ДЕЧИЈА ИСПОВЕСТ И БРИГА РОДИТЕЉА О ДУШИ ДЕТЕТА

Молитва родитеља Господу Богу
да васпитају децу да буду добри хришћани

Боже, наш милостиви и небески Оче! Помилуј нашу децу (имена), за коју Те смирено молимо и коју поверавамо Теби да их штитиш и стараш се за њих. Усади у њих снажну веру, научи их да имају поштовање према Теби и удостој их да силно воле Тебе, нашег Саздатеља и Спаситеља. Упути их, Боже, на пут истине и добра, да би све чинил^ у славу имена Твога. Научи их да живе побожно и у врлини, да буду добри хришћани и корисни људи. Подари им здравље душевно и телесно и успех у свему што чине. Избави их од лукавих замки ђаволских, од многобројних искушења, од нечистих страсти и од нечасних и рђавих људи. Ради Твога Сина, Господа нашег Исуса Христа, молитвама Његове Пречисте Мајке и свих Светих, доведи их до тихог пристаништа Твога вечног Царства, да би са свима праведнима увек славили Тебе, са Јединородним Твојим Сином и животворним Твојим Духом. Амин.

+ Помаже Бог драга децо и родитељи. Потрудићу се да са избором православних текстова упутим младе читаоце и њихове родитеље на корисно размишљање о важности исповести деце и њиховог живог литургиског учешћа у животу Цркве. Ваш о. Стефан.+

СХИЕПИСКОП ПЕТАР ЛАДИГИН Непоколебиви стуб Цркве Катакомбне

                                                  

На дањашњи дан, Руска Истински Православна (катакомбна) Црква прославља подвижника и свештеноисповедника Схиепископа Петра ( Ладигина, +1957.), посљедњег канонског епископа ИПЦ и уједино њеног Првојерарха до краја педесетих година двадесетог века. Извукли смо кратко житије из његове аутобиографије коју је Владика Петар диктирао својим духовним чедима у деловима јер је био полуслеп. Диктирање Владике Петра је је записивано у строгој тајности од стране разних људи и у различито време. Неколико делова од тих рукописа су заувек изгубљени али ови што постоје су непроцењиви извор сазнања о животу исповедника прогоњене Катакомбне Истино Православне Цркве.

Свештеноисповедник Схиепископ Петар се родио у селу Велики Селег, Красногорска област, недалеко од града Глазов (Удмуртија), 1. децембра 1866. године. На кршењу је добио име Потапиј Трофимович Ладигин. У младости за време службе у Царској армији, град Кијев, постао је духовно чедо старца Јоне ( у схими Петар), који је у своје време био духовно чедо св. Преп. Серафима Саровског чудотворца. По завршетку армије П. Ладигин се обратио старцу за благослов ступити у Кијево Печерску Лавру, међутим о. Јона је уместо Кијева благословио одлазак у Јерусалим и на Свету Гору ( Атон), где је 1880. године пострижен у монаха под именом Питирим. Године 1889. постаје јеромонах, а 1910. године настојатељ Андрејевског подворја Атонских манастира у Одеси( Украјина).

Како се треба спремати за венчање?

Брачни живот треба да започне од духовне припреме.
Младожења и млада пре брака обавезно треба да се исповеде и да се причесте
Светим Тајнама. Пожељно је да се три-четири дана пре тога припремају за тајне исповести
и причешћа.
За венчање треба припремити две иконе – Спаситеља и Мајке Божије, којима се за
време тајне благосиљају млада и младожења. Раније су се ове иконе узимале из
родитељских кућа, предавале су се као домаћа светиња од родитеља деци. Иконе доносе
родитељи, а ако они не учествују у тајни венчања – млада и младожења.
Млада и младожења купују бурме. Бурма је знак вечности и нераскидивости
брачног савеза. Једна бурма треба да буде златна, а друга сребрна. Златан прстен
симболизује својим блеском сунце, чијој светлости се у брачном савезу уподобљава муж,
а сребрно – је слика месеца, мањег светила, које блиста одраженом сунчевом светлошћу.
Данас се за оба брачна друга по правилу купују златне бурме. Бурме такође могу имати
украсе од драгог камења.
Међутим, ипак је главна припрема за предстојећу тајну – припрема за причешће.
Света Црква препоручује онима који ступају у брак да се припреме подвигом поста,
молитве, покајања и причешћа. Млада и младожења који желе да се сједине у Тајни брака,
припремају се за примање благодати постом и покајањем, а на дан венчања заједно се
причешћују Светим Божанским Тајнама. Они се обично причешћују или на дан венчања
или уочи тога.

СВЕТИ НИКОЛАЈ ЈАПАНСКИ

Свети Николај Јапански (1836.-1912.), православни равноапостолни светитељ, архиепископ и просветитељ Јапана.

Рођен је 1. августа 1936. у селу Берјоз, у Смоленској области. Рођено име му је Иван Димитријевич Касаткин. Завршио је богословију у Смоленску 1857. године, затим Петроградску богословску академију где се спремао да остане и прими професорску дужност.

22. јуна 1860. Иван Касаткин се замонашио и узео Николај и примио чин ђакона, а седам дана након тога рукоположен је за свештеника Руске Православне Цркве.

29. јуна исте године кренуо је из Петрограда за Хакодате, Јапан. У Хакодате је стигао тек у јуну 1861. године. Тамо је након седам година изучавања јапанског језика започео проповед Јеванђеља Јапанцима на њиховом матерњем језику.

1869. Свети синод РПЦ доделио је Николају чин архимандрита и поставио га на чело мисије у Јапану, у надлежности епископа Камчатке. Фебруара 1871. је прекинута мисија због почетка руско-јапанских сукоба и Николај се привремено вратио у Русију.

Вративши се из Русије, отац Николај је започео свој рад на превођењу Библије, катихизиса, молитвеника и житија светих на јапански језик.

Јануара 1872. свети Николај се преселио у Токио.

СВЕШТЕНОМУЧЕНИК ПЕТАР, ЕПИСКОП ВОРОЊЕШКИ

Инокиња Татјана Спектор,

Леснински манастир, РИПЦ

                                                 

 Aрхиепископ Петар  примио је Вороњешку катедру у фебруару 1926. године, после упокојења Митрополита Владимира (Шимкјевича, +1925). Владика Петар је говорио да је њему било предложено да бира између две катедре: Њижгородске и Вороњешке. Он је одабрао Вороњеж, зато што је увек волео вороњешке светитеље Митрофана и Тихона и новопрослављенога светитеља Антонија (Смирницког), чија  се канонизација није  десила због  револуције.

Прво је  Владика Петар допутовао у Вороњеж 16/29 јула 1925. године, да би помогао Митрополиту Владимиру у борби против обновљенаца, организације коју су основале бољшевичке власти, када нису успели да растуре Цркву у Вороњешкој епархији путем „одузимања црквених драгоцености“. Вороњешка епархија видела је истинско лице совјетске власти већ 1918. Године када је пуцано у црквену поворку. У лето 1919. године у „Чеки“  мучили су иноке Митрофановског манастира и друге свештенослужитеље, чија је тела (бројем 14), са траговима мучења, открио корпус генерала Шкура у септембру. Следећа жртва режима постао је Архиепископ Вороњешки и Задонски Тихон (Василиј Варсонофјевич Никаноров, 1855-1919), обешен на царским дверима Благовештенског сабора.

Претучен свештеник СИПЦ-јеромонах Максим

http://www.pravda.rs/2013/01/24/jeromonah-brutalno-pretucen-sipkama/

Лични став о е. Артемију

На дан силаска Светога Духа на апостоле СИПЦ је прославила празник у новоподигнутом храму који је баш том празнику у част подигнут. Храм је 50% завршен, сада иде друга фаза изолација итд...И док смо се радовали напретку наше Цркве, и утехама новога храма до нас је дошла информација да је е. Артемије исповедио (коначно) своју веру.
Сада ми на памет дође овај текст :

уторак, 23. новембар 2010.

Коментар Истински Православног свештеника о „афери Артемије“ (English version available)

Отац Стивен Ален

(English version)

Добро се сећам када је 1990. епископ Артемије заједно са оцем Савом Дечанским и многим следбеницима саставио јавно  саопштење против свејереси екуменизма. То је било „повлачење линије по песку“. Tада је свима са здравом савешћу било очигледно да ће ако одустане погазити своју савест и да ће свесно и јавно пасти у јаму општења са јереси коју је сам изабрао. Управо се то и десило. На овај начин он се сурвао са моралног врха – смело је исповедио веру и био на рубу прекида општења са јеретицима – на оно што је данас: жалосна фигура без идентитета, ни врућ (тј. исповедник Вере), ни хладан (тј. размажени, еврократски, псеудо-епископ, као остали из Српске патријаршије), него млак, са нејасном и конфузном еклисиологијом, узалуд се трудећи да остане на неком црквеном положају.

Владика Артемије је урадио оно што један антиекумениста НЕ СМЕ да уради: Он је препознао екуменисте… и онда је остао са њима у општењу! То је крајњи екуменизам: да антиекумениста саслужује са екуменистима! То је најпотпунији тријумф екуменизма који се могао замислити – он тако тријумфује као универзални, разарајући, ментални и духовни отров, који неком демонском, фаталном привлачношћу присиљава чак и антиекуменисте да се моле са екуменистима, на тај начин јасно и прецизно исповедајући оно што екуменисти уче: није важно у шта верујеш докле год се молимо заједно.  

Пошто је урадио оно што један исповедник Вере НЕ СМЕ  да уради – препознао јеретике и онда остао у  општењу с њима – епископ Артемије је погазио своју савест, онеспособио се за доношење добрих одлука, завео верне и оштетио темељ истинске Вере.

Да ли ће он сада, годинама касније, имати моралне бистрине да увиди своје грешке и поништи их? Данас, овде и сада, хоће ли ће имати храбрости и чистоте ума и душе да каже: „Јавно исповедам да је требало ДАВНО да прекинем општење са патријаршијом, зато што је ЈЕРЕТИЧКА! Јавно исповедам да је требало да ступим у Истинско Православље пре много година, и сада намеравам да урадим тако“? Помолимо се да тако буде, због његовог спасења, и душа многих!

Priest Steven Allen

Church of St Spyridon  (GOC)

Detroit, Michigan

 Добри о. Стивен био је запрепаштен начином расуђивања е. Артемија. Али ми у Србији мада знајући да је е. Артемије поникао у СПц(СЕц) и да је хиротонисан од стране и тадашњих и садашњих екумениста ипак смо желели веровати, мимо свих рационалних негација да је могуће, у промену курса е. Артемија. Од екуменисте у Истински православнога.

 

 Многи ће рећи да немам право да кажем да је епископ Артемије екумениста, јер је он објавио прве анти екуменске текстове у Србији и да се први огласио као противник свим новотаријама итд...Наравно да није тачно да је е. Артемије био први, јер ко је читао "Љубостински стослов" светога владике Николаја свештеномученика, или дело о. Јустина Поповића о свејереси екуменизма, ко је знао монахе србе који су живели у Истинском православљу давно пре књиге Саве Јањић, тај неће Артемија величати као неког зачетника у Србији антиекуменизма. Али свакако да је и е. Артемије дао велики допринос да се расветли јерес екуменизма када говоримо о србском говорном подручију. Али једно је писати а друго делати.

И зато смо и градили наду да можда нешто буде од е. Артемија. Заборавили смо сва његова саслуживања са екуменисима ( мислим спц екуменисте као и друге из светског "православља" екуменисте и новокалендарце), заједничка "причешћивања" са Вартоломејим фанарским, и због доброг народа који је стао уз њиховог Владику и духовника и ми смо стали да шаљемо добре поруке наде да можемо бити једно( заједно) са мало добре воље, а то је да се одбаци потпуно јерес екуменизма. Одговора на "сигнале" није било. Напротив, гордо игнорисање СИПЦ показало је на делу да је епископ (да ли је сада уопште епископ када је признао спц) Артемије истога духа као и његова браћа која су га отерала са катедре епископа Рашко Призренског.

Подсећам како је наш блог сајт пропратио тај дан линк.

И шта сада осећам. Наравно тугу. Не за е. Артемијем. Он је оно што је увек и био. Тугу за обманутим народом који га и сада слави као неког победника који је исповедио нешто што они препознају као исповедништво. Да је јеретик благодатан до осуде сабора. А сабор организују јеретици. И патријарх је благодатан јер је паљење менора на ханука јеврејски празник у Београдској синагоги ЛИЧНИ!!! грех тог патријарха. А што канон каже и забрањује да се уђе у синагогу а камоли учествује у јеврејском обреду, а свети Сава забрањује да се православни чак лече код јеврејскога лекара, до је сада већ оштра зилотска терминологија и није по е. Артемију "царски пут"...И имало би још много тога да се каже за ово кристално јеретичко исповедање е. Артемија.Али да неби звучао супротно од онога што осећам стајем. И плачем. Уздајући се у Господа да је то још једно сито кроз које ће се јерес одвојити, а православни препознати...

                                                                      О.Стефан

Текст написан 2014

Друга недеља поста Св.Григорије Палама

Св. Григорије Палама архиепископ Солунски. Отац Григоријев био знатан чиновник на двору цара Андроника II Палеолога. Даровити Григорије свршивши светске науке не хте поћи на дворску службу него се удаљи у Свету Гору и замонаши. Подвизавао се у Ватопеду и Лаври. Водио борбу са јеретиком Варламом и најзад га победио. Посвећен за митрополита Солунског 1347. год. Прослављен и као подвижник, и као богослов, и као јерарх, и као чудотворац. Јављали му се наизменично: Пресвета Богородица, св. Јован Богослов, св. Димитрије, св. Антоније Велики, св. Златоуст, ангели Божји. Управљао црквом Солунском 13 година, од којих једну годину провео у ропству код Сарацена у Азији. Упокојио се мирно 1360. год. и преселио у царство Христово. Мошти му почивају у Солуну, где се налази и красна црква његовог имена.


Божанствена литургија св. Василија Великога у редовном термину у манастиру Врдник. Служи јереј Стефан

СВЕТИ ИГЊАТИЈЕ БРЈАНЧАНИНОВ:231. Чувајте се пристрашћености према наставнику. О правилном духовном руковођењу и о животу у Богу

Срце Ваше нека припада само Господу, a у Господу и ближњем. Без овог услова припадати човеку је страшно. Не будите робови људима, рекао је апостол.
Свагда су ме дирале до дубине душе речи св. Јована Претече, које је изговорио у вези са Господом и собом, нама сачуване у Јеванђељу од Јована: "Ко има невесту женик је", говори свети Претеча, "а пријатељ жеников стоји и слуша гa, и радошћу се радује Гласу женикову. Ова, дакле, радост моја испуњена је. Он треба да расте a ја да се умањујем" (Јн. 3,29 -30).
Сваки духовни наставник дужан је да буде само слуга Женика небеског, треба да приводи душе Њему, а не себи, треба да им објављује бескрајну, неизрециву красоту Христову, неизмерну благост Његову и силу: нека оне љубе Христа, заиста достојног љубави. А наставник нека, слично великом и смиреном Крститељу, стоји по страни, сматра себе за ништа, нека се радује свом умањењу пред ученицима, умањењу које служи као знак њиховог духовног напредовања. Све док телесно чувство преовлађује код ученика, велик је пред њима наставник њихов. Али када се јави у њима духовно осећање и порасте у њима Христос, они увиђају у наставнику свом само благотворно оружје Божје.
Чувајте се пристрашћености према наставнику. Многи нису пазили и упали су заједно са наставницима својим у мрежу ђавола. Савет и послушање чисти су и угодни Богу само дотле док нису оскрнављени пристрашћем. Пристрашћеност чини сваког човека кумиром (идолом): од жртава принетих том кумиру са гневом се одвраћа Бог. И губи се узалуд живот, потиру се добра дела, као миомирисно кађење, разношено јаким вихором или пригушено смрадом. Не дајте у срцу Вашем места никаквом кумиру.
А ти, наставниче, чувај се предузимања ичег греховног, души која је к теби прибегла немој самим собом да замењујеш Богa. Следи примеру светог Претече: ишти само оно што чини да Христос расте у ученицима твојим. Када он расте, ти се умањујеш и, гледајући како се умањујеш због Христа који расте, испуњавај се радошћу. Од таквог понашања чудесни мир уливаће се у срце твоје; у себи ћеш видети испуњење речи Христових: који себе понизује узвисиће се.
Блажени они који са самопожртвовањем следе истинитом Јеванђељском учењу, који су се одрекли задовољавања похота тела и похота душе. Похоте палог тела су греховне, греховне су и похоте пале душе. Она свуда иште да оствари своје ја, постаје некакво одвојено, самостално, првенствујуће биће, ради кога треба да постоји све остало. Јеванђеље тражи да такав живот буде умртвљен, да човек призна Бога Богом, а сам да остане на свом месту: у реду створења. По умртвљењу неразумног, занесењачког, заправо непостојећег живота, може да се појави истински живот са преобилним осећањем постојања, живот у Богу.

ПОДСЕЋАЊЕ

Кратко подсећање  да би било добро да већ сада припремите ваше исповести и испланирате начин да се видимо. Такође Вас подсећам да већ сада испланирате минимум одлазака на Богослужења. Обавеза и насушна духовна потреба  нека Вам буде на првом месту у распоређивању Ваших материјалних издатака. Овај пост има предивне молитве, велике поклоне и мале поклоне. Немојте  себе ускраћивати молитвеног труда и смиреног поста.Ваша деца и Ваши ближњи гледају на Вас. Надам се д и та одговорност према њима додатни је мотив да се осети промена и да молитва буде честа.Чините милостињу. То је пречица до душе скрушене. не оглушујте се од тај позив изговарајући се да немате. Увек се нешто има дати и   поделити.
Помените ме у Вашим светим молитвама.. Недеља праштања позива нас да наше срце очистимо од сваке злобе, да искрено опростимо и да се са ближњима измиримо.
Ваш у Христу о. Стефан