Пригни, Владико, ухо Своје, чуј тугу моју и прими глас мољења мојега, које Ти приносим ја, грешник постиђени. Излиј, по милости Твојој, на мене бедног макар кап пажње, да бих стекао бар мало усрђа за исправљање самога себе. Јер ако благодат Твоја не просвети моју душу, ја нећу бити у стању ни да уочим свој нерад и страсти.
Господарећи нада мном грех нађе у мени пашу своју, и сваким даном ме све више унижава и срозава у понор. А ја, бедник, не престајем да гневим Бога, не плашећи се оног неугасивог огња, нити трептим од вечних мука. Грех прешавши у навику, вуче у потпуну пропаст. Иако сам себе изобличавам и не престајем да исповедам себе, ипак остајем у гресима. Гледам и не видим, јер и у самом покајању грешим, не бавећи се сагледавањем дела својих, већ окривљујем своје покајање. Као роб греха и нехотице чиним зло, као војник под влашћу греха, њему се потчињавам, па иако имам могућност да побегнем, плаћам данак тој царствујућој у мени навици. Предајући се страсти, плаћам данак плоти.
Знам да пустош у мени бива све јача, а опет као роб, чим ми се нареди, ја јој садејствујем. Бежим од предстојеће ми борбе, и као пас на ланцу враћам се наредбодавцу. Мрзим грех, одвраћам се од безакоња, али пребивам у страсти, јер она влада мноме злосрећним, па се и против воље предајем сластољубљу, и /по неопходности/ робујем својој природи. Страст је поткупила моју слободну вољу и поји ме грехом. Кључају у мени страсти упркос разуму, јер сам их присајединио плоти и сада не трпе раздвајање. Хитам да преусмерим своу вољу, али ми се претходно стање противи у томе.
Трудим се, јадан, да ослободим своју душу, али ме зли зајмодавац уводи у још веће дугове. Не помиње враћање, него дарежљиво даје на зајам, никада не тражећи, јер једино што жели јесте моје ропство. Даје да бих се обогатио страстима и не тражи позајмљено натраг. Хтео бих да му вратим стари дуг, а он ми додаје нови. Ако себи мало ускратим у страстима, он додаје нове да би ме победио. И видећи како ме стално остајање у дугу задржава у греху, уводи ме у нове прохтеве, и да се не бих исповедао, баца ме у заборав мојих страсти. Сусрећем нове страсти, и заузет њима, заборављам пређашње. Здружујем се са новопојавившим се страстима, и опет остајем дужник; јурим њима као пријатељима, а моји се зајмодавци опет опходе са мном као власници. И ја, који сам се до скоро трудио да задобијем слободу, ради њих постајем скупо продати роб. Хитам да раскинем њихове окове, и одједном се налазим у новима. Хитам да се ослободим војевања у њиховим редовима, али пошто примих од њих много дарова, постадох њихов домаћин.
0, каква је нада мном власт греховних страсти, и каква владавина препредене и лукаве змије. Делујем по својој природи, и она улази у трговање, даје залог да бих продао ум самом греху. Учи ме да угађам телу, под изговором да ће оно служити души. И будући побеђен сластољубљем, предавши се одмах незадрживом сну, потпуно се лишавам његове услуге.
Када се молим шаље ми помисао на неко ништавно задовољство, и њиме као ланцем држи мој слаби ум, а ако ум хоће да побегне, ланац не попушта. Тако грех стражари над умом и затвара врата сазнања. Злоба непрестано надгледа ум, да не дође у сагласност са Богом и да не спречи трговину плоти. Доноси мноштво измешаних помисли уверавајући да на Суду неће бити ни речи о таквој ситници, да је немогуће чак и да се сазнају такве мисли, и да ће све томе слично бити предато забораву. Али ја видим пред собом изобличење своје и знам да ми прети казна.
Овим ме држи, овим ме везује, овим ме продаје и купује, овим ме уводи у заблуду, овим ми ласка и потчињава ме себи, јер је, како каже Апостол, човек тјелесан, продан у ропство гријеху (Рим. 7,14). Јер грех, који је у моме телу, влада умом, и мојом кривицом, искоришћавајући деловање плоти, њиме обремењује душу. Ако неко науми да пости или пребива у бдењу, нанеће себи ране. Грех посредством тела обремењује душу ланцима као своје власништво, и као овцу за клање или небопарну птицу везује је, и као снажноме диву, помоћу тог истог тела, одсеца и руке и ноге. Не могу ни да бежим, нити да помогнем себи. Тешко мени, ја сам живи мртвац; гледам, а не видим, од човека постадох пас. Са мном се, иако ми је дат разум, опходе као са скотом.
Помилуј, душо, себе саму и пожури пре разлучења, да не останемо пред дверима заједно са лудим девојкама, јер је смртнима немогуће да угледају живот; нити треба очекивати праведност без борбе у којој се задобијају живот или смрт, и где нема тела којим се предаје порузи непријатељ, који бива побеђен његовом слабошћу.
Помилуј ме, Боже, по великој милости Својој, и по обиљу милосрђа Твога. Јер ако ме помилујеш, ослободивши ме од недуга страсти, ако се смилујеш на мене, желим да будем послушан Твојој доброти. Ако учиниш по мноштву благости Твоје, избавићеш ме. Ако излијеш на мене благост Твоју, бићу спасен. Верујем да је Теби то могуће и не одричем то. Знам величину милосрђа Твога, али знам и мноштво грехова мојих. Знам да си помиловао, и помиловаћеш све који Ти се обраћају свом снагом својом. Исповедам да сам и ја много пута окусио благодат Твоју, али сам после свега тога, одбацивши је, грешио као што нико други грешио није. Али Ти, који васкрсаваш мртве, подигни и мене умртвљеног грехом. Ти, исцелитељу слепих, просвети помрачени вид срца мога. Ти, који си избавио Адама из уста змијиних, извуци и мене из блата безакоња мојих, јер и ја спадам међу овце Твоје, иако по својој жељи постадох храна лавовима. Греси ме учинише псом, али ћу, исцељен благодаћу Твојом, бити син. Одбачен сам био као мртвац, али ако хоћеш, очистићу се. Знам да свесно греших, али за молитвенике имам Свете Твоје. Знам да сам превазишао сваку меру гресима својим, али је благост Твоја незадржива. Ти, који си дао преимућство царинику, дај је и мени, који учиних још више зала. Ти си, Господе, Закхеја помиловао као достојног, помилуј и мене недостојног. Павле некада беше вук, гонећи овце стада Твога, звер дивља беше и сатираше овце, али по благодати Твојој постаде пастир који усрдно иђаше за овцама. Знам да он у незнању учини грех, и да се, као такав, удостоји отпуштања грехова и велике благодати. А Ти, Господе, осудивши мој свесно учињени грех, помилуј ме, по преизобилној благодати Твојој.
Тешко мени, јадном, тешко мени! Стид ме је оних који ме сада поштују, и страхујем да не будем постиђен пред њима за сакривене грехе. Стид ме је оних који ме родише да ме временом не осуде, јер дао сам завет да нећу живети светски. Хтео бих да будем као удовица која је, дуго узнемиравајући судију, постигла свој циљ; хтео бих да се покажем пред Тобом као нераздвојни пријатељ, преблаги и једини Владару, да би Ти обратио душу моју заробљену грехом. Онај је тражио хлеб да утоли глад, а ја утеху души тражим; онај је тражио телесну храну, а ја тражим пробуђење душе. Као благ и преблаг, услиши глас сузног мољења мог и обрати ме, да бих приносио плодове покајања. Ороси запаљену савест моју, обнови мене остарелог у греховним страстима, да бих, ослободивши се од робовања њима, са задовољством удахнуо ваздух слободе, и са радошћу и весељем прослављао благодат Твоју.
Ти знаш, Владико, да за ово мало напора душе своје стичем смелост да ово говорим пред Тобом. Знам и ја, грешник, да си Ти добар и милосрдан Господ, и да желиш да се ја променим, али Ти је потребан плод моје слободне воље. Спреман си да ме помилујеш, али чекаш моју намеру, јер милујући желиш да ме научиш, и праштајући желиш да ме учиниш учесником Царства Твога.
0, како сам ја безосећајан и какво је сиромаштво моје! И како је груба и оземљела душа! Срце ми је развратно, а уста пуна горчине, грло - гроб отворен (Пс. 5, 9)! Зашто се не присетиш, душо, неизбежног пута, разлучења твога? Зашто се ниси припремила за тај одлазак? Зашто се немилосрдно ближиш пропасти? Ради чега навлачиш на себе вечне муке? Шта то чиниш, душо, живећи као неразумно, бесловесно створење?

ГОСПОДЕ ИСУСЕ ХРИСТЕ ПРИМИ ВАПАЈ ДУШЕ МОЈЕ

Тешко мени, што уместо светлости, бирам таму. Што ово задовољство које данас имам, а којег сутра неће бити, стављам испред вечних и неизрецивих блага. Тешко мени, што уместо сунцезарне одоре, радије прихватам да обучем одору тамну и црну, што Царству претпостављам мрачна адска насеља! Тешко мени, грешноме! Ја сам свесно и добровољно задајем себи ране. Дођи, душо, сама себи, уплаши се Бога, угоди Му многим врлинама, да не би из Његових руку примила двоструку казну. Заволи, душо, Бога свога, и мужествено корачај путем Његовим.
Схвати, душо, да је овај век сличан попришту, и да се силна змија на све начине труди да постигне победу. Неки је збаце и осрамоте, а неки сами бивају збачени и предати порузи; неке она обмане, па буду побеђени, а други буду увенчани за борбу са њом. Једни, искусивши невољу, поо тижу спокојство вечнога живота, а други, окусивши од њене сласти, стичу горчину вечних мука. Једни, крајњим сиромаштвом лако побеђују змију, а друге она лако освоји њиховом привезаношћу за овоземаљско. За оне који воле Бога од свег срца, ништа не значи борба са њом, а за светољупце, веома је тешка и неподношљива та борба.
Схвати, јадна душо, да су радост, раскош и спокојство овога века испуњени жалошћу и јадом, а невоље, пост и злопаћење доносе неизрециву радост и вечни живот. Обрати се, душо, и подвизавај се у безмолвију, да се не би, када дође час смрти и разлучења, показала неспремна. Сети се, душо моја, твога призвања и начина твога живота, какав је твој пут, ради чега је и куда води. Све долази до свога краја земаљског, па ће и твојој безбрижности доћи крај.

СХИИГУМАНИЈА МАКАРИЈА (ЧЕБОТАРЈЕВА ) И ЊЕН ПОДВИГ СЛУЖЕЊА КАТАКОМБНОЈ ЦРКВИ

Епископ Гермоген Черниговски и Гомельски

У првом часу ноћи 4. марта (20. фебруара) 2004. године, у 94. години живота, отишла је Господу, Коме је служила од своје младости, схиигуманија Макарија, у свету Марија Ивановна Чеботарјева, рођена 1911.  у монаштву  Максимила, у ризи Маргарита.

Последње две-три године Матушка је почела да слаби, али није престајала да присуствује служби Божијој у Храму. Она се дуго пела стрмим  и  високом степеницама сама, или са малобројнима, када су је постригли у част Светог Митрофана Вороњешког, у схиму са монашким именом Макарија. Благи  и спокојни животни крај ове велике праведнице, подвижнице и исповеднице ( који су и ишчекивали, пошто Матушка последњих недеља је престала да излази из своје монашке келије), изазвали су тугу и жалост  због растанка са њеним многобројним духовним чедима.

ХРИШЋАНСКИ ПОРОДИЧНИ ЖИВОТ У ДОМАЋОЈ ЦРКВИ

Царски Мученици, молите Бога о нас!

Брак и породица

Породица у њеном идеалном облику представља основну ћелију црквеног тела, материјал од којег се зида црквено здање. Да би породица постала домаћа црква она мора да има неке одлике Цркве.

1. Кроз Свету Тајну брака породица се освећује благодаћу Светога Духа, као што се благодаћу Светога Духа освећују сви који улазе у Цркву.

2. Требало би да се породица непрекидно гради на узајамној љубави свих њених чланова.

3. Требало би да породица буде место заједничких молитви брачних другова и њихове деце.

4. Неопходно је да породица осећа повезаност са Помесном Црквом, а преко ње - и са Саборном.

5. Требало би да породица буде место где ће се њени чланови просвећивати и учити Реч Божију кроз читање Јеванћеља и других књига Светога Писма, а ако то могућности дозвољавају и преко упознавања са делима црквених Отаца и са црквеним канонима.

6. И породица као целина и сваки њен члан појединачно требало би да се васпитавају у том смислу да се предају вољи Божијој ("сами себе и једни друге и сав живот наш Христу Богу предајмо").

7. Породица је место где сваки њен члан појединачно и сви они заједно чине дела љубави.

НОВОМУЧЕНИК И ИСПОВЕДНИК КАТАКОМБНЕ ЦРКВЕ

јеромонах Амфилохије Фурс, 1939.г.

Катакомбни исповедник јеромонах Амфилохиј (Андреј Петрович Фурс) се родио 1877.г. у селу Слабино, черниговска област у хришћанској породици.

Од јуна 1902. пребива у Кијево Печерској Лаври (на Жуковом острву), а од јануара 1903.г. постаје искушеник у манастиру. 21. марта 1911. од стране намесника Лавре архимандрита Амвросија (Булгакова) обучен у расофорну одећу. Пострижен у монаха 28.марта 1918.г, док је 27.маја 1920. рукоположен у јерођакона.

У октобру 1920. је добио двомесечни отпуст „ради прибављања намирница“. 11.августа 1922.г. премештен у Спасо Преображенску пустињу због стања у држави. У новембру те године прешао у Троицки Болнички манастир.

ЖИВОТ ПОСЛЕ СМРТИ - СВЕТИ ЈОВАН ШАНГАЈСКИ

Уводна реч
Бескрајна и неутешна би била наша жалост за упокојеним ближњим да нам Господ није
дао вечни живот. Наш живот би био бесциљан уколико би се завршавао смрћу. Која
корист би била онда од врлина и добрих дела? Онда би они који кажу "да једемо и
пијемо, јер сутра ћемо умријети!" (1 Кор. 15, 32) били у праву. Али човек је створен за
бесмртност и Христос је Својим васкрсењем отворио врата Царства Небеског, вечног
блаженства онима који су веровали у Њега и живели праведно. Наш земаљски живот је
припрема за будући живот, а та се припрема завршава смрћу. "Људима предстоји
једанпут да умру, а онда суд Божији" (Јевр. 9, 27). Тад човек оставља све своје
земаљске бриге; тело му се распада да би поново устало кад буде Опште Васкрсење.
Али душа његова наставља да живи не прекидајући своје постојање ни на тренутак.
Многа јављања упокојених су нам дана да би делимично сазнали шта се дешава с
душом кад напусти тело. Када престане гледање телесним очима, почиње гледање
духовним. Обраћајући се у писму својој сестри на самрти, епископ Теофан Затворник
пише: "Па ти нећеш умрети. Тело ће твоје умрети, а ти ћеш прећи у други свет, жива,
свега свесна и препознаваћеш сав свет око себе" ("За душу корисно штиво", август
1894).

СВЕТИ ГРИГОРИЈЕ ПАЛАМА - БЕСЕДА НА ПРИЧУ О БЛУДНОМ СИНУ (Лк. 15: 11-32)

1. Биће глад, рекао је пророк, оплакујући Јерусалим, али не глад хлеба и воде, него
глад слушања речи Божије (Ам. 8; 11). Глад је стање лишености и уједно жеље за
најнеопходнијом храном. Постоји, међутим, и глад која је гора и мучнија од ове
глади, а то се догађа онда кад човек, будући лишен онога што је неопходно за
спасење, не схвата своју несрећу и нема чак ни жељу за спасењем. Гладан човек
који не налази храну обилази све уздуж и попреко, тражећи не би ли негде нашао
хлеба; обрадује се чак и када пронађе плесниво тесто, или када му неко понуди
погачу од проса или мекиња, или какву другу слабо цењену храну, и то у оној мери,
у којој је пре, док је гладовао, патио. Тако и човек који је духовно гладан, тј. који је
лишен духовне хране а има жељу за њом, обилази све уздуж и попреко у потрази за
оним ко има дар учења од Бога; ако га нађе, са радошћу окуша хлеб духовног
живота, тј. спасоносну реч. Ову реч не може да не нађе онај ко је до краја упорно
тражи: Свако ко иште добиће, и ко тражи наћи ће, и ко куца отвориће му се, рекао
је Господ (в. Лк. 11; 10).

СУТРА ЈЕ НЕДЕЉА

Ветар не уме да броји дане. Цвеће не уме да броји дане. Птице не умеју да броје
дане. Ни Сунце, ни Месец, ни звезде не умеју да броје.
Али, и ветар и цвеће и птице, па и Сунце и Месец, знају:
СУТРА ЈЕ НЕДЕЉА.
Моја мама уме да броји дане. Зато се суботом после подне припрема, а припрема и
нас.
- Децо, СУТРА ЈЕ НЕДЕЉА.
А ми, опрани, чисти, без много речи и шале, сви идемо у кухињу.
Мајка меси просфору.
Ја палим кандило
. Наша Марија припрема кадионицу.
Пали мали црни брикет и на њега ставља тамјан.
Кућа дивно мирише.
Нека изиђе молитва моја као кад пред лице Твоје...
СУТРА ЈЕ НЕДЕЉА.
Просфора је замешена.