СРБ ЈЕ ХРИСТОВ

Содомија је прошла улицама Београда. На свим медијима објављује се да је Србија с тим себе још више истакла као отворено друштво. Премијер се захваљује Србији што се није бунила и што није разбијала Београд. Коначно се у Србији то десило и ето сви медији кажу да није нас ништа оштетило, већ напротив отварају се могућности, фондови....Опозиција у лику Двери, Образа, Радикала итд. такође млако, унапред са власти договорено, каналише незадовољство већ уморног патриотски и православно настројеног народа. Пала Београдска патријаршија(екуменизам) већ одавно сервилно и без стида издаје Србију и светосавље.

Желим мало писати о свему томе. Где је решење? Сви се то питамо, који волимо другачију Србију од ове коју нам нуде радикални либерали. Као и свакодневом животу решења нема без труда и плана да се проблем реши. Наравно прво да се све сагледа.

Да кажемо да је све почело падом Монархије. Долазак комуниста нам доноси други образац живота. Ту нас по први пут држава систематски мења испирањем мозга комунистичком идеологијом самоуправљања, радничког управљања државом. И док велики злочинац Јосип Броз Тито раван Хитлеру и Стаљину, Черчилу, Рузвалту, Мусолинију, тихо убија после другог светског рата србске домаћине, клирике, и академике, јавно говори о заједници народа, братству и јединству и „отвореном југославенском друштву“...

Народ му је веровао! Почео је да се стиди своје традиције, вере, обичаја, морала...Престају да славе Славу, да иду у Цркву, да се крштавају. 

Скидају иконе са зидова и у свакој кући поставља се биста великог вође! Ту и почиње искривљена слика о потребама вође без Христа. Свако у будућности ко је себе нудио без Христа, и без монархије, одговарао је Србији која је имала грижу савести јер је убица свога сопственог идентитета.

Да зло не иде само потврђује и следећа акција Броза! Он на чело Београдске патријаршије доводи  сервилног епископа Викентија.  Послушан комунистима ипак одбија да Македонију одвоји од српске Цркве. „Изненада“ умире и на његово место долази бољи кандидат. Патријар Герман. У то време народ занесен "братством и јединством" у великој мери није марио за Цркву и њен курс. А ту почиње и највећи проблем Србије. Црвени патријарх брзим потезима и Брозовим благословом  даје македонцима самосталност, ствара некакво свештеничко црвено удружење одано комунизму, и највећи ударац можда и смртан за душу србског народа уводи СПЦ у Светски Савез Цркава.

 То беше давне '58 а где смо сада. Сво  протекло време СПЦ утврђује своје позиције у екуменизму и све више тупи људима ревносну оштрицу чувања православне вере.Руку под руку са безбожним режимом СПЦ наш народ обезбожује и ево после пада комунизма по други пут ради се на промени свести и савести преосталим малобројним србским домаћинима, националистима и православним верницима. Сама чињеница да нас сваки пут "вођа" изда руши се љубав према првом човеку Србије (некад монарху) и убија се воља да се човек уопште труди да уреди своју државу на хришћанским нормама живота. Данас просечан србин не верује ни БОГУ!!! ни "вођи" ни патријарху ни војсци...јасан је осећај да Србија не припада србијанцима. Да смо експериментална зона новог светског поретка. 

Држава нас намерно и студиозно подвргава разним тортурама на које они кажу морамо пристати. Кроз фашистичке прозападне  медије који без милости нападају све што је србско православно и именују као екстремним и хомофобичним, који нас умртвљују негативним вестима, злочинима, развратом, некултуром, лажним вестима и надама... и кроз политички апарат који нам објашњава са својим "мегатренд" паметњаковићима (испразни млади људи без духа и идеје у лепим оделима и андроидним понашањем)  шта је то "цивилизациско друштво"   разлажу у позитивном смислу зашто су се продали мамону  (Матеј 6, 24).) овога света и како и ми требамо њиховим корацима да идемо...

Ооо Боже. како је тешко данас нашој Србији.

Са друге стране и дом у Србији је разорен и развраћен. Отац више није муж а мајка више није жена, деца више нису наши потомци. Све се окренуло. Жена не може ни у чему да се смири пред домаћином( позната наука да жена има иста права, да се све дешава демократским договором, ), не може да буде мајка јер не може да буде смирена пред децом док је она себи центар света. Млади домаћин опет одрастао у дому где је све било "нека сине ја ћу" неспособан и емотивно нестабилан (очајава јер нема маме и тате да помогну и  подрже у његовом егоизму) не уме да схвати како да буде ауторитет у дому. Деца бесна јер су покупила нервозу куће, уживају у идолатрији својих родитеља према њима, непослушна, погрешно усмерена, без основне хришћанске културе.

Можда прегруба процена домаће атмосфере, али просек је заиста поражавајући што доказују бројни разводи, прељубе, наркоманија младих, алкохолизам и малољетници који у раном периоду улазе у сексуалне односе.

Шта чинити да нам буде боље? Из угла мене као свештеника Српске ИПЦ, просечан србин треба  са собом и својим домом да реши основна питања.

 Да ли сам православан? 

Да ли сам патриота?

 Да ли сам муж и родитељ?

 Имам ли у себи храбрости за промене?

Такође таква слична питања треба да себи постави и жена. Дали сам православна? Да ли сам патриота? Да ли сам мајка и жена која жели хришћански дом?Имам ли у себи храбрости да се мењам?

Такође млади треба себе да питај:.
 Ко сам ја? Имам ли духовни живот? Да ли  сам патриота?Да ли сам изманипулисан овим духом светске не културе? Јесам ли православан/а?Имам ли храбрости да се мењам и поправљам?

Храброст! Храброст ка сагледавању себе и одлука да се уђе у почетак мењања себе од кукавичног површног човека, овом државом деценијама  васпитаног лошом културом и моралом,   ка православном мудром и храбром.

Какав је то пут?

То је пут који мора да види где је коран пада србског човека, а то је комунизам и екуменизам. Дакле одсећи безбожно хедонистичку и сервилно екуменистичку људску палу природу и подизати се ка православним светосавским начелима без компромиса кроз свете тајне Српске Истински Православне Цркве. Јер само она стоји окренута Христу и светосавским вредностима.

Да ли прихватити духовног оца који благосиља све што благосиља и безбожна власт?  
Не! Треба се од јеретика одвојити и свој дом привити уз мајку Цркву! Како то не схвата просечан србин? Ја мислим да је СИПЦ у отвореној форми још мало са својим народом. Одбаците емотивност која вас лепи и везује за православне грађевине из којих је изашао дух Истине и јасне љубави према православним вредностима. 

Користите време јер као што видите по етикетирању наше Цркве, много смо омрзли свету, мада му ништа не чинимо сем што се јасно опредељујемо за православље без компромиса. Ово личи мало револуционарно "без компромиса". Толико су нас омекшали у убедили да ако се боримо за било шта своје, за вредност која је вечна а не ововремена ...ми смо тада екстреми, фанатици, православни талибани итд итд...не осврћите се на ГЛУПОСТ! Јер ако слушате глупост и сами ћете заглупити... Србија је постала затвор. Смрди од наметања норми које руше традиционалне православне вредности. Угасимо телевизор. Не веруј Блицу, Куриру, Новостима, Б92, РТС, и свој страној штампи писаној србским језиком...Узми молитвеник, купуј Свете Оце, пронађи храм СИПЦ који ти је најближи и БЕЖИ од антихристове политике и науке.У молитви, црквом одређеном посту и Сабору имаћемо Божију заштиту.

Време је да човек бежи духом од овога света, а срцем да брани вредности живота, ПРАВОСЛАВЉЕ. 

Када човек уђе у Христову цркву још није све готово. Мора да се ослободи подозрења, ироније, цинизма, егоизма и да покуша што пре да пронађе у себи лик Божији који се огледа у врлинама и покајању као и кротости према Богу, ближњима, својој породици, својим непријатељима али не и непријатељима православља. Непријатељи који силом наше породице терају да аминујемо и гледамо грех, разврат, содомију, неморал, лаж и да нас они уче како да живимо православно и да од њих учимо шта је православље, за њих могу само рећи АНАТЕМА! Анатема није усклик мржње и знак побуне већ последњи вапај Цркве да се отпали од благочећа врате у оквире православне вере...

Подвлачим да нема времена за одлагање, већ брзо седите и полако почните да постављате себи питања. Мало по мало да ојача дух и срчаност и да осујетимо намеру да нас антихришћански запад кроз марионете режима покоре, искваре обезбоже...Напомињем да данас Србија нема ни Власт(војску и полицију) ни Патријаршију(екуменизам) ни опозицију( све је ДБ или БИА створила)...мора народ да изнедри нове људе...Богу се помолимо и поклонимо!Без покајања нема непред. Видимо корене пада, одрецимо се сурогата и заволимо истинске вредности! То је мој вапај, мој став, моја нада за мој народ...ако се оглушимо, губимо православну државност, и живот настављамо под суровим условима антихристових претеча у виду данашње политичке,духовне и медијске олигархије...али и тако ако буде слава Богу за све, јер оно што остане срба увек ће са преподобномучеником Авакумом моћи радосно рећи 

СРБ ЈЕ ХРИСТОВ НЕ БОЈИ СЕ СМРТИ!

СВЕТИ ФИЛАРЕТ МОСКОВСКИ: Светост је обавеза сваког хришћанина!

Него по Светоме који вас је позвао,
будите и сами свети у свему живљењу.
Јер је написано: Будите свети, јер сам ја свет.
1 Петр. 1:15-16

                                 

У људским царствима народ се са посебним поштовањем обраћа људима који су блиски цару, делом из поштовања према цару који им је указао поверење, власт, почасти, а делом због наде да ће они, по власти коју имају, бити њихови заступници и покровитељи пред царем. Слично томе, и у Царству Божјем које је Црква Христова, народ верних се, као и ви данас, са побожним поштовањем обраћа светим Божијим људима, поштујући благодат Божију која у њима живи и по вери се надајући њиховом молитвеном заступању и пред Богом и доброчинствима због благодати која им је дата.
Међутим, у царству људском народ, одајући поштовање велможама, остаје народ, и по самом својству државног уређења не може достићи те привилегије пред којима се клања. Али Царству Божјем није тако. Овде свако из народа верних, поштујући светитеље Божје, може и сам достићи достојанство које поштује у другима, и не само да може, већ се и призива, убеђује се да буде светитељ. Него по Светоме који вас је позвао, будите и сами свети у свему живљењу. Јер је написано: Будите свети, јер сам ја свет.
Браћо која поштујте светост као привилегију изабраних! Помислимо на светост као на обавезу свих и свакога.
Када би грађанину или сељаку рекли: "Чини то и то и буди близак цару који ти даје право на ту привилегију и призива те на то", са каквом радошћу, са каквим жаром би се прихватио дела које се од њега траже, макар подвиг био тежак и труд дуго трајао. Али ето, благовесник воље Цара Небеског нама, који смо и последњег степена грађанства у том Царству недостојни, говори: "Будите свети", будите свети морално а затим будите свети блажено, живите побожно и врлински и будите блиски Цару Небеском, Који вам дозвољава не само да Му се приближите, већ и да пребивате у Њему, и Сам не само да жели да вам се приближи, већ и да живи у вама. Шта? Како се прихвата овај позив? Да ли ће сви, у крајњој мери многи, кренути са спремношћу, са ватреним усрђем, са неослабљеном ревношћу, са пуном делатношћу? Зар није уобичајеније да мислимо и говоримо: "Како ми да будемо свети? Ми смо људи грешни и довољно је ако се некако спасимо покајањем".
"Како ми да будемо свети?" Али, да ли смо помислили шта ћемо бити и шта ће бити са нама, ако не почнемо да се подвизавамо да би постали светитељи? Постоје виши степени светости на којима сијају посебно изабране и облагодаћене душе. Међутим, светост уопште није само појединачна одлика међу хришћанима коју је похвално да имају неки и без које лако могу проћи други. По апостолском учењу, свако кога је Бог призвао да буде свет у Царству Божјем, другачије речено, сваки хришћанин у самом овом призиву и у мисли о Богу Који га је призвао, мора да нађе за себе закон, обавезу и побуду да неизоставно буде или да постане свет. "Него по Светоме који вас је позвао, будите и сами свети у свему живљењу" - ово правило је тим више обавезно за синове Новог Завета Божјег, јер је и синовима Старог, мање савршеног Завета, већ било дато од Бога: "Јер је написано: Будите свети, јер сам ја свет." Ако живите без старања и без наде да будете свети, значи да живите не по Светоме који вас је позвао, не одговарате достојанству позваних од Бога и синова завета Божјег - ви сте хришћани по имену, а не по суштини. До чега доводи такав живот, може се видети из друге апостолске изреке: "Старајте се да имате мир са свима и светост, без које нико неће видјети Господа" (Јевр. 12:14).

Јасније: имајте мир са свима, имајте светост, јер без мира и светости нико неће видети Господа, то јест, неће достићи вечно блаженство.
Дакле, ако безбрижно и немарно мислимо да не треба да будемо свети, сами себи пишемо пресуду да не видимо Господа, да будемо туђи вечном блаженству.
"Ми смо људи грешни". Чини се, ово је неоспорна истина. Јер, "ако речемо да гријеха немамо, себе варамо, и истине нема у нама" (1 Јн. 1:8). Међутим, злоупотреба истине није боља од очигледне заблуде. Ако сматрамо себе грешнима на основу дубоке самоспознаје, и кроз то улазимо у осећање своје недостојности и покварености, скрушавамо своје срце, смиравамо урођену гордост старог човека, побуђујемо себе на тражење благодатне помоћи и на подвиг против греха - такво признавање греховности не само да нас не лишава наде у достизање светости, већ нам и утире пут као њој.
Међутим, ако називамо себе грешницима са површном мишљу, без скрушености срца, без одвраћања од греха, до унедоглед, са лукавим подразумевањем да то морају да признају и сви и други и да, следствено томе, нас и није стид да то признамо, и није опасно да након признања останемо какви смо и били пре признања - такво признање греховности нас наравно неће повести ка светости. У том случају, чак и говорећи истину, да грех имамо, "себе варамо, и истине нема у нама", то јест у нашем срцу и животу, иако и постоји звук истине у нашим устима. "Истинита је ријеч и свакога примања достојна да Христос Исус дође у свијет да спасе грјешнике од којих сам први ја" (1 Тим. 1:15). Обмањујемо себе ако мислимо да се спасавамо остајући грешници. Христос спасава грешнике тиме што им даје средство да постану свети.
"Некако ћемо се спасити покајањем." Да, покајање припада броју средстава за спасење, које даје Христос грешницима, када говори: "Покајте се и вјерујте у Јеванђеље" (Мк. 1:15). Међутим, ако мислимо да се некако покајемо, некако спасимо, онда исувише лако судимо о делу високе важности. Да ли ће слуга угодити господару ако буде радио свој посао некако, а не што је могуће боље! Наравно да неће. Тим више неће угодити човек Богу ако само некако буде чинио дело Божје, какво је дело нашег спасења. Ако се и мало дело не ради добро и успешно ако се врши некако, без пажње, небрижљиво, колико више то важи за велико дело спасења - дело свих наших сила и способности, главно дело целог нашег живота. Мисао о томе да се спасемо покајањем јесте спасавајућа мисао, али шта треба помислити када у речи Божијој видимо несрећни пример човека који "не нађе покајање, иако га је са сузама тражио" (Јевр. 12:17)? Очигледно је да и покајање не дозвољава да се пронађе тек тако, већ захтева да га грешник тражи без лењости, са расуђивањем, искреношћу, са чврстом намером да се поправи, не допуштајући себи да дође у стање греховне окорелости. Притом, савршени учитељ покајања, Јован Крститељ говори да истинско покајање тражи још нешто за собом. "Родите", говори, "плод достојан покајања" (Мт. 3:8). Покајање чисти земљу срца од трња, обделава, омекшава. Вера сеје у њу небеско семе. Раст овог новог семена јесте држање заповести и чињење добра. Његов цвет је унутрашње духовно просвећење, а зрели, савршени плод - светост. Потребно је да пшеница достигне зрелост да би се унела у житнице. Потребно је да човек достигне светост да би био уведен у Царство Небеско.
Чему ће нас, браћо, повести сада предложена размишљања? Већој ревности и бризи за дело спасења, које захтева не само покајање као почетак, већ и светост као крај тог дела? Или можда још већем безнађу да можемо достићи спасење посредством светости, коју видимо толико високо над собом?
Христе Боже, надо наша! Не допусти нам да изнемогнемо у нашем безнађу, већ нас оснажи Твојом надом. Некада су и апостоли Твоји били у безнађу, али си је Ти уклонио свемогућом речи Твојом. Даруј и нама да осетимо у вери силу оне речи: "Што је људима немогуће Богу је могуће." (Лк. 18:27)
Заиста браћо, ако би требало да само људским, природним силама достигнемо спасење, праведно би било да се не одазовемо, јер је изнад наших могућности. Али када ради тога имамо благодат Божију која нас предусреће, просвећује, укрепљује, помаже и чува, нико не треба да губи наду да може достићи оно за шта нас је "Бог и Отац Господа нашега Исуса Христа изабрао у Њему прије постања свијета". Он нас је изабрао "да будемо свети и непорочни пред Њим, у љубави" (Еф. 1:3-4).
Зато будимо себе из лењости и немара осећањем дуга и надом на помоћ Божју за добар успех, побуђујмо себе на ревност у делу нашег спасења. По савету апостола Павла: "очистимо себе од сваке нечистоте тијела и духа, творећи светињу у страху Божјему" (2 Кор. 7:1). И по савету апостола Петра: "Зато опасавши бедра разума својега, будите трезвени, сасвим се надајте благодати која ће вам се донијети откривењем Исуса Христа. Као чеда послушности не поводите се за пређашњим жељама из времена вашега незнања, него по Светоме који вас је позвао, будите и сами свети у свему живљењу. Јер је написано: Будите свети, јер сам ја свет" (1 Петр. 1: 13-16).
Ако у овим речима сусрећете прилично високе захтеве: творити светињу, бити свет, заједно са тим су и прилично једноставна средства да се задовоље ови велики захтеви: одбацити похоте, трудити се на очишћењу себе од нечистота тела и духа. У мери у којој се човек делатно и стварно са своје стране подвизава у очишћењу себе од нечистих дела, жеља и страсти, нечистих мисли, на њега, уз посредство Цркве и Њених Тајни, силази освећење Божје, којег да све нас учини причасницима сведелатна благодат Оца и Сина и Светога Духа. Амин.

                                                                 преузето са свестосавље.орг

Posna jela: Пребранац

Posna jela: Пребранац: Посни пребранац Састојци: пола килограма пасуља 300 г црног лука 100 г празилука једна љута паприка со...

Посни пребранац тек извађен из рер

Пребранац

300 г црног лука

100 г празилука

со, бибер, слатка алева паприка

уље

Припрема:

Пасуљ обарити у сланој води. После десет минута бацити прву воду, а затим пасуљ поново налити водом, посолити и барити пасуљ док не буде куван, али да зрна пасуља остану цела. 

Пребранац је укуснији ако у току кувања пасуља додате љуту паприку, а по жељи и шаргарпу и зелен. 

Док се пасуљ кува, на 1 дл уља, на лаганој ватри динстати лук док не добије златно стакласту боју.

Лук је неопходно динстати на лаганој ватри око пола сата и при крају, додати кашицицу слатке алеве паприке.

Посуду у којој ћете запећи пребранац, додати слој пасуља, па слој динстаног лука и све то сложити док има материјала, али тако да пасуљ буде на крају. 

Како слажете пасуљ, додајте бибера и соли по укусу. 

На крају са 1 дл уља залијте пасуљ. 

Вода у којој се кувао пасуљ, залите пребранац да огрезне. Поспите алевом паприком  и запеците га у рерни до пола сата на 200 степен.

Пребранац сапремљен са димљеним шараном можете погледати овде !

Текст копиран са..: http://posnajela.blogspot.com/2011/01/blog-post.html#ixzz3tFuTF7rO

posna jela 

О немогућности спасења иноверних и јеретика

Достојан је горкога ридања призор: хришћани који не знају шта је хришћанство. A са овим призором сада се скоро непрестано суочавамо. У мноштву оних који себе називају хришћанима они ретко могу да се зауставе на хришћанину, који је то и именом, и на самом делу.
Питање које ви постављате сада постављају сви редом:"Зашто се не спасавају", пишете ви, "незнабошци, мухамеданци и такозвани јеретици? Међу њима има тако добрих људи. Погубити те тако добре људе било би противно милосрђу Божјем... Да, то је противно чак и здравом разуму човечијем. А и јеретици су такође хришћани. Сматрати себе спасеним, а припаднике осталих веровања изгубљеним, то је безумно и крајње гордо!"
Постараћу се да вам одговорим по могућности у мало речи, да многословље ниуколико не би повредило јасноћу излагања.

Хришћани, ви расуђујете о спасењу, а не знате шта је спасење, зашто је оно потребно људима, најзад не познајете Христа, Који је једино средство нашег спасења. Ево истинитог учења о том питању, учења Свете, Васељенске Цркве. Спасење је у повраћају општења (заједничења) са Богом. Ово општење (заједничење) изгубио је сав род човечији грехопадом праотаца. Сав род човечији је врста бића изгубљених. Погибељ је удес свих људи, и врлих и злих. Зачињемо се у безакоњу, рађамо се у греху.
Хришћани, познајте Христа! Схватите да ви Њега не познајете, да сте се одрицали Њега, сматрајући да је спасење могуће без Њега због некаквих добрих дела. Онај ко признаје могућност спасења без вере у Христа, одриче се Христа и, можда не знајући, запада у тешки грех богохуљења.
Бог тражи живу веру, потврђивану делима новога човека, а не добра дела пале природе противна вери.

Он наводи поступак патријарха Авраама, дело из кога се пројавила вера праведника: TO дело било је у приношењу на жртву Богу свога јединороднога сина. Заклати сина свога као жртву уопште није добро дело по природи човековој. Оно је добро дело као испуњење заповести Божје, као дело вере. Загледајте се у Нови завет и уопште у цело Свето Писмо. Ви ћете наћи да оно захтева испуњење заповести Божјих, да се то испуњење назива делима, да од тога испуњења заповести Божјих вера у Бога постаје жива, као она која дела. Без њих она је мртва, као да је лишена сваког покрета. А насупрот томе, наћи ћете да су добра дела пале природе од чула, од крви, од порива и нежних осећања срца недопуштена, одбачена. А баш та тако добра дела вама се и свиђају код незнабожаца и мухамеданаца. За њих ви хоћете да им се да спасење, мада би то било уз одбацивање Христа.

Ако сте хришћанин, онда треба да имате о овом питању схватање хришћанско, а не какво друго, самовољно или прихваћено ко зна где। Јеванђеље нас учи да смо падом стекли лажно названи разум, да разум пале природе наше, какво год урођено достојанство имао, ма како био изоштрен ученошћу овога света, очувава наслеђе стечено падом, остаје лажно названи разум. Њега треба одбацити и предати се руковођењу вере. Под тим руковођењем, у своје време, после знатних подвига у побожности, Бог дарује верном слуги Своме разум Истине, или разум духовни.

Овај је разум могуће и дужно сматрати здравим разумом, он је објављена вера, тако ненадмашно описана од светог апостола Павла у 11. глави његове посланице Јеврејима. Темељ духовног расуђивања је Бог. На овом тврдом камену оно се зида и зато се не колеба, не пада. A то што ви називате здравим разумом ми, хришћани, сматрамо разумом толико болесним, толико помраченим и заблуделим, да се његово излечење друкчије и не може остварити него одсецањем свих знања која га сачињавају, мачем вере, и њиховим одбацивањем. А ако се сматра здравим и признаје таквим на некаквом темељу неизвесном, климавом, неодређеном, који се непрестано мења, онда ће он, као "здрав", неминовно одбацити Христа. Ово је доказано искуством. Па шта вам то говори ваш здрави разум? Да је сматрати погибију добрих људи, који не верују у Христа, противно вашем здравом разуму. И не само то, таква пропаст врлих противна је милосрђу тако свеблагог Бића, какво је Бог
Хоћеш да ограничиш законе дејства милосрђа Божјег и говориш: ово је у складу са њим, ово му је противно. To је у складу или у нескладу са твојим здравим разумом, са твојим схватањима и осећањима. Следи ли из тога да је Бог дужан да схвата и осећа онако како ти схваташ и осећаш? А управо то и захтеваш од Бога. To је сасвим неразуман и крајње горди подухват. Па не окривљуј просуђивања Цркве за недостатак здравог смисла и смирења: то је твој недостатак!Она, света Црква, само постојано следи учење Божје о дејствима Божјим, откривено од Самога Бога. Послушно за њом иду истинска њена чеда, просвећујући се вером, потирући разметљиви разум, који устаје на Бога. Верујемо да можемо знати у Богу само оно што је Бог благоволео да нам открије.
+ + + 
Кажете: "Јеретици су такође хришћани". Откуд вам то? Зар ће се неко ко назива себе хришћанином а ништа не зна о Христу, због крајњег незнања свога решити да себе сматра исто таквим хришћанином као што су и јеретици, а свету веру хришћанску неће разликовати од порода проклетства: богохулне јереси?
Другачије расуђују о овоме истински хришћани.
Многобројни зборови светих примили су венац мученички, сматрали за боље најжешће и најдуготрајније муке, тамницу, изгнанство, него да пристану да саучествују са јеретицима у њиховом богохулном учењу. Васељенска Црква свагда је сматрала јерес смртним грехом, свагда је увиђала да је човек, заражен страшном болешћу јереси, мртав душом, далек од благодати и спасења, да је у општењу са ђаволом и његовом погибијом. Јерес је грех ума. Јерес је више грех ђаволски, него људски; она је кћер ђавола, његов изум, бешчашће, блиско идолопоклонству.
Оци обично називају идолопоклонство неверјем, a јерес зловерјем. У идолопоклонству ђаво преузима на себе божанску част од заслепљених људи, а помоћу јереси он чини заслепеле људе саучесницима свог главног греха богохуљења. Ко прочита пажљиво "Одлуке Сабора", тај ће се лако уверити да је карактер јеретика сасвим сатански. Он ће увидети њихово ужасно лицемерје, прекомерну гордост, запазиће понашање које се изражава у непрекидној лажи, уочиће да су се они одали разним ниским страстима, увидеће да се они, када имају могућност, решавају на све најстрашније преступе и злодела. Нарочито је приметна њихова непомирљива мржња према чедима истините Цркве и жеђ за њиховом крвљу! Јерес је скопчана са окорелошћу срца, са страшним помрачењем и кварењем ума, упорно се одржава у души њоме зараженој и тешко је човеку исцељење од ове болести.
Свака јерес садржи хулу на Духа Светога: она или хули на догмат о Светом Духу, или на дејство Светога Духа, али обавезно хули на Светога Духа. Суштина сваке јереси је богохуљење. Свети Флавијан, патријарх константинопољски, који је запечатио крвљу исповедање истините вере, произнео је одлуку помесног Константинопољског сабора према јересијарху Евтихију следећим речима: "Евтихије, до сада јереј, архимандрит, потпуно је разоткривен и у прошлим својим поступцима и у садашњим својим изјашњењима о заблудама Валентина и Аполинарија, у упорном слеђењу њиховом богохулству, тим више што он чак није ни саслушао наше савете и поуке да прихвати здраво учење. И зато, плачући и уздишући због његове коначне погибије, објављујемо у име Господа нашег Исуса Христа да је он пао у богохулство, да је лишен сваког свештеничког чина, општења са нама и управљања својим манастиром, дајући на знање свима који од сада буду оппггили са њим, или га посећивали, да ће сами бити подвргнути од лучењу". Ова одлука је образац заједничког мишљења Васељенске Цркве о јеретицима; то опредељење је признала сва Црква, a потврђено је Васељенским Халкидонским сабором. Евтихијева јерес састојала се у томе што он није исповедао две природе у Христу по оваплоћењу, како исповеда Црква, већ је допуштао једино природу Божанску. Рећи ћете: само то!... Забаван је по своме недостатку истинског знања и горко жалостан по своме својству и последицама одговор неког лица коме је поверена власт овога света, светом Александру, патријарху александријском, о аријанској јереси. To лице саветује патријарха да сачува мир, да не започиње препирке, толико противне духу хришћанства, због неколико речи. Пише он да не налази ништа за осуду у учењу Аријевом, само понеку разлику у обртима речи тек толико! Ти обрти речи, примећује историчар Флери, у којима "нема ничег за осуду", одбацују Божанство Господа нашег Исуса Христа - само то! Оповргавају, значи, сву веру хришћанску - тек толико! Приметно је да су све древне јереси, под различитим маскама које су се мењале, тежиле ка једном циљу: одбацивале су Божанство Логоса (Речи) и изопачавале догмат о оваплоћењу. Најновије понајвише настоје да одбаце дејства Светога Духа: са ужасним хулама оне су одбациле Божанствену Литургију, све свете тајне, све, све оно где је Васељенска Црква свагда препознавала дејство Светога Духа. И све су то назвале установљењима људским, дрскије: празноверјем, заблудом! Разуме се, у јереси ви не видите ни разбојништво ни крађу! Можда је само због тога не сматрате грехом? Ту је одбачен Син Божји, тамо је одбачен и похуљен Дух Свети - само толико! Онај ко је прихватио богохулно учење и држи га се, онај ко произноси богохуљење, не отима, не краде, чак и чини добра дела пале природе - он је предиван човек! Како може Бог њему да ускрати спасење!...
Сав узрок ваше недоумице, исто као и свих осталих, јесте дубоко непознавање хришћанства. Немојте мислити да је такво незнање неважан недостатак. Не, његове последице могу бити погубне, нарочито сада када су у друштву у оптицају небројене безвредне књижице са хришћанским насловом, a са учењем сатанским. Не познајући истинито хришћанско учење, олако можете прихватити мисао лажну, богохулну као истиниту, присвојити је, а заједно с њом усвојити и вечну погибију. Богохулник се неће спасити
Не играјте се вашим спасењем, не поигравајте се, иначе ћете вечно плакати। Бавите се читањем Новог завета и Светих Отаца Православне Цркве (никако не Тереза, не Фрања и осталих западних умоболника које њихова јеретичка црква издаје за свеце). Научите код Светих Отаца Православне Цркве како правилно разумевати Писмо, какав начин живота, какве мисли и осећања доликују хришћанину. Из Писма и живе вере изучите Христа и хришћанство. Пре но што дође страшни час у који ћете бити дужни да станете на суд пред Богом, стекните оправдање дато од Бога на дар свим људима посредством хришћанства.
СВЕТИ ИГЊАТИЈЕ БРЈАНЧАНИНОВ - ПИСМА МИРЈАНИМА

http://sipp-bg.blogspot.rs/2010/04/blog-post_19.html?m=1

Ponašanje u pravoslavnom hramu (latinica)

Kao što kiša uzrokuje da seme raste, tako crkvena bogosluženja jačaju dušu za činjenje dobrih dela.
(Sv. Jefrem Sirin)

PREDGOVOR
Živeći u vremenu poremećenih vrednosti, sve češće se susrećemo sa jednim apsolutnim neznanjem određenog (nemalog) broja vernika prilikom posete svetim bogosluženjima. Danas, kada se polako vraća svojoj crkvi, primećeno je da ne zna kako se treba u pojedinim situacijama, na verskim činodejstvima i bogosluženjima ponašati.
Imajući u vidu nadahnute reči svetog apostola Pavla: “Kako će poverovati u Onoga za koga i ne čuše? A kako će čuti bez propovednika?” Pravoslavna Narodna Hrišćanska Zajednica izdaje ovu knjižicu, sa ciljem da ona uđe u svaki pravoslavni dom i da bude putokaz onima “koji Boga traže” i dolaze u hram.
“Postoje ljudi koji grade crkve a ne obraćaju pažnju na svoje duše.
Kad uđeš na vrata Božje crkve, ostavi iza sebe sve što je svetsko i zemaljsko.”
(Sveti Filaret Moskovski)

UVOD
Na samome početku, da bismo što lakše shvatili i usvojili naše ponašanje i dužnosti, koje od nas zahteva hram i sveto bogosluženje, potrebno je istaći šta je hram, a šta sveto bogosluženje.
Za razliku od Crkve, koja je duhovna zajednica ljudi sa Bogom, povezanih i sjedinjenih istom verom, istim svetim tajnama, istim bogosluženjem i istom jerarhijom, koja je živi duhovni organizam ili telo čija je glava Gospod Isus Hristos, duša i krvotok Duh Sveti, a organi i ćelije tela hrišćani- hram, ili dom Božji je najsvetije mesto na zemlji u kome se okupljaju vernici, članovi Hristove Crkve, na zajedničku molitvu, duhovno se čiste i leče. On je obitavalište slave Božije i vojske nebeske, mesto gde se veliča i slavi ime Božije, vrši najsvetija žrtva Hristova- sveta tajna Evharistije (Liturgija) i gde vernici bivaju učesnici spasonosnih darova koje im u ime Gospoda Isusa Hrista daju za to posvećena sveštena lica.
Sveto bogosluženje je, po rečima svetog Jovana Kronštatskog, “uzajamno služenje Boga ljuudima i ljudi Bogu…slatki razgovor čoveka sa Bogom, slavljenje Boga i molba za svoje potrebe…”
 Hram i bogosluženje su neiscrpno vrelo blagodati Božije. Vrelo iz koga se naše duše hrane, poje, čiste i snaže, isceljuju, osvećuju i sa tvorcem sjedinjuju, zato i zahtevaju od nas specifično ponašanje.



KAKO TREBA DA SE PONAŠAMO U SVETOM HRAMU I NA SVETOM BOGOSLUŽENJU?


Ulazeći u sveti hram prekrstimo se pobožno uz blagi poklon i izgovorimo reči: “Ući ću u Dom Tvoj, pokloniću se sa strahom hramu Tvome svetome…” i idući tako tiho i nečujno ka celivajućoj ikoni, napravimo tri poklona krsteći se i izgovarajući: “Bože, milostiv budi prema meni grešnome/grešnoj i pomiluj me ”, a zatim se poklonimo prisutnima desno i levo i stanemo u odgovarajuću stranu hrama (desno muškarci, levo žene, a ispred stoje deca).
Ulaskom u sveti hran i zauzimanjem svoga mesta, priberemo se, skoncentrišemo i udubljujemo u smisao molitava i pesama koje se proiznose, čuvajući se od svakog razgovora i rasejanosti i zaboravimo sve ovozemaljske brige i probleme u nastojanju da iz hrama izađemo duhovno bolji i čistiji nego što smo ušli u njega.
Dok traje bogosluženje ne šetajmo po crkvi - hramu, ne prislužujemo sveće, ne celivajmo ikone, ne tiskajmo se, već pažljivo i pobožno pratimo sveto bogosluženje i nastojmo da ono bude što lepše i svečanije.
Za vreme čitanja svetog Jevanđelja, u toku malog i velikog hoda, na reči: “Glave svoje Gospodu priklonimo”,“Mir svima”, kao i za vreme kađenja, glave svoje trebamo prikloniti.
Posebno treba da smo pažljivi i skoncentrisani na svetoj Liturgiji za vreme čitanja Jevanđelja, pevanja Heruvimske pesme, iznošenja svete Tajne, čitanja Simvola vere - Ispovedanja vere, pevanja Dostojno i pravedno... , Molitve Gospodnje, osvećenja i pretvaranja Svetih Darova, na reči: “Sa strahom Božijim i verom pristupite” itd.
Oni koji su se ispovedili i pripremili za sveto Pričešće, trebaju sa dubokom verom, pobožnošću i iskrenim kajanjem da čitaju molitvu pre pričešća “verujem Gospode i ispovedam... ” i pristupajući svetim tajnama Tela i Krvi Spasiteljeve pobožno da se poklone, skrste ruke (desnu preko leve) na grudima i kažu svoje kršteno ime. Nakon primljenog pričešća celiva se kraj sv. Putira - sv. čaše, uzme nafora i sačeka kraj svete Liturgije.
Svetu tajnu Pričešća primaju samo oni koji su kršteni i koji su se postom, molitvom i pokajanjem očistili, pred sveštenikom ispovedili i na taj način se pripremili za sjedinjenje sa Gospodom. A ko se nedostojan pričesti, bez ove pripreme, taj, prema upozorenju sv. Apostola Pavla, greši pred Bogom i na sud sebi prima sveto Pričešće (1 Kor. 11,27-29).
Na svetom bogosluženju treba molitveno učestvovati, bilo pevanjem, čitanjem molitava ili pobožnim praćenjem, jer tako srca svoja sjedinjujemo sa Hristom, osećamo Njegovo prisustvo i prisustvo Svetog Duha i hranimo duše svoje nebeskom hranom.
Bez opravdanog razloga ne treba izlaziti iz hrama dok traje bogosluženje, niti prisluživati sveće, pogotovu u najsvetijim delovima Liturgije. Prisluživanje sveća i celivanje ikona treba obaviti ili pre ili posle bogosluženja. Vodimo strogo računa u kakvom odelu, odeći dolazimo u sveti hram pred Gospoda. Pazimo da ne navlačimo na sebe greh svojim nepristojnim ponašanjem i odevanjem, žvakaćim gumama u ustima, upadljivom šminkom, držanjem ruku na leđima ili u džepovima, upadljivim gledanjem pojedinih vernika, razgovaranjem, smehom i sl.Čujmo šta o svetom hramu i bogosluženju kaže prepodobni starac Siluan: “Kad bi ljudi videli u kakvoj slavi služi sveštenik oni bi popadali na zemlju od ovog viđenja; a kad bi sam sveštenik video sebe u kakvoj nebeskoj slavi on stoji kad služi svoju službu, on bi postao veliki podvižnik, da ne bi ničim ožalostio blagodat Svetog Duha, koji živi u njemu”.
Ako na sve ovo ne pazimo, kakav je onda smisao našeg dolaska u hram na sveto bogosluženje? Nepristojnim ponašanjem i odevanjem mi omalovažavamo dom Božiji i službu Božiju, dajemo loš primer drugima, ometamo druge u molitvi, a što je najtragičnije, navlačimo na sebe kaznu Božiju. Ne zaboravimo! S kakvom je revnošću naš Spasitelj izvršio povereno Mu delo, počevši od prvog dana Njegove javne službe, pa do poslednje Njegove reči na krstu: “Svrši se”. On istu tu revnost pokazuje i prema svetosti doma Božijeg - hrama na zemlji, izgoneći iz njega one koji su ga skrnavili rekavši im: “Ne pravite od doma Oca moga dom trgovački” (Mat.21,12). Istu tu revnost nastavljaju i sveti apostoli, pa zato apostol Pavle i zahteva od nas revnost i ugledanje kad kaže: “Ugledajte se na Boga, kao ljubljena deca” (Ef.5,1) i “Ugledajte se na mene, kao što se ja ugledah na Hrista” (I Kop. 4,16).



HRAM I BOGOSLUŽENJE ČOVEKOVA NASUŠNA POTREBA

Najdelikatniji i najsloženiji je život čoveka. On, pored sve sličnosti sa ostalim živim bićima, ima nešto čime se razlikuje i odlikuje od svih njih, a to je njegova duša, religioznost i bogolikost. Bog je stvorio čoveka “po svojoj slici i prilici, po svom obličju i podobiju” (I Moj. 1,27).
Otuda čovek, odnosno duša njegova teži svome izvoru,Tvorcu - Bogu “svojoj slici i prilici”. Zbog toga, njegova veza, kontakt, saobraćanje sa Bogom, nije potreba slična drugim potrebama (treba da se ispuni, ostvari, ali ne mora), nego je to neophodnost. “Čovek treba Boga, kao što treba vodu ili kiseonik”(Aleksis Karel). Susret, opštenje, kontakt sa Bogom čovek postiže kroz veru, Crkvu i molitvu, naročito u svetom hramu na svetim bogosluženjima. Sveti hram sa služiteljima koji u njemu služe i vernicima koji sa verom, pobožnošću u njega dolaze je: “razgovor sa Bogom, pesma Bogu i služba Bogu, jer je Gospod rekao: “Gde su dvoje ili troje sabrani u ime moje onde sam i ja među njima” (Mat. 18,20).
U svetom hramu mi vodimo razgovor, dijalog sa Bogom. Zato se i kaže da je molitva pobožan razgovor naše duše sa Bogom. Kad se čita sveto Jevanđelje, to Gospod Isus Hristos kroz njega govori nama, a kad čitamo molitve, tada mi govorimo Gospodu i rešavamo probleme našeg života. Služeći Tvorcu sveta, Promislitelju i najvećem Darodavcu kroz molitve i crkvene pesme mi se duhovno hranimo, preobražavamo i Bogu približavamo. Samo u svetom hramu, na svetom bogosluženju nalazi se uteha za svoje opustošeno biće, tu je sigurnost i tu se čuje glas Hristov koji blago govori: “Čedo moje, gresi su ti oprošteni ...” Tu saznajemo da se naš život ne završava fizičkom smrću, već vaskrsenjem. Tu se čistimo, lečimo i duhovno hranimo. U hramu se zadobija Nada koja nas čini snažnim, Vera koja nas spasava i Ljubav koja nas čini dobrotvornim i mirotvornim. Zato nas Crkva i poziva: “Svi zajedno hitajte u jedan hram Božiji, jednome Žrtveniku, jednome Isusu Hristu” (sv. Ignjatije Bogonosac), koji kaže: “Sve što ištete u molitvi verujući, dobićete” (Mat. 21,22).
Sveta Crkva kao brižna mati, kojoj na srcu leži briga za večnim dobrom njene dece, podiže hramove, vrši bogosluženja i poziva svoju decu da im uredno i revnosno prisustvuju, u Tvom interesu, kao što uredno hrane tela svoja, tako da uredno hrane i duše svoje. Iz uloge i značaja koji ima hram i bogosluženje u našem duhovnom uzrastu i spasenju (pojačavaju nas, prosvećuju, čiste, obnavljaju, leče, osvećuju, hrane, jačaju i sjedinjuju sa Bogom) proizilazi naša nasušna potreba da ih sa najvećom ljubavlju, pobožnošću i revnošću posećujemo i prema njima se odnosimo. Jer “samo iskustveno, blagodatno upoznaje se Crkva kroz učešće u njenom životu”, kaže veliki pravoslavni bogoslov Sergij Bulgakov i preporučuje: “Dođi i vidi”.



SIMVOLIČKE RADNJE NA SVETOM BOGOSLUŽENJU

Sve sveštene radnje i sve molitve u Pravoslavnoj crkvi počinju i završavaju se znakom krsta, koji čine kako prisutni na bogosluženju, tako i oni koji služe.
Krsnim znakom izražavamo svoju veru i prizivamo pomoć Božiju. A krstimo se ovako:
Tri prsta desne ruke- palac, kažiprst i srednji prst- sastave se vrhovima ujedno i ravno, dok se mali i domali prst saviju uz dlan.
Sa tako sastavljena tri prsta desne ruke dodirujemo čelo posvećujući Bogu svoj um ( da bismo svagda ispovedali Gospoda) i govorimo: “U ime Oca”.
Zatim dotičemo grudi, posvećujući Bogu svoje srce (da bismo Gospoda ljubili) rekavši: “ I Sina” .
Zatim dodirujemo prvo desno pa onda levo rame, posvećujući Bogu svoju snagu (da bismo činili što je dobro) govoreći: “ I Svetoga Duha” .
I prekrstivši se tako kažemo: “Amin” tj. neka tako bude!
Krsteći se ovako mi izražavamo:
1. Veru u jednog Boga u trojici -Oca, Sina i Svetoga Duha (sastavljanjem tri prsta desne ruke), i
2. Pouzdanje u pomoć Gospoda našeg Isusa Hrista, koji nas je spasao svojim stradanjem na krstu!

Blagoslov
Blagoslov je prizivanje blagodati Božije radi osvećenja lica i predmeta, ili radi otklanjanja svega što smeta spasu vernih i napretku Crkve. Dejstvo blagoslova se, dakle, prostire i na čoveka i na predmete i na sile oko njega (vidljive i nevidljive).
Sveštenik blagosilja krstoliko desnom rukom, pri čemu su prsti desne ruke postavljeni tako da obrazuju slova ICXC (početna i krajnja slova Spasiteljevog imena (Isus Hristos)).
Kažiprst se drži uspravno- I, a srednji prst se malo savije- C. Palac se privije prstu do malog i s njim čini slovo X, a mali prst se savije i čini slovo C.
Po tome sveštenik podeljujući narodu blagodat Božiju, čini to blagoslovom sa imenom Isusa Hrista, a tim imenom se mi osvećujemo i opravdavamo (I Kor. 6,11). Kada pravoslavni hrišćani traže blagoslov od sveštenika, traže da se blagoslove imenom Gospodnjim. Na bogosluženju molimo sveštenika: “Imenom Gospodnjim blagoslovi, oče!”. Kada sveštenik na bogosluženju blagosilja, većinom propraća taj blagoslov i određenom molitvom, npr. prilikom podeljivanja mira izgovara reči: Mir tebi, ili Mir svima, ili govori: “Blagoslov Gospodnji da dođe na vas...” itd.
Kada sveštenik blagosilja narod, tada verni treba da smerno priklone glave, primajući taj blagoslov od služitelja oltara kao iz ruke Gospoda. Poklonom verni izražavaju svoju blagodarnost samome Bogu na podeljenoj blagodati i milosti, jer je On izvor i davalac milosti, blagoslova i svakoga dobra.



POLOŽAJ VERNIH NA BOGOSLUŽENJU

Stajanje
Od apostolskih vremena hrišćani se mole stojeći (kao što se vidi iz Evanđelja po Marku gl. 11 stih 25) smatrajući sedenje u ovakvim prilikama za nepristojno. Stajanje je tako važan položaj hrišćana na molitvi, da se u određene dane isključuje svaki drugi položaj. Stajanjem simvolizujemo Hristov Vaskrs, kojim smo se oslobodili od pada i greha. Otuda je i poteklo pravilo da se nedeljom, kao i u dane od Vaskrsa do Duhova, ne kleči već verni u te dane treba da se mole stojeći.
“Ako nije pristojno sedeti pred onim, koga treba poštovati i koga poštujemo, to je sasvim neblagodarno sedeti pred licem Boga živoga, pred kojim stoji anđeo što se moli - sveštenik” - kaže Tertulijan (oko 160-220) rano hrišćanski pisac i apologeta.
Međutim, crkveni ustav dopušta i propisuje da se za vreme izvesnih bogosluženja može sedeti. Kad se čitaju katizme, sedalni, prolozi ili sinaksari Crkva dopušta svemu narodu da sedi, da bi oni koji se umore u prethodnim delovima bogosluženja, mogli pažljivo slušati ono, što se čita ili poje i sedalnima, katizmama itd., ili što se govori u crkvenoj propovedi.

Klečanje
je izraz da je čovek grešan i kriv, pa je prema tome ovo naročiti položaj onih koji mole oproštenje kazne zbog kakve pogreške. Ono je izraz kajanja i naše zavisnosti od Boga, kao i dokaz da nam je potrebno Božije milosrđe. Otuda se hrišćani mole klečeći naročito u vreme kajanja i posta, ili kada mole kakvu milost.
I sam Gospod naš, Isus Hristos, molio se klečeći (Luka 22, 41), klečahu i njegovi sveti učenici i kad se moljahu za oproštenje grehova (Dela ap. 7, 60) i kad behu u žalosti (Dela 9,40) i kad preduzimahu kakav težak posao (Dela 21,5). Tako činjahu i prvi hrišćani. Prema tome, postoji ovaj molitveni simvol u hrišćanskom bogosluženju odvajkada.

Poklon
Izražava osećanje poštovanja,odanosti, pokornosti, zahvalnosti i pobožnosti pred Najvišim.
Tako npr.:
Saginjanjem glave prilikom čitanja Evanđelja, verni daju izraz svoje pažnje.
Prilikom prenosa časnih darova sa žrtvenika na sv. presto (o velikom vhodu) priklanjanjem glave verni izražavaju pobožno i misleno učešće u hodu Isusa Hrista na dragovoljno stradanje.

“Učini mi, Bože
čisto srce, i duh
prav ponovi u meni.”
(Psalam 51, 10)

Skrštanje ruku na grudi
Verni koji se u crkvi mole ne podižu ruke, kao što to čine sveštenici koji služe, kada čitaju određene molitve. Verni se mole stojeći na svome mestu, sa rukama spuštenim, ili prekrštenim na prsima.
Skrštanje ruku na grudi, za vreme molitve, je stari običaj u Pravoslavnoj crkvi (za razliku od latinskog običaja sklapanja ruku).
Skrštanje ruku na grudi pri molitvi, znak je unutrašnjeg uzdizanja srca Bogu, moljenja iz sveg srca, jer grudi se smatraju kao ljudska srca.

Pokrivanje i otkrivanje glave
Držeći se propisa sv. apostola Pavla (I Kor. 11, 4-15) hrišćani, da bi izrazili svoju pobožnost prema Bogu, mole se gologlavi, a hrišćanke pokrivene glave.
Skidanje kape postalo je opšte primljenim znakom pažnje, uvažavanja i poštovanja u društvenom životu. Prirodno je da čovek one znake i oblike poštovanja na koje se navikao, prenosi iz običnog života u religijski. Prema tome, povredio bi se prirodni osećaj, kad bi čovek stupio pred svetinju svevišnjega Gospoda pokrivene glave.
Hrišćanke pokrivene glave prisustvuju bogosluženju. - Kosa je naime naročito ženski ukras pa lako postaje predmetom sujete; da ne bi, dakle, dala povoda čulnosti, žena je na bogosluženju morala pokriti svoju glavu velom (maramom).

Okretanje lica prema istoku
Pravoslavni hrišćani, od najstarijih vremena obično su se molili okrenuti licem k istoku - izvoru svetlosti. Istok, kao izvor svetlosti, je slika Isusa Hrista, koji se u Sv. pismu često naziva istok (Luka 1,78), svetlost (Jn. 8,12), sunce pravde (Mal. 4,2).
Obraćajući se u molitvi na istok, hrišćani se obraćaju samom Isusu Hristu kao Bogu i Spasitelju.

Kađenje
Kađenje je simvol molitve, klanjanja i žrtve Bogu. Kađenjem vernih primaju se njihove molitve, podeljuje im se osvećenje, koje nevidljivo dolazi kao i miris tamjana. Kađenju uvek prethodi molitva. Prvobitne kadionice su one sa drškom, a docnije su dobile današnji oblik.

Osvetljenje
Hrišćani su odmah, u početku, na bogosluženju upotrebljavali svetlost (tj. osvetljenje) ne samo iz praktičnih, nego i naročito iz simvoličkih razloga, ugledajući se na starozavetno bogosluženje (II Mojs. 25,31). Upotrebljavali su sveće od voska i svetiljke (kandila) sa uljem, pa je tako ostalo i do današnjih dana u Pravoslavnoj crkvi.

O paljenju sveća
Crkva je propisala mesto gde se sveće pale. To su pretežno čiraci pri ulasku u crkvu sa desne strane. Ima i mesta i van hrama gde su urađene posebne prostorije za to. Često naši vernici pitaju gde se pale sveće za žive a gde za umrle članove. To pitanje crkva je odredila rečima: “ Svi su živi i svi su jedno, u Hristu Isusu”. Ali ni praksa koja je ustanovljena da se na čiracima gornjim pali za žive, a na donjim za umrle, nije pogrešna. Treba kupovati sveće od čistog voska.

Zašto se pali kandilo pred ikonom
Prvo zato što je vera naša svetlost. Rekao je Hristos: Ja sam svetlost svetu. Svetlost kandila opominje nas na svetlost kojom Hristos obasjava duše naše.
Drugo, da nas podseti na svetlost karaktera onog svetitelja, pred kojim palimo kandilo. Jer su sveci nazvani: sinovi svetlosti.
Treće, nam služi kao ukor za tamna dela naša, i zle pomisli i želje, i da nas pozove na put jevanđelske svetlosti. Da bismo se potrudili tako sa revnošću oko zapovesti Spasiteljeve: tako da svijetli vaše vidjelo pred ljudima, da vide vaša dobra djela.
Četvrto, da to bude mala žrtva naša Bogu, koji se sav žrtvovao za nas. Jedan majušni znak velike blagodarnosti i svetle ljubavi naše prema Onome, od koga u molitvi prosimo i život, i zdravlje, i spasenje, i sve što samo bezgranična nebeska ljubav može dati.
Peto, da bi nas podsetilo pre svega ostalog da je Tvorac sveta stvorio svetlost, a potom ostalo po redu: I reče Bog da bude svetlost; i bi svetlost (Postanje 1,3). Tako mora biti i na početku našeg duhovnog života, da pre svega ostalog svetlost Hristove istine zasija u nama. Od ove svetlosti Hristove istine stvara se svako dobro delo, izvire iz nje i raste u nama.
Neka Svetlost Hristova obasja takođe i vas.

Sećanje na umrle
Naša najveća dužnost jeste da se sećamo naših umrlih članova. Molitva pravednika može mnogo da pomogne. Zato naša molitva kroz činjenje pomena, parastosa i vršenjem zaupokojenih liturgija od velike je koristi za pokoj duša umrlih. To je najbolji način da im se odužimo za sva dobročinstva koja su učinili za nas.

Uputstva za vernike
Vernici treba da isključivo kupuju sveće u svetom hramu. Time ispunjavaju crkvenu zapovest a ujedno I pomažu sveti hram. To se odnosi i na druge crkvene predmete (ikone, čirake, kandila, tamjan) i razne crkvene knjige, jer je to sve osveštano i blagosloveno. A na taj način pomažemo našu crkvu da može da obnovi sveti hram i prateće objekte oko njega.

Davanje priloga
Još u drevna prvohrišćanska vremena ustalila se praksa davanja priloga. Jer sam Spasitelj naš, Gospod Isus Hristos, je rekao: “Da ne zna levica šta čini desnica”. Uvek je od vernika tražio da pomažu jedni druge radi opšteg napretka i boljitka.
Svako prema svojim mogućnostima treba da pomaže crkvu svoju. Tamo gde nema crkava a ima veliki broj vernika, oni treba da se organizuju i sagrade sebi hram, jer nema spasenja van crkve. A u crkvi se vrši Sveta tajna pričešća i druge svete tajne i molitoslovlja bez kojih čovek ne može da zadobije spasenje.

DUŽNOSTI VERNIH NA BOGOSLUŽENJU

Pravoslavni!
Vaša je dužnost da se starate za primeran red u crkvi na bogosluženju. Opomenite neupućene i poučite ih!
Svi treba da se trudimo da naše bogosluženje bude što lepše!
Vrlo je veliki greh praviti bilo hotimičan bilo nehotimičan nered na bogosluženju. Zato se staraj da na bogosluženje uvek stigneš pre početka. Tada ćeš imati vremena da uzmeš i upališ sveću, i da svoje lične molitve prineseš Gospodu. A kad počne bogosluženje tada treba molitveno učestvovati u njemu, bilo pevanjem, ko ima sluha i glasa, bilo čitanjem liturgijskih molitava iz molitvenika, bilo pobožnim praćenjem samog toka bogosluženja. Nikako nije lepo, a i greh je, kad pojedinci narušavaju tišinu i svečanost bogosluženja prolazeći kroz crkvu da bi celivali ikone. To se ne sme činiti za vreme bogosluženja, već pre ili posle ovoga!
1.Na bogosluženje doći pre početka;
2.iz crkve izaći tek po završetku bogosluženja;
3.za vreme bogosluženja ne prolaziti kroz crkvu, već što pre zauzeti svoje mesto;
4.ne gurati se nikako, niti razgovarati;
5.stojati pobožno i mirno, ostavivši slobodan prostor u sredini hrama, za sveštenika kad kadi;
6.za vreme bogosluženja vernici ne treba da stupaju na soleju (prostor pred ikonostasom) jer je ona određena za sveštenoslužitelje;
7.Sv. pričešću, nafori i celivanju pristupati u najvećem redu.
8.biti pristojno obučen (žene suknka i marama) 


ISPOVEST

Sveta tajna pokajanja i ispovesti je jedna od najvažnijih, blagodatnih sredstava u životu jednog hrišćanina. U svakodnevnom životu čovek čini sitnije ili krupnije grehe. Oni su kao blato koje kalja dušu čovekovu i njegov moralni lik. Zato je Crkva odredila sredstvo kojim se to blato i prljavština greha spira sa čoveka - to je Sveta tajna pokajanja i ispovesti. Ispovest je potrebna što češće, a obavezno uoči svakog pričešća. Nažalost, ova Sveta tajna nije dovoljno zastupljena u našem narodu, a možda je odsustvo pokajne discipline jedan od bitnijih uzroka našeg moralnog i duhovnog posrnuća. Ispovest se vrši u hramu ili ispovedaonici, pred sveštenikom. Vernik ispoveda sve ono što ga muči u duši, i što mu opterećuje savest, sve grehe, čak i one koji su počinjeni u mislima ili željama. Koliko je važna ispovest znaju oni koji se ispovedaju, jer oni posle ispovesti osete veliko olakšanje, kao da im je neki veliki teret pao sa duše i srca, a celo njihovo biće prožima neizrecivo blaženstvo.

Ne treba se plašiti ispovesti, jer sveštenik, po svojoj zakletvi ne sme da otkrije ni jedan greh koji mu je ispoveđen, po cenu života. Bez ispovesti nije dobro pristupati svetim tajnama.


PRIČEŠĆE

Najuzvišenija i najsvetija tajna jeste Sveta tajna pričešća ili evharistija. U njoj se čovek potpuno fizički i duhovno sjedinjuje sa Hristom. Vino i hleb, u pričešću su istinsko telo i krv Hristova. Zato se za primanje svetog pričešća , hrišćanin mora pripremiti na najdostojniji način. Po blagoslovu sveštenika  se posti strogi post, bez ulja, dakle, na vodi. Deca i bolesnici mogu i manje, sa odobrenjem i blagoslovom nadležnog sveštenika.
U nekim našim krajevima, pred sveto pričešće na desetak dana se ne pije vino, niti se jede grožđe, pa čak ni kupine, ni bilo koje drugo voće crvene boje, jer podseća na krv Hristovu, kojom se vernici pričešćuju. Ujutro pre pričešća, ne uzima se ništa od jela, niti se puši , sve dok se ne pričesti, i ne uzme nafora. Ceo taj dan dobro je uzdržati se od duvana.
Pored posta, pripremanje za pričešće podrazumeva i uzdržavanje od rđavih i zlih dela, izmirenje sa svima sa kojima je neko u zavadi, činjenje dobrih dela i davanje milostinje, jednom reči istrajavanje u svakoj vrlini, a uzdržavanje od greha.

Kako se pričešćuje?
Kada se priđe svešteniku koji pričešćuje, izgovara se ime, da sveštenik čuje, i tada se ne krsti, jer postoji opasnost da se zakači čaša (putir) iz koga se pričešćuje, i da se tako prospe pričešće, što je veliki greh. Treba se prekrstiti ranije, i kada se odmakne od čaše. Svešteniku se tada ne ljubi ruka, nego se polako prilazi onome ko deli naforu. Pričešće se uzima kao hrana. Kada sveštenik, onome koji se pričešćuje, kašičicu sa pričešćem stavi u usta, usne se sklope kao kada se uzima hrana iz kašičice. Ako se neko pričesti za Božić, Vaskrs, ili na koji drugi mrsni dan, toga dana se ne posti. Posti se samo onda, kada se pričešćuje na posnom danu.

Nafora
Nafora je hleb koji se vernicima deli na kraju svete liturgije. Ona se uzima pre jela ( ne jede se ništa pre nafore niti se puši). To je podsećanje na prve hrišćanske večere ljubavi - agape, gde se zajedno večeralo, pevale se crkvene pesme i delila miostinja. Nafora se uzima na sledeći način: Polako u redu, prilazi se svešteniku koji deli naforu. Kada se dođe na red, prvo se prekrsti, a zatim na dlan leve ruke prekrsti se desni dlan i priđe se svešteniku, koji na ispruženi dlan stavlja kockicu nafore. Onda se svešteniku celiva ruka, nafora se uzima u usta i pojede, i polako se izlazi iz crkve.


SVEŠTENA LICA

Sveštena lica su od Boga izabrana lica, i na poseban način posvećena da vrše sveta bogosluženja, svete tajne i obrede. U najčešćem kontaktu sa narodom su parohijski sveštenici, koji služe pri crkvama i obavljaju potrebne verske obrede svojim vernicima. Takav sveštenik je paroh, a narod su njegovi parohijani. Jer određeno crkveno područje koje opslužuje sveštenik, zove se parohija. Sveštenik se pozdravlja pri susretu: “Pomozi Bog oče, blagoslovite! ”. Svešteniku se celiva ruka bez obzira na godine sveštenika i onoga koji celiva. Sveštenik se u razgovoru oslovljava sa “oče”, recimo “oče Marko”, ili ako je prota, može “oče proto”. Vladika se oslovljava rečima “Vaše Preosveštenstvo”, ili “Preosvećeni Vladiko”, ili ako je neformalni razgovor samo “Preosvećeni”. Patrijarh se oslovljava sa “Vaša Svetosti”, ili “Svjatjejši Vladdiko” ili samo “Svjatjejši”. Monahinje se oslovljavaju sa “sestro”, a igumanija sa “mati”. Od ženskog monaštva se ne traži blagoslov i ne ljubi se ruka.
Monaška lica se takođe oslovljavaju sa “oče”. Mlađima se kaže “oče” i njegovo ime, a starešini manastira se može reći “oče igumane” ili “oče arhimandrite”. Iskušenici se oslovljavaju sa “brate”.

POUKE SVETITELJA

Nije toliko važno što narod podigne i sveti crkvu, koliko je važno da je Bog narodu dao Crkvu (Sv. Filaret moskovski).
Hrišćanska crkva sadrži obilje blagoslova i to je škola pobožnosti(Filaret černigovski).
Kao što kiša uzrokuje da seme raste, tako crkvena bogosluženja jačaju dušu za činjenje dobrih dela (Sv. Jefrem Sirin).
Postoje ljudi koji grade crkve a ne obraćaju pažnju na svoje duše.
Kad uđeš na vrata Božije crkve, ostavi iza sebe sve što je svetsko i zemaljsko(Sv. Filaret moskovski).
Kad uđeš u crkvu Božiju, prvo upali sveću u srcu svome (Luka 12,35), onda ako možeš stavi jednu pred Boga (2. Kor. 9,7), ili pred jednoga od Božjih svetitelja, i moli se predano toliko dugo koliko sveća gori.