Ponašanje u pravoslavnom hramu (latinica)

Kao što kiša uzrokuje da seme raste, tako crkvena bogosluženja jačaju dušu za činjenje dobrih dela.
(Sv. Jefrem Sirin)

PREDGOVOR
Živeći u vremenu poremećenih vrednosti, sve češće se susrećemo sa jednim apsolutnim neznanjem određenog (nemalog) broja vernika prilikom posete svetim bogosluženjima. Danas, kada se polako vraća svojoj crkvi, primećeno je da ne zna kako se treba u pojedinim situacijama, na verskim činodejstvima i bogosluženjima ponašati.
Imajući u vidu nadahnute reči svetog apostola Pavla: “Kako će poverovati u Onoga za koga i ne čuše? A kako će čuti bez propovednika?” Pravoslavna Narodna Hrišćanska Zajednica izdaje ovu knjižicu, sa ciljem da ona uđe u svaki pravoslavni dom i da bude putokaz onima “koji Boga traže” i dolaze u hram.
“Postoje ljudi koji grade crkve a ne obraćaju pažnju na svoje duše.
Kad uđeš na vrata Božje crkve, ostavi iza sebe sve što je svetsko i zemaljsko.”
(Sveti Filaret Moskovski)

UVOD
Na samome početku, da bismo što lakše shvatili i usvojili naše ponašanje i dužnosti, koje od nas zahteva hram i sveto bogosluženje, potrebno je istaći šta je hram, a šta sveto bogosluženje.
Za razliku od Crkve, koja je duhovna zajednica ljudi sa Bogom, povezanih i sjedinjenih istom verom, istim svetim tajnama, istim bogosluženjem i istom jerarhijom, koja je živi duhovni organizam ili telo čija je glava Gospod Isus Hristos, duša i krvotok Duh Sveti, a organi i ćelije tela hrišćani- hram, ili dom Božji je najsvetije mesto na zemlji u kome se okupljaju vernici, članovi Hristove Crkve, na zajedničku molitvu, duhovno se čiste i leče. On je obitavalište slave Božije i vojske nebeske, mesto gde se veliča i slavi ime Božije, vrši najsvetija žrtva Hristova- sveta tajna Evharistije (Liturgija) i gde vernici bivaju učesnici spasonosnih darova koje im u ime Gospoda Isusa Hrista daju za to posvećena sveštena lica.
Sveto bogosluženje je, po rečima svetog Jovana Kronštatskog, “uzajamno služenje Boga ljuudima i ljudi Bogu…slatki razgovor čoveka sa Bogom, slavljenje Boga i molba za svoje potrebe…”
 Hram i bogosluženje su neiscrpno vrelo blagodati Božije. Vrelo iz koga se naše duše hrane, poje, čiste i snaže, isceljuju, osvećuju i sa tvorcem sjedinjuju, zato i zahtevaju od nas specifično ponašanje.



KAKO TREBA DA SE PONAŠAMO U SVETOM HRAMU I NA SVETOM BOGOSLUŽENJU?


Ulazeći u sveti hram prekrstimo se pobožno uz blagi poklon i izgovorimo reči: “Ući ću u Dom Tvoj, pokloniću se sa strahom hramu Tvome svetome…” i idući tako tiho i nečujno ka celivajućoj ikoni, napravimo tri poklona krsteći se i izgovarajući: “Bože, milostiv budi prema meni grešnome/grešnoj i pomiluj me ”, a zatim se poklonimo prisutnima desno i levo i stanemo u odgovarajuću stranu hrama (desno muškarci, levo žene, a ispred stoje deca).
Ulaskom u sveti hran i zauzimanjem svoga mesta, priberemo se, skoncentrišemo i udubljujemo u smisao molitava i pesama koje se proiznose, čuvajući se od svakog razgovora i rasejanosti i zaboravimo sve ovozemaljske brige i probleme u nastojanju da iz hrama izađemo duhovno bolji i čistiji nego što smo ušli u njega.
Dok traje bogosluženje ne šetajmo po crkvi - hramu, ne prislužujemo sveće, ne celivajmo ikone, ne tiskajmo se, već pažljivo i pobožno pratimo sveto bogosluženje i nastojmo da ono bude što lepše i svečanije.
Za vreme čitanja svetog Jevanđelja, u toku malog i velikog hoda, na reči: “Glave svoje Gospodu priklonimo”,“Mir svima”, kao i za vreme kađenja, glave svoje trebamo prikloniti.
Posebno treba da smo pažljivi i skoncentrisani na svetoj Liturgiji za vreme čitanja Jevanđelja, pevanja Heruvimske pesme, iznošenja svete Tajne, čitanja Simvola vere - Ispovedanja vere, pevanja Dostojno i pravedno... , Molitve Gospodnje, osvećenja i pretvaranja Svetih Darova, na reči: “Sa strahom Božijim i verom pristupite” itd.
Oni koji su se ispovedili i pripremili za sveto Pričešće, trebaju sa dubokom verom, pobožnošću i iskrenim kajanjem da čitaju molitvu pre pričešća “verujem Gospode i ispovedam... ” i pristupajući svetim tajnama Tela i Krvi Spasiteljeve pobožno da se poklone, skrste ruke (desnu preko leve) na grudima i kažu svoje kršteno ime. Nakon primljenog pričešća celiva se kraj sv. Putira - sv. čaše, uzme nafora i sačeka kraj svete Liturgije.
Svetu tajnu Pričešća primaju samo oni koji su kršteni i koji su se postom, molitvom i pokajanjem očistili, pred sveštenikom ispovedili i na taj način se pripremili za sjedinjenje sa Gospodom. A ko se nedostojan pričesti, bez ove pripreme, taj, prema upozorenju sv. Apostola Pavla, greši pred Bogom i na sud sebi prima sveto Pričešće (1 Kor. 11,27-29).
Na svetom bogosluženju treba molitveno učestvovati, bilo pevanjem, čitanjem molitava ili pobožnim praćenjem, jer tako srca svoja sjedinjujemo sa Hristom, osećamo Njegovo prisustvo i prisustvo Svetog Duha i hranimo duše svoje nebeskom hranom.
Bez opravdanog razloga ne treba izlaziti iz hrama dok traje bogosluženje, niti prisluživati sveće, pogotovu u najsvetijim delovima Liturgije. Prisluživanje sveća i celivanje ikona treba obaviti ili pre ili posle bogosluženja. Vodimo strogo računa u kakvom odelu, odeći dolazimo u sveti hram pred Gospoda. Pazimo da ne navlačimo na sebe greh svojim nepristojnim ponašanjem i odevanjem, žvakaćim gumama u ustima, upadljivom šminkom, držanjem ruku na leđima ili u džepovima, upadljivim gledanjem pojedinih vernika, razgovaranjem, smehom i sl.Čujmo šta o svetom hramu i bogosluženju kaže prepodobni starac Siluan: “Kad bi ljudi videli u kakvoj slavi služi sveštenik oni bi popadali na zemlju od ovog viđenja; a kad bi sam sveštenik video sebe u kakvoj nebeskoj slavi on stoji kad služi svoju službu, on bi postao veliki podvižnik, da ne bi ničim ožalostio blagodat Svetog Duha, koji živi u njemu”.
Ako na sve ovo ne pazimo, kakav je onda smisao našeg dolaska u hram na sveto bogosluženje? Nepristojnim ponašanjem i odevanjem mi omalovažavamo dom Božiji i službu Božiju, dajemo loš primer drugima, ometamo druge u molitvi, a što je najtragičnije, navlačimo na sebe kaznu Božiju. Ne zaboravimo! S kakvom je revnošću naš Spasitelj izvršio povereno Mu delo, počevši od prvog dana Njegove javne službe, pa do poslednje Njegove reči na krstu: “Svrši se”. On istu tu revnost pokazuje i prema svetosti doma Božijeg - hrama na zemlji, izgoneći iz njega one koji su ga skrnavili rekavši im: “Ne pravite od doma Oca moga dom trgovački” (Mat.21,12). Istu tu revnost nastavljaju i sveti apostoli, pa zato apostol Pavle i zahteva od nas revnost i ugledanje kad kaže: “Ugledajte se na Boga, kao ljubljena deca” (Ef.5,1) i “Ugledajte se na mene, kao što se ja ugledah na Hrista” (I Kop. 4,16).



HRAM I BOGOSLUŽENJE ČOVEKOVA NASUŠNA POTREBA

Najdelikatniji i najsloženiji je život čoveka. On, pored sve sličnosti sa ostalim živim bićima, ima nešto čime se razlikuje i odlikuje od svih njih, a to je njegova duša, religioznost i bogolikost. Bog je stvorio čoveka “po svojoj slici i prilici, po svom obličju i podobiju” (I Moj. 1,27).
Otuda čovek, odnosno duša njegova teži svome izvoru,Tvorcu - Bogu “svojoj slici i prilici”. Zbog toga, njegova veza, kontakt, saobraćanje sa Bogom, nije potreba slična drugim potrebama (treba da se ispuni, ostvari, ali ne mora), nego je to neophodnost. “Čovek treba Boga, kao što treba vodu ili kiseonik”(Aleksis Karel). Susret, opštenje, kontakt sa Bogom čovek postiže kroz veru, Crkvu i molitvu, naročito u svetom hramu na svetim bogosluženjima. Sveti hram sa služiteljima koji u njemu služe i vernicima koji sa verom, pobožnošću u njega dolaze je: “razgovor sa Bogom, pesma Bogu i služba Bogu, jer je Gospod rekao: “Gde su dvoje ili troje sabrani u ime moje onde sam i ja među njima” (Mat. 18,20).
U svetom hramu mi vodimo razgovor, dijalog sa Bogom. Zato se i kaže da je molitva pobožan razgovor naše duše sa Bogom. Kad se čita sveto Jevanđelje, to Gospod Isus Hristos kroz njega govori nama, a kad čitamo molitve, tada mi govorimo Gospodu i rešavamo probleme našeg života. Služeći Tvorcu sveta, Promislitelju i najvećem Darodavcu kroz molitve i crkvene pesme mi se duhovno hranimo, preobražavamo i Bogu približavamo. Samo u svetom hramu, na svetom bogosluženju nalazi se uteha za svoje opustošeno biće, tu je sigurnost i tu se čuje glas Hristov koji blago govori: “Čedo moje, gresi su ti oprošteni ...” Tu saznajemo da se naš život ne završava fizičkom smrću, već vaskrsenjem. Tu se čistimo, lečimo i duhovno hranimo. U hramu se zadobija Nada koja nas čini snažnim, Vera koja nas spasava i Ljubav koja nas čini dobrotvornim i mirotvornim. Zato nas Crkva i poziva: “Svi zajedno hitajte u jedan hram Božiji, jednome Žrtveniku, jednome Isusu Hristu” (sv. Ignjatije Bogonosac), koji kaže: “Sve što ištete u molitvi verujući, dobićete” (Mat. 21,22).
Sveta Crkva kao brižna mati, kojoj na srcu leži briga za večnim dobrom njene dece, podiže hramove, vrši bogosluženja i poziva svoju decu da im uredno i revnosno prisustvuju, u Tvom interesu, kao što uredno hrane tela svoja, tako da uredno hrane i duše svoje. Iz uloge i značaja koji ima hram i bogosluženje u našem duhovnom uzrastu i spasenju (pojačavaju nas, prosvećuju, čiste, obnavljaju, leče, osvećuju, hrane, jačaju i sjedinjuju sa Bogom) proizilazi naša nasušna potreba da ih sa najvećom ljubavlju, pobožnošću i revnošću posećujemo i prema njima se odnosimo. Jer “samo iskustveno, blagodatno upoznaje se Crkva kroz učešće u njenom životu”, kaže veliki pravoslavni bogoslov Sergij Bulgakov i preporučuje: “Dođi i vidi”.



SIMVOLIČKE RADNJE NA SVETOM BOGOSLUŽENJU

Sve sveštene radnje i sve molitve u Pravoslavnoj crkvi počinju i završavaju se znakom krsta, koji čine kako prisutni na bogosluženju, tako i oni koji služe.
Krsnim znakom izražavamo svoju veru i prizivamo pomoć Božiju. A krstimo se ovako:
Tri prsta desne ruke- palac, kažiprst i srednji prst- sastave se vrhovima ujedno i ravno, dok se mali i domali prst saviju uz dlan.
Sa tako sastavljena tri prsta desne ruke dodirujemo čelo posvećujući Bogu svoj um ( da bismo svagda ispovedali Gospoda) i govorimo: “U ime Oca”.
Zatim dotičemo grudi, posvećujući Bogu svoje srce (da bismo Gospoda ljubili) rekavši: “ I Sina” .
Zatim dodirujemo prvo desno pa onda levo rame, posvećujući Bogu svoju snagu (da bismo činili što je dobro) govoreći: “ I Svetoga Duha” .
I prekrstivši se tako kažemo: “Amin” tj. neka tako bude!
Krsteći se ovako mi izražavamo:
1. Veru u jednog Boga u trojici -Oca, Sina i Svetoga Duha (sastavljanjem tri prsta desne ruke), i
2. Pouzdanje u pomoć Gospoda našeg Isusa Hrista, koji nas je spasao svojim stradanjem na krstu!

Blagoslov
Blagoslov je prizivanje blagodati Božije radi osvećenja lica i predmeta, ili radi otklanjanja svega što smeta spasu vernih i napretku Crkve. Dejstvo blagoslova se, dakle, prostire i na čoveka i na predmete i na sile oko njega (vidljive i nevidljive).
Sveštenik blagosilja krstoliko desnom rukom, pri čemu su prsti desne ruke postavljeni tako da obrazuju slova ICXC (početna i krajnja slova Spasiteljevog imena (Isus Hristos)).
Kažiprst se drži uspravno- I, a srednji prst se malo savije- C. Palac se privije prstu do malog i s njim čini slovo X, a mali prst se savije i čini slovo C.
Po tome sveštenik podeljujući narodu blagodat Božiju, čini to blagoslovom sa imenom Isusa Hrista, a tim imenom se mi osvećujemo i opravdavamo (I Kor. 6,11). Kada pravoslavni hrišćani traže blagoslov od sveštenika, traže da se blagoslove imenom Gospodnjim. Na bogosluženju molimo sveštenika: “Imenom Gospodnjim blagoslovi, oče!”. Kada sveštenik na bogosluženju blagosilja, većinom propraća taj blagoslov i određenom molitvom, npr. prilikom podeljivanja mira izgovara reči: Mir tebi, ili Mir svima, ili govori: “Blagoslov Gospodnji da dođe na vas...” itd.
Kada sveštenik blagosilja narod, tada verni treba da smerno priklone glave, primajući taj blagoslov od služitelja oltara kao iz ruke Gospoda. Poklonom verni izražavaju svoju blagodarnost samome Bogu na podeljenoj blagodati i milosti, jer je On izvor i davalac milosti, blagoslova i svakoga dobra.



POLOŽAJ VERNIH NA BOGOSLUŽENJU

Stajanje
Od apostolskih vremena hrišćani se mole stojeći (kao što se vidi iz Evanđelja po Marku gl. 11 stih 25) smatrajući sedenje u ovakvim prilikama za nepristojno. Stajanje je tako važan položaj hrišćana na molitvi, da se u određene dane isključuje svaki drugi položaj. Stajanjem simvolizujemo Hristov Vaskrs, kojim smo se oslobodili od pada i greha. Otuda je i poteklo pravilo da se nedeljom, kao i u dane od Vaskrsa do Duhova, ne kleči već verni u te dane treba da se mole stojeći.
“Ako nije pristojno sedeti pred onim, koga treba poštovati i koga poštujemo, to je sasvim neblagodarno sedeti pred licem Boga živoga, pred kojim stoji anđeo što se moli - sveštenik” - kaže Tertulijan (oko 160-220) rano hrišćanski pisac i apologeta.
Međutim, crkveni ustav dopušta i propisuje da se za vreme izvesnih bogosluženja može sedeti. Kad se čitaju katizme, sedalni, prolozi ili sinaksari Crkva dopušta svemu narodu da sedi, da bi oni koji se umore u prethodnim delovima bogosluženja, mogli pažljivo slušati ono, što se čita ili poje i sedalnima, katizmama itd., ili što se govori u crkvenoj propovedi.

Klečanje
je izraz da je čovek grešan i kriv, pa je prema tome ovo naročiti položaj onih koji mole oproštenje kazne zbog kakve pogreške. Ono je izraz kajanja i naše zavisnosti od Boga, kao i dokaz da nam je potrebno Božije milosrđe. Otuda se hrišćani mole klečeći naročito u vreme kajanja i posta, ili kada mole kakvu milost.
I sam Gospod naš, Isus Hristos, molio se klečeći (Luka 22, 41), klečahu i njegovi sveti učenici i kad se moljahu za oproštenje grehova (Dela ap. 7, 60) i kad behu u žalosti (Dela 9,40) i kad preduzimahu kakav težak posao (Dela 21,5). Tako činjahu i prvi hrišćani. Prema tome, postoji ovaj molitveni simvol u hrišćanskom bogosluženju odvajkada.

Poklon
Izražava osećanje poštovanja,odanosti, pokornosti, zahvalnosti i pobožnosti pred Najvišim.
Tako npr.:
Saginjanjem glave prilikom čitanja Evanđelja, verni daju izraz svoje pažnje.
Prilikom prenosa časnih darova sa žrtvenika na sv. presto (o velikom vhodu) priklanjanjem glave verni izražavaju pobožno i misleno učešće u hodu Isusa Hrista na dragovoljno stradanje.

“Učini mi, Bože
čisto srce, i duh
prav ponovi u meni.”
(Psalam 51, 10)

Skrštanje ruku na grudi
Verni koji se u crkvi mole ne podižu ruke, kao što to čine sveštenici koji služe, kada čitaju određene molitve. Verni se mole stojeći na svome mestu, sa rukama spuštenim, ili prekrštenim na prsima.
Skrštanje ruku na grudi, za vreme molitve, je stari običaj u Pravoslavnoj crkvi (za razliku od latinskog običaja sklapanja ruku).
Skrštanje ruku na grudi pri molitvi, znak je unutrašnjeg uzdizanja srca Bogu, moljenja iz sveg srca, jer grudi se smatraju kao ljudska srca.

Pokrivanje i otkrivanje glave
Držeći se propisa sv. apostola Pavla (I Kor. 11, 4-15) hrišćani, da bi izrazili svoju pobožnost prema Bogu, mole se gologlavi, a hrišćanke pokrivene glave.
Skidanje kape postalo je opšte primljenim znakom pažnje, uvažavanja i poštovanja u društvenom životu. Prirodno je da čovek one znake i oblike poštovanja na koje se navikao, prenosi iz običnog života u religijski. Prema tome, povredio bi se prirodni osećaj, kad bi čovek stupio pred svetinju svevišnjega Gospoda pokrivene glave.
Hrišćanke pokrivene glave prisustvuju bogosluženju. - Kosa je naime naročito ženski ukras pa lako postaje predmetom sujete; da ne bi, dakle, dala povoda čulnosti, žena je na bogosluženju morala pokriti svoju glavu velom (maramom).

Okretanje lica prema istoku
Pravoslavni hrišćani, od najstarijih vremena obično su se molili okrenuti licem k istoku - izvoru svetlosti. Istok, kao izvor svetlosti, je slika Isusa Hrista, koji se u Sv. pismu često naziva istok (Luka 1,78), svetlost (Jn. 8,12), sunce pravde (Mal. 4,2).
Obraćajući se u molitvi na istok, hrišćani se obraćaju samom Isusu Hristu kao Bogu i Spasitelju.

Kađenje
Kađenje je simvol molitve, klanjanja i žrtve Bogu. Kađenjem vernih primaju se njihove molitve, podeljuje im se osvećenje, koje nevidljivo dolazi kao i miris tamjana. Kađenju uvek prethodi molitva. Prvobitne kadionice su one sa drškom, a docnije su dobile današnji oblik.

Osvetljenje
Hrišćani su odmah, u početku, na bogosluženju upotrebljavali svetlost (tj. osvetljenje) ne samo iz praktičnih, nego i naročito iz simvoličkih razloga, ugledajući se na starozavetno bogosluženje (II Mojs. 25,31). Upotrebljavali su sveće od voska i svetiljke (kandila) sa uljem, pa je tako ostalo i do današnjih dana u Pravoslavnoj crkvi.

O paljenju sveća
Crkva je propisala mesto gde se sveće pale. To su pretežno čiraci pri ulasku u crkvu sa desne strane. Ima i mesta i van hrama gde su urađene posebne prostorije za to. Često naši vernici pitaju gde se pale sveće za žive a gde za umrle članove. To pitanje crkva je odredila rečima: “ Svi su živi i svi su jedno, u Hristu Isusu”. Ali ni praksa koja je ustanovljena da se na čiracima gornjim pali za žive, a na donjim za umrle, nije pogrešna. Treba kupovati sveće od čistog voska.

Zašto se pali kandilo pred ikonom
Prvo zato što je vera naša svetlost. Rekao je Hristos: Ja sam svetlost svetu. Svetlost kandila opominje nas na svetlost kojom Hristos obasjava duše naše.
Drugo, da nas podseti na svetlost karaktera onog svetitelja, pred kojim palimo kandilo. Jer su sveci nazvani: sinovi svetlosti.
Treće, nam služi kao ukor za tamna dela naša, i zle pomisli i želje, i da nas pozove na put jevanđelske svetlosti. Da bismo se potrudili tako sa revnošću oko zapovesti Spasiteljeve: tako da svijetli vaše vidjelo pred ljudima, da vide vaša dobra djela.
Četvrto, da to bude mala žrtva naša Bogu, koji se sav žrtvovao za nas. Jedan majušni znak velike blagodarnosti i svetle ljubavi naše prema Onome, od koga u molitvi prosimo i život, i zdravlje, i spasenje, i sve što samo bezgranična nebeska ljubav može dati.
Peto, da bi nas podsetilo pre svega ostalog da je Tvorac sveta stvorio svetlost, a potom ostalo po redu: I reče Bog da bude svetlost; i bi svetlost (Postanje 1,3). Tako mora biti i na početku našeg duhovnog života, da pre svega ostalog svetlost Hristove istine zasija u nama. Od ove svetlosti Hristove istine stvara se svako dobro delo, izvire iz nje i raste u nama.
Neka Svetlost Hristova obasja takođe i vas.

Sećanje na umrle
Naša najveća dužnost jeste da se sećamo naših umrlih članova. Molitva pravednika može mnogo da pomogne. Zato naša molitva kroz činjenje pomena, parastosa i vršenjem zaupokojenih liturgija od velike je koristi za pokoj duša umrlih. To je najbolji način da im se odužimo za sva dobročinstva koja su učinili za nas.

Uputstva za vernike
Vernici treba da isključivo kupuju sveće u svetom hramu. Time ispunjavaju crkvenu zapovest a ujedno I pomažu sveti hram. To se odnosi i na druge crkvene predmete (ikone, čirake, kandila, tamjan) i razne crkvene knjige, jer je to sve osveštano i blagosloveno. A na taj način pomažemo našu crkvu da može da obnovi sveti hram i prateće objekte oko njega.

Davanje priloga
Još u drevna prvohrišćanska vremena ustalila se praksa davanja priloga. Jer sam Spasitelj naš, Gospod Isus Hristos, je rekao: “Da ne zna levica šta čini desnica”. Uvek je od vernika tražio da pomažu jedni druge radi opšteg napretka i boljitka.
Svako prema svojim mogućnostima treba da pomaže crkvu svoju. Tamo gde nema crkava a ima veliki broj vernika, oni treba da se organizuju i sagrade sebi hram, jer nema spasenja van crkve. A u crkvi se vrši Sveta tajna pričešća i druge svete tajne i molitoslovlja bez kojih čovek ne može da zadobije spasenje.

DUŽNOSTI VERNIH NA BOGOSLUŽENJU

Pravoslavni!
Vaša je dužnost da se starate za primeran red u crkvi na bogosluženju. Opomenite neupućene i poučite ih!
Svi treba da se trudimo da naše bogosluženje bude što lepše!
Vrlo je veliki greh praviti bilo hotimičan bilo nehotimičan nered na bogosluženju. Zato se staraj da na bogosluženje uvek stigneš pre početka. Tada ćeš imati vremena da uzmeš i upališ sveću, i da svoje lične molitve prineseš Gospodu. A kad počne bogosluženje tada treba molitveno učestvovati u njemu, bilo pevanjem, ko ima sluha i glasa, bilo čitanjem liturgijskih molitava iz molitvenika, bilo pobožnim praćenjem samog toka bogosluženja. Nikako nije lepo, a i greh je, kad pojedinci narušavaju tišinu i svečanost bogosluženja prolazeći kroz crkvu da bi celivali ikone. To se ne sme činiti za vreme bogosluženja, već pre ili posle ovoga!
1.Na bogosluženje doći pre početka;
2.iz crkve izaći tek po završetku bogosluženja;
3.za vreme bogosluženja ne prolaziti kroz crkvu, već što pre zauzeti svoje mesto;
4.ne gurati se nikako, niti razgovarati;
5.stojati pobožno i mirno, ostavivši slobodan prostor u sredini hrama, za sveštenika kad kadi;
6.za vreme bogosluženja vernici ne treba da stupaju na soleju (prostor pred ikonostasom) jer je ona određena za sveštenoslužitelje;
7.Sv. pričešću, nafori i celivanju pristupati u najvećem redu.
8.biti pristojno obučen (žene suknka i marama) 


ISPOVEST

Sveta tajna pokajanja i ispovesti je jedna od najvažnijih, blagodatnih sredstava u životu jednog hrišćanina. U svakodnevnom životu čovek čini sitnije ili krupnije grehe. Oni su kao blato koje kalja dušu čovekovu i njegov moralni lik. Zato je Crkva odredila sredstvo kojim se to blato i prljavština greha spira sa čoveka - to je Sveta tajna pokajanja i ispovesti. Ispovest je potrebna što češće, a obavezno uoči svakog pričešća. Nažalost, ova Sveta tajna nije dovoljno zastupljena u našem narodu, a možda je odsustvo pokajne discipline jedan od bitnijih uzroka našeg moralnog i duhovnog posrnuća. Ispovest se vrši u hramu ili ispovedaonici, pred sveštenikom. Vernik ispoveda sve ono što ga muči u duši, i što mu opterećuje savest, sve grehe, čak i one koji su počinjeni u mislima ili željama. Koliko je važna ispovest znaju oni koji se ispovedaju, jer oni posle ispovesti osete veliko olakšanje, kao da im je neki veliki teret pao sa duše i srca, a celo njihovo biće prožima neizrecivo blaženstvo.

Ne treba se plašiti ispovesti, jer sveštenik, po svojoj zakletvi ne sme da otkrije ni jedan greh koji mu je ispoveđen, po cenu života. Bez ispovesti nije dobro pristupati svetim tajnama.


PRIČEŠĆE

Najuzvišenija i najsvetija tajna jeste Sveta tajna pričešća ili evharistija. U njoj se čovek potpuno fizički i duhovno sjedinjuje sa Hristom. Vino i hleb, u pričešću su istinsko telo i krv Hristova. Zato se za primanje svetog pričešća , hrišćanin mora pripremiti na najdostojniji način. Po blagoslovu sveštenika  se posti strogi post, bez ulja, dakle, na vodi. Deca i bolesnici mogu i manje, sa odobrenjem i blagoslovom nadležnog sveštenika.
U nekim našim krajevima, pred sveto pričešće na desetak dana se ne pije vino, niti se jede grožđe, pa čak ni kupine, ni bilo koje drugo voće crvene boje, jer podseća na krv Hristovu, kojom se vernici pričešćuju. Ujutro pre pričešća, ne uzima se ništa od jela, niti se puši , sve dok se ne pričesti, i ne uzme nafora. Ceo taj dan dobro je uzdržati se od duvana.
Pored posta, pripremanje za pričešće podrazumeva i uzdržavanje od rđavih i zlih dela, izmirenje sa svima sa kojima je neko u zavadi, činjenje dobrih dela i davanje milostinje, jednom reči istrajavanje u svakoj vrlini, a uzdržavanje od greha.

Kako se pričešćuje?
Kada se priđe svešteniku koji pričešćuje, izgovara se ime, da sveštenik čuje, i tada se ne krsti, jer postoji opasnost da se zakači čaša (putir) iz koga se pričešćuje, i da se tako prospe pričešće, što je veliki greh. Treba se prekrstiti ranije, i kada se odmakne od čaše. Svešteniku se tada ne ljubi ruka, nego se polako prilazi onome ko deli naforu. Pričešće se uzima kao hrana. Kada sveštenik, onome koji se pričešćuje, kašičicu sa pričešćem stavi u usta, usne se sklope kao kada se uzima hrana iz kašičice. Ako se neko pričesti za Božić, Vaskrs, ili na koji drugi mrsni dan, toga dana se ne posti. Posti se samo onda, kada se pričešćuje na posnom danu.

Nafora
Nafora je hleb koji se vernicima deli na kraju svete liturgije. Ona se uzima pre jela ( ne jede se ništa pre nafore niti se puši). To je podsećanje na prve hrišćanske večere ljubavi - agape, gde se zajedno večeralo, pevale se crkvene pesme i delila miostinja. Nafora se uzima na sledeći način: Polako u redu, prilazi se svešteniku koji deli naforu. Kada se dođe na red, prvo se prekrsti, a zatim na dlan leve ruke prekrsti se desni dlan i priđe se svešteniku, koji na ispruženi dlan stavlja kockicu nafore. Onda se svešteniku celiva ruka, nafora se uzima u usta i pojede, i polako se izlazi iz crkve.


SVEŠTENA LICA

Sveštena lica su od Boga izabrana lica, i na poseban način posvećena da vrše sveta bogosluženja, svete tajne i obrede. U najčešćem kontaktu sa narodom su parohijski sveštenici, koji služe pri crkvama i obavljaju potrebne verske obrede svojim vernicima. Takav sveštenik je paroh, a narod su njegovi parohijani. Jer određeno crkveno područje koje opslužuje sveštenik, zove se parohija. Sveštenik se pozdravlja pri susretu: “Pomozi Bog oče, blagoslovite! ”. Svešteniku se celiva ruka bez obzira na godine sveštenika i onoga koji celiva. Sveštenik se u razgovoru oslovljava sa “oče”, recimo “oče Marko”, ili ako je prota, može “oče proto”. Vladika se oslovljava rečima “Vaše Preosveštenstvo”, ili “Preosvećeni Vladiko”, ili ako je neformalni razgovor samo “Preosvećeni”. Patrijarh se oslovljava sa “Vaša Svetosti”, ili “Svjatjejši Vladdiko” ili samo “Svjatjejši”. Monahinje se oslovljavaju sa “sestro”, a igumanija sa “mati”. Od ženskog monaštva se ne traži blagoslov i ne ljubi se ruka.
Monaška lica se takođe oslovljavaju sa “oče”. Mlađima se kaže “oče” i njegovo ime, a starešini manastira se može reći “oče igumane” ili “oče arhimandrite”. Iskušenici se oslovljavaju sa “brate”.

POUKE SVETITELJA

Nije toliko važno što narod podigne i sveti crkvu, koliko je važno da je Bog narodu dao Crkvu (Sv. Filaret moskovski).
Hrišćanska crkva sadrži obilje blagoslova i to je škola pobožnosti(Filaret černigovski).
Kao što kiša uzrokuje da seme raste, tako crkvena bogosluženja jačaju dušu za činjenje dobrih dela (Sv. Jefrem Sirin).
Postoje ljudi koji grade crkve a ne obraćaju pažnju na svoje duše.
Kad uđeš na vrata Božije crkve, ostavi iza sebe sve što je svetsko i zemaljsko(Sv. Filaret moskovski).
Kad uđeš u crkvu Božiju, prvo upali sveću u srcu svome (Luka 12,35), onda ako možeš stavi jednu pred Boga (2. Kor. 9,7), ili pred jednoga od Božjih svetitelja, i moli se predano toliko dugo koliko sveća gori.

РЕЦЕПТ ЗА ПРОСФОРЕ

Састојци:

 1кг брашна (меко тип 400)

 1/5 од коцке свежег квасца

 1/2 велике кашике соли

 1/2 л воде топле

Потребно је посебно припремити:

- печат за просфоре

- нова пластична посуда за мешење теста

- кашика

- нож

- четкица

- оклагија

-пластични бокал са мерицама

- кухињске крпе

- већа игла за шивење или чачкалица

- папир за печење

- кесице пластичне

Поступак прављења: 

Припремити састојке и ставити на  на сто. Потребно је пре почетка испред икона упалити свећицу, кадионицу припремити и окадити са краћом молитвом.

свети "просфорници"

По завршетку кађења приступити припреми теста. 

У већу посуду сипати брашно, направити рупу унутар, ставити квасац, сипати топлу воду, промешати и сачекати десетак минута да се квасац отопи и почне да ради.

Кашиком измешати да се сједине састојци. 

Додати со...Наставити месити руком 10-15 минута уз молитву. Може да се моли Исусовом молитвом, псалми.....

Кад је тесто добро умешено, прекрити га са мокром крпом и оставити на топлом месту 45 минута. Потом, поставити тесто на чист сто и сећи тесто према приложеним сликама.

На две половине

половину ставити на равну страну

исећи као на слици

Четири краја скупити у једну векницу 
и исећи на пет истих делова.

Тако смо добили осам већих делова
 од којих ћемо правити просфоре
 и пет мањих за петохлебнице.
 Прекрити са мокром крпом
 и наставити са радом. 

Узимати једано по једно тесто, кратко премесити у лоптицу и разваљати оклагијом у круг промера око 10 цм. Развучено тесто редати једно до другог  и прекривати са мокром крпом да се не би осушило.

Делове за петохлебнице је довољно премесити у лоптице. Тим редом којим смо слагали тесто, тако ћемо и да их узимамо за даљи поступак и то у пару. Потребно је побрашнити површину и узети два развучена теста. 

На једно од њих ћемо такођер ставити
 мало брашна, раширити га руком по 
читавој површини, поставити дрвени печат,
 јако притиснути и оставити на кратко
 да стоји на тијесту.

Други круг, уколико је мањи, дорадити са оклагијом да буду приближне величине, никако мањи, премазати га са водом, скинути печат са тијеста и поставити га на премазани дио и сложити на тепсију. Такођер, све време прекривати са мокром крпом. Петохлебнице мало побрашнити и лагано притиснути мањи печат.                                       

                                                    

Прекривене оставити пола сата, избоцкати иглом и убацити тепсију у рерну загријану на 250 степени и одмах смањити на 175 степени. Време печења је од  35-40 минута. 

Печене просфоре премазати са водом, сачекати мало да се осуши, увити у суву чисту крпу и ставити у кесу. После један сат извадити из кесе, открити их да се просуше и сложити у чисте кесице.

СЛАВА БОГУ ЗА СВЕ!

*напомена: за прављење просфора прво треба тражити благослов од настојатеља храма.

ПАСХАЛЬНОЕ ПОСЛАНИЕ АРХИЕПИСКОПА АНДРОНИКА 2025

Возлюбленные о Господе пастыри, монашествующие и мiряне!

Дорогие братья и сестры!

ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!

«Бог наш Бог для спасения,

и Господни источники от смерти»

 (Пс. 67:21):

За каждой литургией священник произносит такие слова: «Боже наш, Боже спасати, Ты нас научи благодарити Тя достойно о благодеяниих Твоих, их же сотворил еси и твориши с нами».

    Мы очень часто погружаемся в суету мирскую, которая нас окружает и которая, как нам кажется, является главной задачей в нашей жизни. Суета затмевает наш разум, и мы перестаем быть благодарными Богу за Его великие к нам благодеяния – и временные, и вечные. «Благодарение же приемлющего, – поощряет Дающего, еже давать дарования больше первых». (преп. Исаак Сирин). Благодарность в христианине – такая вещь великая, что вместе с любовью она последует за ним и в жизнь будущую, где он будет праздновать Пасху вечную. Если мы здесь навыкнем благодарить Господа за все Его благодеяния, то и в Вечности будем радоваться радостью Божией, будем царствовать во Царствии Божием.

    Господь промышляет о нашем спасении ежеминутно, несмотря на наше отношение к Нему, и чаще всего промышляет без ведома нашего. Многие святые отцы, тяжело бедствуя и страдая, часто просили Бога удалить от них искушения, однако же Бог взирал не на прошения их, а на пользу и, показывая это, говорил: «…довольно для тебя благодати Моей, ибо сила Моя совершается в немощи» (2Кор. 12:9).

Но благодарность стала редкой добродетелью между людьми в теперешнее время – время интернета, который слова и чувства заменяет смайликами.

    Нам необходимо не только знать, но и понимать, что если мы чего-то лишаемся, то это Господь забирает Свое. Почему мы решили, что если Господь нам что-то дал однажды, то это уже не Его? Дал детей, дал здоровье, наконец дал нам жизнь. Он благословен и в даянии, и в отнятии. Когда у нас забирают то, что дали во временное пользование, то мы отдаем без тяжести на душе, а когда Господь забирает то, что дал, – у нас ропот на некую несправедливость мiра сего. Поэтому нам нужно всегда помнить, что Господь не лишает, а забирает Свое.

    Также нужно знать, что существует и ложная благодарность Богу. Мы ее проявляем, когда, получая от Бога щедрые духовные и вещественные дары (часто незаслуженно), языком благодарим за них Бога, но употребляем только для своей пользы и считаем этот дар уже своим. Получаем дар жизни в начале каждого дня, но считаем, что проснулись благодаря будильнику, который нас разбудил. Мы настолько к этому привыкли, что в этом не видим дара Божьего и не видим необходимости благодарить Его. 

    Несомненно, от этого греха нам может помочь величайшее благо — молитва и беседа с Богом. Не просто формальная молитва, читаемая по привычке или по какому-то случаю, а воссылаемая от сердца, не определяемая известными временами и количеством часов, а совершаемая непрестанно ночью и днем. Та молитва, которая исходит от благодарного сердца. Только тогда она есть и общение, и единение с Богом. Как телесные глаза, видя свет, освещаются, так и душа, устремляясь к Богу, озаряется Его светом.

    Вот и в эти Пасхальные дни, дорогие мои братья и сестры, давайте будем благодарными за Его Страдания за нас и Воскресение. Он даровал нам возможность войти с Ним в Царствие Небесное: «приидите, благословенные Отца Моего, наследуйте Царство, уготованное вам от создания мира» (Мф. 25:34), «А тем, которые приняли Его, верующим во имя Его, дал власть быть чадами Божиими» (Ин. 1:12). Прежде чем появились люди, Царствие Небесное уже было уготовано праведникам, так как Бог знает будущее, но нам необходимо всеми силами души стремиться к Нему, чтобы, по слову Псалмопевца, не потерять эту возможность: «…не восхотел благословения, – оно и удалится от него» (Пс. 108:17). Для того, чтобы в полноте пережить радость Пасхи надо каждому воскреснуть душой, удалиться от греха. Как мы знаем из Священного писания, второе пришествие Христа будет совершенно противоположно первому. Если первое Его пришествие было в образе Раба, полного смирения и уничижения, то второе – в образе Царя, сидящего на престоле, сопровождаемого Ангелами.

ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!!! ВОИСТИНУ ВОСКРЕСЕ ХРИСТОС!!!

† Андроник, Архиепископ Нью-Йоркский и Северо-Американский

Пасха Христова, 

7/20 апреля 2025 год.

Припрема за исповест

Помаже Бог дарага браћо и сестре,
 попадија Јефимија и ја ( о.Стефан) потрудићемо се да приређујемо текстове који могу помоћи у припреми за прву или сваку следећу исповест. Бог вас благословио.

“Покајање је тајна у којој ономе ко исповеда своје грехове  свештеник видљиво даје опроштај, а Сам Исус Христос га невидљиво разрешава грехова."                             Православни катехизис

                                                                                                      

                                                       
ТАЈНА ПОКАЈАЊА

Господ Исус Христос је обраћајући се Својим ученицима рекао: “Зиста вам кажем:

Што год свежете на земљи биће свезано на небу, и што год раздријешите на земљи биће

раздријешено на небу” (Мт. 18, 18). И на другом месту Спаситељ је дунувши рекао

апостолима: “Којима опростите гријехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су”

(Јн. 20, 21-23).
Апостоли су извршавајући вољу Господа ову власт предали својим

наследницима, пастирима Цркве Христове и до дан-данас сваки верник који православно

и искрено исповеда пред православним свештеником своје грехове може кроз његову

молитву да добије њихово разрешење, опроштај и њихово потпуно отпуштање.

Ово представља суштину Тајне Покајања. Да би се ова тајна остварила потребно је:

од стране покајника  – искрено покајање због грехова, жеља да остави грех, да га не

понавља, вера да Тајна Исповести има моћ да очисти и умије по молитви свештеника

грехове за које се он искрено покајао. Неопходан услов такође представља да исповест

прима православни јереј, слуга истинске Христове Цркве, која  једина чува пуноћу

благодати коју нам је Бог даровао.

Понекад, ако човек не може сам да почне да исповеда своје грехове свештеник

поставља питања. Притом су прва питања по редоследу из Требника питања о вери, о

православном исповедању, о верности Светој Православној Цркви. Без вере у светост

догми и предања Цркве, или ако онај ко жели да се иповеди сумња у њих, или ако

исповеда нека јеретичка учења и одступања сва даља исповест губи смисао.

Зато је  садржај првих питања отприлике овакав:

“Реци ми, чедо, верујеш ли у све оно што је Црква Православна предала и научила

и да ли можда сумњаш у неко предање (учење)?”

“Да ниси био јеретик и одступник, да се ниси дружио с њима посећујући њихове

скупове, слушајући њихове поуке или читајући њихове књиге?”

Дакле пре  свега је потребно да покајник чврсто и одлучно у свом срцу исповеда

православну веру и да се покаје због свих својих сумњи, колебања и одступања од њене

чистоте. Нарочито је важно да се човек одлучно и искрено покаје за сва она неправославна

учења и веровања у којима је учествовао или којима је веровао пре обраћања покајању.

Даља исповест је могућа тек после овог

О ГРЕСИМА

Грех је нарушавање хришћанског моралног закона, то је непослушање Речи Божије

од стране верника.

Појам греха је религиозни појам, он се примењује само кад су у питању лица која

прихватају хришћански закон и исповедају веру у Бога и која се због тога налазе у “огради

црковној”. Онај, пак, ко је ван Цркве није ни способан да схвати своју греховност у

потпуности, да види сав свој пад и ужасне се због све дубине своје заражености смртном

болешћу и да у потпуности осети своје удаљавање од Бога и Истине.

Због тога се прво треба покајати за грехове против Бога и Његове Цркве. Таквих

грехова има много, и они су повезани у једну нераскидиву мрежу разних духовних стања,

како једноставних и очигледних, тако и скривених, на први поглед невиних, а заправо

изузетно опасних по душу. Они се уопштено могу поделити на следећи начин: маловерје,

сујеверје, богохуљење и клетва Богом, немолитвеност, немар према црквеној служби,

прелест.

Исповест није беседа о својим недостацима и сумњама, то није једноставно

упознавање духовника са собом. Исповест је тајна, а не само религиозни обичај. Исповест

је ватрено покајање срца, жеља за очишћењем која потиче од осећања светиње, то је друго

крштење, и сходно томе, у покајању умиремо за грех и васкрсавамо за светост. Покајање

је први степен светости, а безосећајност је пребивање ван светости, ван Бога.

Што јаче светлост Христова обасјава срца тим човек више осећа све мане, чиреве и ране. И

обрнуто: људи који су зароњени у греховни мрак ништа не виде у свом срцу, а ако и виде

не ужасавају се, јер немају с чим да упореде, пошто је Христос за њих сакривен завесом

њихових грехова.

Припрема за исповест се не састоји у томе да се човек што подробније присети

греха, и чак да га запише, већ у томе да достигне оно стање усредсређености, озбиљности

и молитве у којем ће наши греси постати јасно видљиви као на светлости. Код духовника

исповедник не треба да донесе списак грехова него осећање покајања, не детаљно

препричавање свог живота већ скрушено срце.

Знати своје грехове још увек не значи покајати се за њих. Истина је да Господ

прима искрену и поштену исповест, чак и уколико она није праћена снажним осећањем

покајања, ако и тај грех  – камену безосећајност, исповедимо храбро и отворено, без

лицемерја. Ипак је скрушеност срца, жалост због сопствених грехова најважније што

можемо да донесемо на исповест. Али шта да чинимо ако се наше срце исушено од

грехова не орошава живоносним водама суза? Шта уколико су “немоћ духовна и телесне

слабости” толико велике да нисмо у стању да се искрено покајемо? Ипак, то није разлог да

се исповест одлаже у очекивању осећања покајања. Бог се може дотаћи нашег срца и у

току саме исповести: самоисповест, гласно изговарање својих грехова могу да омекшају

наше срце, да изоштре духовни вид, да продубе осећање покајања. За превладавање наше

духовне тромости служе молитвене припреме за исповест и понајвише пост.

Наша безосећајност на исповести најчешће има корен у недостатку страха Божјег у

Нама. Прилично је тешко, али је неопходно на исповести избећи  саблазан

самооправдања, одрећи се покушаја да се духовнику објасне “олакшавајуће околности”,

одрећи се изговарања другима који су нас, наводно, навели на грех. Знак потпуног покајања је осећај лакоће, чистоте и неизрециве радости, кад грех човеку изгледа исто онако тежак и немогућ као што је пре тога била далека радост.

Сад се поставља питање: ко како треба да се каје?

“…Онај ко је свестан својих грехова и искрено их признаје, а признавши их осећа

због њих скрушеност и оплакује их и ко има чврсту намеру да више не вређа Бога својим

гресима, и на крају ко у овом расположењу смирено исповеда све своје грехове пред

духовником да би добио разрешење грехова и појавио се пред чашом Господњом

оправдан и чист пред очима Божјим.” (Светитељ Теофан Затворник).

“Истинско покајање се састоји у следећем:

а) ранијих грехова треба да се одрекнемо и да их се као гадости гнушамо;

б) због тих грехова треба да жалимо и Бога да умилостивљавамо и духовнику да се

исповедамо, и да се на сваки начин да чувамо других грехова;

в) да опраштамо ближњем његове грехове да би и нама самима Бог опростио;

г) да испољавамо љубав и милост према свакоме да бисмо сами добили милост;

д) да се смиравамо;

ђ) никога да не осуђујемо и не клеветамо;

ж) увек Богу да се молимо да не бисмо пали у напаст вражију (Светитељ Теофан

Затворник).

Св. Василије Велики каже: “Не исповеда грех онај ко је рекао: згрешио сам и после

тога остаје у греху, него онај ко је како се каже у псалму, нашао свој грех и замрзео га.

Какву корист ће болеснику донети брига лекарева кад се онај ко страда од болести

чврсто држи онога што је погубно по живот? Тако, нема никакве користи од опраштање

неправде онај ко и даље чини неправду и од извињења за разврат онај ко и даље живи

развратно…

Премудри Домостројитељ нашег живота жели да онај ко живи у гресима, а затим

даје завет да ће почети да живи здравим животом прекине с прошлошћу и да после

учињених грехова све почне из почетка како би обновио свој живот кроз покајање.”

Исповест треба да буде искрена и отворена!

“Они који исповедају помисли својим духовним оцима морају се исповедати

искрено са скрушеношћу срца, као пред Самим Богом и тада могу да добију милост.

Исповест, пак, која се обавља немарно не само да не доноси корист већ и служи за осуду.”

“Човеков грех се уништава исповедањем греха, а сам корен греха се истребљује

борбом с греховним помислима и понављањем исповести кад помисли почну да

надвладавају човека.”

“Као што је виђење својих грехова нарочит дар Божји тако је то и искрено

исповедање и Бог га дарује по усрдној молитвом. Моли милосрдног Господа да ти дарује

овај дар – залог спасења и самог себе принуди на отвореност, јер непријатељ људског рода

мрзи тај пут и на све начине се покушава да омете слугу Божијег, који жели да стекне

милост Божију честим исповедањем својих грехова.”

“Побеђуј лажни стид на земљи и нећеш се постидети на небу!” (Светитељ Игнатије

Брјанчанинов).

ПРИМЕР ИСПОВЕСТИ:

Исповедам се преко духовног оца Теби, Господу Богу и Творцу моме, у Светој Тројици слављеном и постованом Оцу, Сину и Духу Светом, за све моје грехе које учиних у све дане живота мога, у садашње време иу прошлости, делима, речима и мислима.

Кајем се што сам говорио празне, бесмислене, ружне и непромишљене речи, шале и досетке; што сам певао безобразне песме; што сам се лудо смејао, кикотао и викао.

Кајем се што сам се гневио и љутио на ближње, сто сам се свађао и препирао и нисам никога слушао, што сам грдио укућане, исмевао људе и надевао им ружна имена.

Кајем се што сам лагао, криво се клео, псовао Бога, Богородицу, Светитеље, Цркву, Славу, оца, мајку, дете, хлеб, сунце.

Кајем се што сам скривао грехе на ранијим исповестима.

Кајем се што сам многошта обећавао Богу и људима, а нисам ништа испуњавао.

Кајем се што сам осуђивао и клеветао, срамотио и исмевао друге, што сам оговарао и слушао како други оговарају људе и ропћу на Бога, износећи само туђе грехе а своје скривајући.

Кајем се што сам завидео другима у њиховим материјалним и духовним успесима, што сам се радовао људској невољи и нисам помогао где сам могао, што нисам говорио са суседима, родитељима и другим људима.

Кајем се што сам био неправедан, што сам осуђивао и расуђивао у своју корист угњетајући сиромашне.

Кајем се што сам злопамтило и планирајући освету враћао зло за зло, пакост за злобу.

Кајем се што сам се гордио и узносио над родитељима, што их нисам слушао и поштовао и послужио у старости.

Кајем се због ленчарења душевног и телесног, лењости за молитву и недолазак у цркву на службу, што сам долазио у цркву непристојно одевен; због читања не корисних књига, хороскопа, због не читања Светог Писма и духовних поука; због не слављења или немарног слављења Крсне славе . Кајем се што са варао, крао, ​​утајивао туђе ствари, што сам грабио за себе, што сам износио ствари из куће да ме моји не виде.

Кајем се што сам коцкао и играо разне хазардне игре.

Кајем се што сам среброљубив и тврдица; што сам себичан и саможив и што, угађајући себи, за друге не марим.

Кајем се што сам каматарио и скупо наплаћивао своје услуге, што сам крв продавао и помоћ беднима наплаћивао; што сам тражио дубоко поштовање од људи за таква учињена дела.Кајем се што сам био немилосрдан и тврдог срца, што сам очајавао и размишљао да се убијем; што сам увек себе оправдавао, а друге окривљавао.

Кајем се што сам гледао порнографске филмове, што сам те гадости спроводио у браку; што сам учинио содомски грех и живећи развратно друге наводио да тако раде;што сам разне развратне односе чинио за новац или какву другу материјалну корист.

Кајем се сто сам живео блудно и распусно, што сам вршио прељубу; за блудне мисли, речи и дела, за блудна слушања, од чега душа много страда.

Кајем се што сам жену терао да побаци, тј да убије децу, што сам тукао жену, родитеље, бабу и деду, што сам децу мучио својим понашањем и начином васпитања.

Кајем се што нисам имао времена за децу, него сам њихову љубав новцем куповао.

Кајем се што сам мрсио средом и петком, за време сва четири велика поста и друге дане који су од Цркве прописани, што сам се преједао и опијао узимајући храну у невреме, што тада нисам смањио пушење - порок цигарете.

Кајем се што сам једно време пао у неверовање у Бога, што сам био секташ, што сам припадао безбожном друштву.

Кајем се што сам осуђивао свештенике, монахе, богомољце и причешћивао се без исповести.

Кајем се што сам тражио помоћ од врачара, гатара, биоенергичара и надрилекара за себе, али и за децу, што сам тражио од врачара да суседима и другим људима нанесу штету, болест, неслогу и слично.

Опраштам свима који су ме увредили или неко зло учинили и молим Бога да ми опрости!

Трудићу се да све зло које сам до сада чинио више не понављам.

26. Писмо скромном чиновнику Т. који се жали на охолог пријатеља

 

 

 СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ

МИСИОНАРСКА ПИСМА

Пишеш, како ти је загорчан Васкрс ове године. Шта се догодило? Твој најближи пријатељ добио висок положај. Томе си се с прва обрадовао. Али само после неколико недеља он се почео туђити тебе. Не одговара ти на писма, хладан је и кратак у разговору, оставља те пред канцеларијом дуго да чекаш, а иза леђа говори о теби презриво. Не можеш да га познаш. Шта би од онако милог човека? Арапи би рекли; прогутала га столица!

Ако хоћеш, прочитај му ово што ћу ти написати. Била тако два пријатеља у Арабији. Свако вече седели крај ватре на малим троногим столицама и разговарали. Но догоди се да један од њих доби за шеика. Пресели се дакле у камену палату и седне у високу столицу, од седефа. Многи народ долазио и клањао се новом старешини. Дошао и стари пријатељ његов, сав радостан, прерадостан, да му честита. Али га охоли шеик не хте пустити одмах к себи него га остави да чека пред капијом много дана. Најзад нареди, да му га доведу. Скромни пријатељ уђе, а шеик се још више устури у столици од седефа. Пријатељ одмах разумедне све, па се навлаш почне обзирати око себе као да не види шеика. Шеик га љутито ослови и упита шта тражи очима?

- Тражим тебе, човече, где си? одговори пријатељ. Па тужно додаде: док си седео на малој столици, није се видела столица од човека, а сад ето не види се човек од столице!

То се догодило и с твојим пријатељем. Изгубио се човек у високој столици! Но то је тако обична појава у свету, да твоја љутња изгледа смешна. Људи се теже држе на висини него у низини.

О човече, о прашино! Чиме се поносиш? Којим од два ништавила: оним у животу или оним у смрти?

За једног јелинског државника прича се, да је имао обичај свако јутро да се клања на две супротне стране, час на једну час на другу. Упитан коме се то клања на две стране он одговори: Богу и народу. Јер све што имам или је од Бога или од народа.

О човече, о секунде у времену и милиметре у простору! Чиме се гордиш? Речено је о теби у Светом Писму: свак које охолу срцу гад је пред Господом. И још: Бог се охолим противи. И ако хоћеш још: охолост иде пред пропаст. Својом охолошћу ти си објавио рат Свемоћном и Вечном. Атом је устао против Безграничног. Секунд се узбунио против бесмртног. Није ли твој пораз и мравима очигледан? Изненада ће ти доћи пропаст и срамота. Зато: поврти се, покај се, отрезни се, освести се, уљуди се. Буди човек. То је више него бити цар. Буди човек. То је сјајније од свих круна и важније од свих столица.

То је поука за пријатеља твога. А теби здравље и мир од Бога, и честит Васкрс.

 

Канонски пријем у архиепископију Њујорк и Северна Америка.

На дан светога Георгија постављам нови почетак, као свештеник Руске Православне Заграничне Цркве у Америци. Под брижним пастирским омофором Високопреосвећеног Архиепископа Андроника Њујоршког и Северно американскога.

Помолите се за мене грешнога.

Знакови прелести

Облагодаћеност – дарује смирење.

Прелест храни самодопадање и гордост

(Св. Јован Кронштадски)

Деловање благодати је лако разликовати од прелести. Прелест се никада не приближује као слободна сила, већ само као заводница која тражи од човека сагласност, и тек кроз њу она добија своју моћ над њим. Човек може увек одбити од себе прелест. Њу срце увек сусреће са сумњом; тек кад јој неко сасвим падне у ропство, онда не сумња више у њу. Прелест никад не смањује узаврелост крви, не води никад ка самопознању и покајању срца. Сасвим супротно, она буди сањарије, узбуђује крв, нуди одвратна уживања, ласка, надува се у самоуверењу, поставља сопствено ја као идола душе (Св. Игнатије Брјанчанинов).

Благодатне мисли, покрети душе или виђења, као и топлота, светлост – јасно се разликују од оних прелестних. Благодатни душевни покрети – ֫испуњавају човека увек дубоким смирењем, мукотрпним самопознањем и сиромаштвом духа. Благодатна виђења откривају се у тихој светлости и поклањају души дубоки мир. Покрети прелести – насупрот повећавају високоумље. Привиђења се појављују у «ружичастом светлу», изазивају радозналост, распаљују и стварају немир и пометњу. Често унутрашња топлота која прати молитву, постаје повод за прелест. Постоји једна природна топлота као последица унутрашње сабраности у срцу; а онда тек долази благодатна топлота која човека испуњава блаженством и унутрашњим добрим осећањем. Постоји такође и једно телесно загревање настало кроз неумерену ревност у молитви. Прелест почива у томе, кад неко ово загревање, ту природну топлоту, прихвати за ону духовну, благодатну топлоту, и тако се подвргне високом мишљењу о себи – као да је већ све постигнуто и стоји се на врхунцу савршенства. Телесно загревање разликује се кроз своје плодове од духовне топлоте благодати. Плодови телесног загревања су уображеност, неумерено самоповерење, преуздизање или гордост. Плодови, пак, духовне топлоте према Богу су – срдачно покајање, смирење и мукотрпно самопознање (Св. Игнатије Брјанчанинов).

Ко тражи унутарњу топлоту само ради њеног блаженства, развија духовно сладострашће. Они који се трезвено моле, теже да ту сладост брзо прођу и да једино у срдачном покајању пред Богом пребивају. Лажни мистици напротив везују сву своју пажњу за ову топлоту, почивају у њој као у неком топлом велу, одржавају њено блаженство и утапају се у томе као у празнини. Не допусти да кроз унутрашњу сладост будеш преварен. Без крста, она је колебљива и опасна.

Као што је гордост узрок прелести, самообмане – тако и смирење представља – као супротна врлина – једини сигуран заклон од тога. Смирење је уништење свих страсти (Преподобни Јован Лествичник). А где су страсти побеђене, нестаје и прелести. Јер она долази од страсног уображења. Пред смиреним ђаво узмиче, јер он не може да поднесе смирење срдачног покајања. (Преподобни Григорије Синаит).

Ако призивамо Бога, ми онда немамо ничега да се бојимо нити да сумњамо. Ко у смирењу и послушности пред Богом стоји и Њега само тражи, а самодопадање и преузношење избегава, њему не може ни цела војска ђавола ништа да нашкоди. Самоуверени и самовољни који само на себи зидају, нужно падају у сваку прелестну заслепљеност и самообману.

са немачког:

Митрофан Хиландарац

Св. Теофан Затворник