Ваше Блаженство, Високопреосвештени Архипастири:
„Хајте за мном, и начинићу вас ловцима људи“ (Матеј 4:19), рекао је Господ, позивајући своје прве ученике. У најранијем детињству нисам замишљао да ће овај позив бити упућен мени, иако сам од почетка знао да желим да служим истини. Моји родитељи су у мени распламсали жељу да чврсто стојим за истину, а моју душу су освајали примери оних који су жртвовали своје животе за њу, водећи борбу против Царева када су прогонили веру спасења, борећи се за Цареве када су они били носиоци и заштитници побожности.
Слабо сам разумео пут којим треба да идем. Како сам растао, размишљао сам да се посветим војсци или цивилној служби моје Отаџбине, која је тада била бастион и чувар истинске побожности.
Уписао сам се у школу посвећену једној од најславнијих страница Руске историје (Петров Полтавски кадетски корпус), али сам осећао да имам и други позив. То је подржавало моје пријатељство са мојим учитељем, протојерејем Сергејем Четвериковим, и ректором богословије, сада архиепископом Варламом.
Дан када сам завршио средњу школу био је дан када је нови јерарх ступио на своју катедру у граду у којем сам требао да стекнем високо образовање (сада Митрополит Антоније, тада Архиепископ Харковски), који је заувек постао водич у мом духовном животу. Научивши академске науке, све више сам урањао себе у науку о наукама, проучавању духовног живота.
Манастир у коме је живео овај архипастир и Црква су ме више привлачили него школа у којој сам учио грађанске науке.
Слом државне власти у нашој Отаџбини ме је коначно уверио да је све на овој земљи пролазно и да су моћ и способности човечанства слабе, те сам одлучио да напустим вреву и бригу земаљског живота, посветивши се искључиво служби Богу.
Али служба Богу, која је позивала моју душу са ауторитетом да се „одрекнем себе, и узмем Крст свој, и пођем за Њим“ (Матеј 16:24, Марко 9:24), истовремено је у мени усадила унутрашњу обавезу да постанем ловац људи. Чак и пре него што су моје спољашње везе са лаичким светом прекинуте, жеђ за теолошким знањем ме је привукла школи посвећеној великом СВЕТОМ САВИ СРБСКОМ, а ЗАТИМ И ПУТУ КОЈИМ ЈЕ ОН ИШАО И ПОКАЗАО.
Данас, устима Архипастира Цркве, позван сам да преузмем архипастирску службу. Не усуђујем се сматрати достојним овог чина, признајући своју грешност, али се плашим да одбијем овај позив, послушавши речи Господње упућене грешном, али покајаном Петру: „Ако ме љубиш, паси овце моје, паси јагањце моје.“ Свети Јован Златоусти, објашњавајући овај одломак из Јеванђеља, истиче да као доказ љубави према Господу, Он није захтевао ништа осим подвига да буде пастира. Зашто је пастирска служба толико важна у очима Господњим? Зато што су пастири, како је рекао Павле, „сарадници Божији“ (1. Коринћанима 3:9). Христос је дошао на земљу да обнови окаљани лик Божији у човеку, да призове човечанство, да га уједини у једној личности, да прослави једним устима и једним срцем свог Творца. Изазов сваког пастира је да привуче људе ка овом јединству, како би се поново родили и осветили. Шта може бити веће од обновљења створења Божијег? Какво веће добро може бити дато ближњем него припремити га за вечни живот? Овај изазов није лако испунити – човек се мора борити против људске природе која је искварена грехом. Често се суочавамо са неразумевањем, понекад намерним отпором и мржњом оних које волимо и о којима бринемо. Несебичност пастира мора бити велика, и велика мора бити љубав према његовом стаду. Он мора бити спреман да све издржи због стада, и свако јагње мора пронаћи место у његовом срцу, на свако јагње мора применити неопходни лек, како је одређено по карактеру и околностима сваког.
Колико год тешке и сложене биле дужности обичног пастира и колико год велика била његова одговорност за спасење свог стада, колико више тек рећи о архипастиру? Заиста, речи Господње су упућене њему, једном речене пророку Језекиљу: „Сине човечији, поставио сам те стражарем дому Израиљевом“ (Језекиљ 3:17).
Архипастир је одговоран не само за сва јагњад која му је Бог поверио, већ и за своје пастире. Он ће одговарати за сваког грешника кога није могао да доведе до мудрости, за сваког који је кренуо путем истине, а затим залутао. Његова је дужност да трпи болести својих оваца и тиме их исцељује, као што је то чинио и Главни Пастир, Христос, „Његовим ранама исцелисмо се“ (Исаија 53:5). Архипастир нема лични живот, јер се мора у потпуности посветити задатку спасавања људских душа и водити их ка Царству Небеском. Мора бити спреман да издржи сав гнев, прогоне, па чак и смрт зарад истине, да пије из чаше Христове и да се крсти Његовим крштењем (Матеј 20:23; Марко 10:39). Он мора да се брине не само о онима који му долазе, већ и да тражи и враћа залутале овце, носећи их на својим раменима. Његов задатак је да објави Христово учење онима који Га не познају, сећајући се заповести Господње: „Идите по целом свету и проповедајте јеванђеље сваком створењу“ (Марко 16:15). Испуњен свешћу васељенске Цркве, пастир се не може ограничити на бригу само о онима који су му поверени, већ мора гледати на Васељенску Цркву Христову својим духовним очима, желећи да просветли све народе и желећи њихов успех у истинској вери, јер у Цркви „нема ни Јеврејина ни Јелина, ни роба ни слободног“, него су сви деца у једнакој љубави Оца Небеског.
Тежећи спасењу људи, пастир мора да се прилагоди њиховим осећањима; да би привукао свакога, опонашајући апостола Павла, мора бити у стању да каже и: „Јудејима постадох као Јудејац, да бих придобио Јудејце; онима који су под законом, као под законом, да бих придобио оне који су под законом; онима који су без закона, постадох као без закона, премда нисам Богу без закона, него сам у закону Христовом, да бих придобио оне који су без закона. Слабима постадох као слаб, да бих придобио слабе; свима сам постао све, да бих како год неке спасао“ (1. Коринћанима 9: 20-22).
Бринући се о спасењу људских душа, мора се запамтити да људи имају физичке потребе које се јасно испољавају. Не може се проповедати Јеванђеље, а да се љубав не покаже делом. Али се мора пазити да брига о физичким потребама ближњих не заокупи сву пажњу пастира и не омета његову бригу о њиховим духовним потребама, сећајући се речи апостола: „Није право да ми оставимо реч Божију и служимо за трпезама“ (Дела апостолска 6:2). Све мора бити усмерено ка стицању Царства Небеског и испуњењу Јеванђеља Христовог. Истинско хришћанство не састоји се од апстрактног размишљања и учења, већ је укључено у живот. Христос је дошао на земљу не само да би људе научио новим знањима, већ да их призове у нови живот. У земаљском животу припремамо се за вечни живот. Околности и догађаји временског живота утичу на духовни живот човека. Они који су чврстог карактера превазилазе утицај своје околине, док слаби подлежу њој. Јаки духом су подстакнути услед прогона, док слабашни падају. Зато је, колико је то могуће, потребно створити услове под којима би највећи број људи стекло духовно уздизање.
Пастир не може да се одвоји од учешћа у друштвеном животу, али мора да учествује у свом својству као носиоц закона Христових и као представник Цркве. Свештеник не може да се претвори у обичног политичког или друштвеног активисту, заборављајући главну суштину своје службе и свој задатак. Царство „није од овога света“ (Јован 18:36), и Христос није основао земаљско царство. Уздржавајући се од тога да постане политички вођа и избегавајући партијске сукобе, пастир може да упали духовну светлост на таму овога света, како би његова паства знала пут којег да се држи и била хришћанска и у свом личном и у свом друштвеном животу. Архипастир мора бити у стању да сваком човеку пружи духовни савет: и монаху пустињаку који чисти душу од празних мисли, и сувереном цару, и генералу који иде у рат, и обичном грађанину. Ово је посебно потребно за пастира Руске Цркве, чија је судбина уско повезана са догађајима у нашој Отаџбини.
Мало је Руса остало нетакнуто појавом који дубоко потресају душу свакога ко о тим догађајима размишља. Може ли неко остати равнодушан видећи да су се горке речи пророка Исаије манифестовале над светим Кремљем: „Како је верни град постао блудница! Беше пун правице, правда је становала у њему, а сада станују убице“ (Исаија 1:24). Која верујућа душа није шокирана скрнављењем светиња и нечувеним прогонима! Сви синови Русије на овај или онај начин осећају дах црвене звери која напада Христову Невесту.
Хришћани су од првих векова трпели прогоне за Христа, али се никада нису радовали прогонитељима, већ су дизали глас против њих. У првим вековима, многи браниоци вере и мученици су осуђивали прогонитеље, а њихов пример је следило велико мноштво јерараха и исповедника. У мирним временима, јерарси и подвижници поучавају, а у злим временима осуђују оне који поседују моћ. Русија је изграђена под директним утицајем својих великих пастира и људи молитве. Не можемо а да не тугујемо гледајући разарање великог дома Богородице, који се некада звао Руски суверенитет. Не можемо а да не осетимо бол када се душе и тела наших ближњих растргавају, када страх од смрти приморава на ћутање наше архипастирe и пастире у нашој Отаџбини. Чак и ван граница Русије остајемо њени синови. Прогнани из наше земаљске Отаџбине, настављамо да будемо духовно стадо Светих патријараха Петра, Алексеја, Јоне, Филипа и Ермогена. Остајемо део страдалне и прогоњене Руске Цркве, натопљене крвљу свештеномученика Владимира Кијевског, Вењамина Петроградског, Гермогена Тобољског, Митрофана Астраханског, Андроника Пермског и безброј других новомученика и исповедника. Њихово наслеђе је оно што држимо светим, што морамо чувати до времена када Бог одобри да се Његова сила пројави и када се зачује труба православних хришћана. До тада морамо остати у духовном јединству са прогоњенима, јачајући их молитвом.
Љубимо њихове окове из даљине, тугујемо због оних који су посустали. Знамо да су понекад и древни исповедници истине посустајали. Али имамо оличења чврстине: Теодора Студита, који је осуђивао отпадништво од истине Цркве, пример Максима Исповедника, пример патријарха Ермогена.
Бојимо се да не скренемо са путева којима су они ишли, јер ако су они који пате под садашњим јармом оправдани људском слабошћу, шта ћемо рећи ако се ми плашимо само претњи? Живећи у релативној безбедности, морамо бити јаки духом да бисмо обновили оно што је уништено, ако Господ сматра да је потребно „ослободити Сион из ропства“, да бисмо следили стопама оних који су страдали за истину, ако се укаже потреба. Зато пре свега морамо сачувати јединство у уму и духу, представљајући јединствену Руску Цркву, а истовремено вршити велику мисију међу другим народима. Од првих векова хришћанства у Русији, проповедници су одлазили у удаљене крајеве. Прослављени на почетку били су Свети Кукша, Леонтије Ростовски, касније Стефан Пермски, Инокентије Иркутски, а ближе нашем времену, Макарије, Апостол Алтајски, и Николај Јапански. Сада је расејани Руски народ постао мисионар вере до свих крајева земље. Изазов Руске Заграничне Цркве је да просветли што више људи из свих народа.
Ради овог циља, Синод Руске Заграничне Цркве ме шаље у земљу из које физичко Сунце излази, али којој је потребно осветљење духовним Сунцем Истине.
Признајем своје слабости; из послушности мојој црквеној хијерархији и мом духовном предводнику, подвргавам се овом избору не због части и моћи, већ да бих се предао служењу Цркви.
Молим се Господу Богу да ми помогне и да ме ојача да радим за истину до смрти.
На овај велики дан, молим се за оне који су ме васпитавали и водили својим речима и примером, молим се за оне међу којима сам до сада обављао црквено служење, за омладину коју сам васпитавао, за моје будуће стадо, за Васељенску Цркву, за страдалну Руску Земљу! Уздам се у молитве и заступништво великог мноштва небеских заштитника хришћанских народа.
Молим и вас, јерарси Божији, и из даљине молим мог архипастира, владику Виктора, да се молите за мене и да ми подарите Божји благослов.
Београд, 27. мај 1934.
