РЕЦЕПТ ЗА ПРОСФОРЕ

Састојци:

 1кг брашна (меко тип 400)

 1/5 од коцке свежег квасца

 1/2 велике кашике соли

 1/2 л воде топле

Потребно је посебно припремити:

- печат за просфоре

- нова пластична посуда за мешење теста

- кашика

- нож

- четкица

- оклагија

-пластични бокал са мерицама

- кухињске крпе

- већа игла за шивење или чачкалица

- папир за печење

- кесице пластичне

Поступак прављења: 

Припремити састојке и ставити на  на сто. Потребно је пре почетка испред икона упалити свећицу, кадионицу припремити и окадити са краћом молитвом.

свети "просфорници"

По завршетку кађења приступити припреми теста. 

У већу посуду сипати брашно, направити рупу унутар, ставити квасац, сипати топлу воду, промешати и сачекати десетак минута да се квасац отопи и почне да ради.

Кашиком измешати да се сједине састојци. 

Додати со...Наставити месити руком 10-15 минута уз молитву. Може да се моли Исусовом молитвом, псалми.....

Кад је тесто добро умешено, прекрити га са мокром крпом и оставити на топлом месту 45 минута. Потом, поставити тесто на чист сто и сећи тесто према приложеним сликама.

На две половине

половину ставити на равну страну

исећи као на слици

Четири краја скупити у једну векницу 
и исећи на пет истих делова.

Тако смо добили осам већих делова
 од којих ћемо правити просфоре
 и пет мањих за петохлебнице.
 Прекрити са мокром крпом
 и наставити са радом. 

Узимати једано по једно тесто, кратко премесити у лоптицу и разваљати оклагијом у круг промера око 10 цм. Развучено тесто редати једно до другог  и прекривати са мокром крпом да се не би осушило.

Делове за петохлебнице је довољно премесити у лоптице. Тим редом којим смо слагали тесто, тако ћемо и да их узимамо за даљи поступак и то у пару. Потребно је побрашнити површину и узети два развучена теста. 

На једно од њих ћемо такођер ставити
 мало брашна, раширити га руком по 
читавој површини, поставити дрвени печат,
 јако притиснути и оставити на кратко
 да стоји на тијесту.

Други круг, уколико је мањи, дорадити са оклагијом да буду приближне величине, никако мањи, премазати га са водом, скинути печат са тијеста и поставити га на премазани дио и сложити на тепсију. Такођер, све време прекривати са мокром крпом. Петохлебнице мало побрашнити и лагано притиснути мањи печат.                                       

                                                    

Прекривене оставити пола сата, избоцкати иглом и убацити тепсију у рерну загријану на 250 степени и одмах смањити на 175 степени. Време печења је од  35-40 минута. 

Печене просфоре премазати са водом, сачекати мало да се осуши, увити у суву чисту крпу и ставити у кесу. После један сат извадити из кесе, открити их да се просуше и сложити у чисте кесице.

СЛАВА БОГУ ЗА СВЕ!

*напомена: за прављење просфора прво треба тражити благослов од настојатеља храма.

ПАСХАЛЬНОЕ ПОСЛАНИЕ АРХИЕПИСКОПА АНДРОНИКА 2025

Возлюбленные о Господе пастыри, монашествующие и мiряне!

Дорогие братья и сестры!

ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!

«Бог наш Бог для спасения,

и Господни источники от смерти»

 (Пс. 67:21):

За каждой литургией священник произносит такие слова: «Боже наш, Боже спасати, Ты нас научи благодарити Тя достойно о благодеяниих Твоих, их же сотворил еси и твориши с нами».

    Мы очень часто погружаемся в суету мирскую, которая нас окружает и которая, как нам кажется, является главной задачей в нашей жизни. Суета затмевает наш разум, и мы перестаем быть благодарными Богу за Его великие к нам благодеяния – и временные, и вечные. «Благодарение же приемлющего, – поощряет Дающего, еже давать дарования больше первых». (преп. Исаак Сирин). Благодарность в христианине – такая вещь великая, что вместе с любовью она последует за ним и в жизнь будущую, где он будет праздновать Пасху вечную. Если мы здесь навыкнем благодарить Господа за все Его благодеяния, то и в Вечности будем радоваться радостью Божией, будем царствовать во Царствии Божием.

    Господь промышляет о нашем спасении ежеминутно, несмотря на наше отношение к Нему, и чаще всего промышляет без ведома нашего. Многие святые отцы, тяжело бедствуя и страдая, часто просили Бога удалить от них искушения, однако же Бог взирал не на прошения их, а на пользу и, показывая это, говорил: «…довольно для тебя благодати Моей, ибо сила Моя совершается в немощи» (2Кор. 12:9).

Но благодарность стала редкой добродетелью между людьми в теперешнее время – время интернета, который слова и чувства заменяет смайликами.

    Нам необходимо не только знать, но и понимать, что если мы чего-то лишаемся, то это Господь забирает Свое. Почему мы решили, что если Господь нам что-то дал однажды, то это уже не Его? Дал детей, дал здоровье, наконец дал нам жизнь. Он благословен и в даянии, и в отнятии. Когда у нас забирают то, что дали во временное пользование, то мы отдаем без тяжести на душе, а когда Господь забирает то, что дал, – у нас ропот на некую несправедливость мiра сего. Поэтому нам нужно всегда помнить, что Господь не лишает, а забирает Свое.

    Также нужно знать, что существует и ложная благодарность Богу. Мы ее проявляем, когда, получая от Бога щедрые духовные и вещественные дары (часто незаслуженно), языком благодарим за них Бога, но употребляем только для своей пользы и считаем этот дар уже своим. Получаем дар жизни в начале каждого дня, но считаем, что проснулись благодаря будильнику, который нас разбудил. Мы настолько к этому привыкли, что в этом не видим дара Божьего и не видим необходимости благодарить Его. 

    Несомненно, от этого греха нам может помочь величайшее благо — молитва и беседа с Богом. Не просто формальная молитва, читаемая по привычке или по какому-то случаю, а воссылаемая от сердца, не определяемая известными временами и количеством часов, а совершаемая непрестанно ночью и днем. Та молитва, которая исходит от благодарного сердца. Только тогда она есть и общение, и единение с Богом. Как телесные глаза, видя свет, освещаются, так и душа, устремляясь к Богу, озаряется Его светом.

    Вот и в эти Пасхальные дни, дорогие мои братья и сестры, давайте будем благодарными за Его Страдания за нас и Воскресение. Он даровал нам возможность войти с Ним в Царствие Небесное: «приидите, благословенные Отца Моего, наследуйте Царство, уготованное вам от создания мира» (Мф. 25:34), «А тем, которые приняли Его, верующим во имя Его, дал власть быть чадами Божиими» (Ин. 1:12). Прежде чем появились люди, Царствие Небесное уже было уготовано праведникам, так как Бог знает будущее, но нам необходимо всеми силами души стремиться к Нему, чтобы, по слову Псалмопевца, не потерять эту возможность: «…не восхотел благословения, – оно и удалится от него» (Пс. 108:17). Для того, чтобы в полноте пережить радость Пасхи надо каждому воскреснуть душой, удалиться от греха. Как мы знаем из Священного писания, второе пришествие Христа будет совершенно противоположно первому. Если первое Его пришествие было в образе Раба, полного смирения и уничижения, то второе – в образе Царя, сидящего на престоле, сопровождаемого Ангелами.

ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!!! ВОИСТИНУ ВОСКРЕСЕ ХРИСТОС!!!

† Андроник, Архиепископ Нью-Йоркский и Северо-Американский

Пасха Христова, 

7/20 апреля 2025 год.

Припрема за исповест

Помаже Бог дарага браћо и сестре,
 попадија Јефимија и ја ( о.Стефан) потрудићемо се да приређујемо текстове који могу помоћи у припреми за прву или сваку следећу исповест. Бог вас благословио.

“Покајање је тајна у којој ономе ко исповеда своје грехове  свештеник видљиво даје опроштај, а Сам Исус Христос га невидљиво разрешава грехова."                             Православни катехизис

                                                                                                      

                                                       
ТАЈНА ПОКАЈАЊА

Господ Исус Христос је обраћајући се Својим ученицима рекао: “Зиста вам кажем:

Што год свежете на земљи биће свезано на небу, и што год раздријешите на земљи биће

раздријешено на небу” (Мт. 18, 18). И на другом месту Спаситељ је дунувши рекао

апостолима: “Којима опростите гријехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су”

(Јн. 20, 21-23).
Апостоли су извршавајући вољу Господа ову власт предали својим

наследницима, пастирима Цркве Христове и до дан-данас сваки верник који православно

и искрено исповеда пред православним свештеником своје грехове може кроз његову

молитву да добије њихово разрешење, опроштај и њихово потпуно отпуштање.

Ово представља суштину Тајне Покајања. Да би се ова тајна остварила потребно је:

од стране покајника  – искрено покајање због грехова, жеља да остави грех, да га не

понавља, вера да Тајна Исповести има моћ да очисти и умије по молитви свештеника

грехове за које се он искрено покајао. Неопходан услов такође представља да исповест

прима православни јереј, слуга истинске Христове Цркве, која  једина чува пуноћу

благодати коју нам је Бог даровао.

Понекад, ако човек не може сам да почне да исповеда своје грехове свештеник

поставља питања. Притом су прва питања по редоследу из Требника питања о вери, о

православном исповедању, о верности Светој Православној Цркви. Без вере у светост

догми и предања Цркве, или ако онај ко жели да се иповеди сумња у њих, или ако

исповеда нека јеретичка учења и одступања сва даља исповест губи смисао.

Зато је  садржај првих питања отприлике овакав:

“Реци ми, чедо, верујеш ли у све оно што је Црква Православна предала и научила

и да ли можда сумњаш у неко предање (учење)?”

“Да ниси био јеретик и одступник, да се ниси дружио с њима посећујући њихове

скупове, слушајући њихове поуке или читајући њихове књиге?”

Дакле пре  свега је потребно да покајник чврсто и одлучно у свом срцу исповеда

православну веру и да се покаје због свих својих сумњи, колебања и одступања од њене

чистоте. Нарочито је важно да се човек одлучно и искрено покаје за сва она неправославна

учења и веровања у којима је учествовао или којима је веровао пре обраћања покајању.

Даља исповест је могућа тек после овог

О ГРЕСИМА

Грех је нарушавање хришћанског моралног закона, то је непослушање Речи Божије

од стране верника.

Појам греха је религиозни појам, он се примењује само кад су у питању лица која

прихватају хришћански закон и исповедају веру у Бога и која се због тога налазе у “огради

црковној”. Онај, пак, ко је ван Цркве није ни способан да схвати своју греховност у

потпуности, да види сав свој пад и ужасне се због све дубине своје заражености смртном

болешћу и да у потпуности осети своје удаљавање од Бога и Истине.

Због тога се прво треба покајати за грехове против Бога и Његове Цркве. Таквих

грехова има много, и они су повезани у једну нераскидиву мрежу разних духовних стања,

како једноставних и очигледних, тако и скривених, на први поглед невиних, а заправо

изузетно опасних по душу. Они се уопштено могу поделити на следећи начин: маловерје,

сујеверје, богохуљење и клетва Богом, немолитвеност, немар према црквеној служби,

прелест.

Исповест није беседа о својим недостацима и сумњама, то није једноставно

упознавање духовника са собом. Исповест је тајна, а не само религиозни обичај. Исповест

је ватрено покајање срца, жеља за очишћењем која потиче од осећања светиње, то је друго

крштење, и сходно томе, у покајању умиремо за грех и васкрсавамо за светост. Покајање

је први степен светости, а безосећајност је пребивање ван светости, ван Бога.

Што јаче светлост Христова обасјава срца тим човек више осећа све мане, чиреве и ране. И

обрнуто: људи који су зароњени у греховни мрак ништа не виде у свом срцу, а ако и виде

не ужасавају се, јер немају с чим да упореде, пошто је Христос за њих сакривен завесом

њихових грехова.

Припрема за исповест се не састоји у томе да се човек што подробније присети

греха, и чак да га запише, већ у томе да достигне оно стање усредсређености, озбиљности

и молитве у којем ће наши греси постати јасно видљиви као на светлости. Код духовника

исповедник не треба да донесе списак грехова него осећање покајања, не детаљно

препричавање свог живота већ скрушено срце.

Знати своје грехове још увек не значи покајати се за њих. Истина је да Господ

прима искрену и поштену исповест, чак и уколико она није праћена снажним осећањем

покајања, ако и тај грех  – камену безосећајност, исповедимо храбро и отворено, без

лицемерја. Ипак је скрушеност срца, жалост због сопствених грехова најважније што

можемо да донесемо на исповест. Али шта да чинимо ако се наше срце исушено од

грехова не орошава живоносним водама суза? Шта уколико су “немоћ духовна и телесне

слабости” толико велике да нисмо у стању да се искрено покајемо? Ипак, то није разлог да

се исповест одлаже у очекивању осећања покајања. Бог се може дотаћи нашег срца и у

току саме исповести: самоисповест, гласно изговарање својих грехова могу да омекшају

наше срце, да изоштре духовни вид, да продубе осећање покајања. За превладавање наше

духовне тромости служе молитвене припреме за исповест и понајвише пост.

Наша безосећајност на исповести најчешће има корен у недостатку страха Божјег у

Нама. Прилично је тешко, али је неопходно на исповести избећи  саблазан

самооправдања, одрећи се покушаја да се духовнику објасне “олакшавајуће околности”,

одрећи се изговарања другима који су нас, наводно, навели на грех. Знак потпуног покајања је осећај лакоће, чистоте и неизрециве радости, кад грех човеку изгледа исто онако тежак и немогућ као што је пре тога била далека радост.

Сад се поставља питање: ко како треба да се каје?

“…Онај ко је свестан својих грехова и искрено их признаје, а признавши их осећа

због њих скрушеност и оплакује их и ко има чврсту намеру да више не вређа Бога својим

гресима, и на крају ко у овом расположењу смирено исповеда све своје грехове пред

духовником да би добио разрешење грехова и појавио се пред чашом Господњом

оправдан и чист пред очима Божјим.” (Светитељ Теофан Затворник).

“Истинско покајање се састоји у следећем:

а) ранијих грехова треба да се одрекнемо и да их се као гадости гнушамо;

б) због тих грехова треба да жалимо и Бога да умилостивљавамо и духовнику да се

исповедамо, и да се на сваки начин да чувамо других грехова;

в) да опраштамо ближњем његове грехове да би и нама самима Бог опростио;

г) да испољавамо љубав и милост према свакоме да бисмо сами добили милост;

д) да се смиравамо;

ђ) никога да не осуђујемо и не клеветамо;

ж) увек Богу да се молимо да не бисмо пали у напаст вражију (Светитељ Теофан

Затворник).

Св. Василије Велики каже: “Не исповеда грех онај ко је рекао: згрешио сам и после

тога остаје у греху, него онај ко је како се каже у псалму, нашао свој грех и замрзео га.

Какву корист ће болеснику донети брига лекарева кад се онај ко страда од болести

чврсто држи онога што је погубно по живот? Тако, нема никакве користи од опраштање

неправде онај ко и даље чини неправду и од извињења за разврат онај ко и даље живи

развратно…

Премудри Домостројитељ нашег живота жели да онај ко живи у гресима, а затим

даје завет да ће почети да живи здравим животом прекине с прошлошћу и да после

учињених грехова све почне из почетка како би обновио свој живот кроз покајање.”

Исповест треба да буде искрена и отворена!

“Они који исповедају помисли својим духовним оцима морају се исповедати

искрено са скрушеношћу срца, као пред Самим Богом и тада могу да добију милост.

Исповест, пак, која се обавља немарно не само да не доноси корист већ и служи за осуду.”

“Човеков грех се уништава исповедањем греха, а сам корен греха се истребљује

борбом с греховним помислима и понављањем исповести кад помисли почну да

надвладавају човека.”

“Као што је виђење својих грехова нарочит дар Божји тако је то и искрено

исповедање и Бог га дарује по усрдној молитвом. Моли милосрдног Господа да ти дарује

овај дар – залог спасења и самог себе принуди на отвореност, јер непријатељ људског рода

мрзи тај пут и на све начине се покушава да омете слугу Божијег, који жели да стекне

милост Божију честим исповедањем својих грехова.”

“Побеђуј лажни стид на земљи и нећеш се постидети на небу!” (Светитељ Игнатије

Брјанчанинов).

ПРИМЕР ИСПОВЕСТИ:

Исповедам се преко духовног оца Теби, Господу Богу и Творцу моме, у Светој Тројици слављеном и постованом Оцу, Сину и Духу Светом, за све моје грехе које учиних у све дане живота мога, у садашње време иу прошлости, делима, речима и мислима.

Кајем се што сам говорио празне, бесмислене, ружне и непромишљене речи, шале и досетке; што сам певао безобразне песме; што сам се лудо смејао, кикотао и викао.

Кајем се што сам се гневио и љутио на ближње, сто сам се свађао и препирао и нисам никога слушао, што сам грдио укућане, исмевао људе и надевао им ружна имена.

Кајем се што сам лагао, криво се клео, псовао Бога, Богородицу, Светитеље, Цркву, Славу, оца, мајку, дете, хлеб, сунце.

Кајем се што сам скривао грехе на ранијим исповестима.

Кајем се што сам многошта обећавао Богу и људима, а нисам ништа испуњавао.

Кајем се што сам осуђивао и клеветао, срамотио и исмевао друге, што сам оговарао и слушао како други оговарају људе и ропћу на Бога, износећи само туђе грехе а своје скривајући.

Кајем се што сам завидео другима у њиховим материјалним и духовним успесима, што сам се радовао људској невољи и нисам помогао где сам могао, што нисам говорио са суседима, родитељима и другим људима.

Кајем се што сам био неправедан, што сам осуђивао и расуђивао у своју корист угњетајући сиромашне.

Кајем се што сам злопамтило и планирајући освету враћао зло за зло, пакост за злобу.

Кајем се што сам се гордио и узносио над родитељима, што их нисам слушао и поштовао и послужио у старости.

Кајем се због ленчарења душевног и телесног, лењости за молитву и недолазак у цркву на службу, што сам долазио у цркву непристојно одевен; због читања не корисних књига, хороскопа, због не читања Светог Писма и духовних поука; због не слављења или немарног слављења Крсне славе . Кајем се што са варао, крао, ​​утајивао туђе ствари, што сам грабио за себе, што сам износио ствари из куће да ме моји не виде.

Кајем се што сам коцкао и играо разне хазардне игре.

Кајем се што сам среброљубив и тврдица; што сам себичан и саможив и што, угађајући себи, за друге не марим.

Кајем се што сам каматарио и скупо наплаћивао своје услуге, што сам крв продавао и помоћ беднима наплаћивао; што сам тражио дубоко поштовање од људи за таква учињена дела.Кајем се што сам био немилосрдан и тврдог срца, што сам очајавао и размишљао да се убијем; што сам увек себе оправдавао, а друге окривљавао.

Кајем се што сам гледао порнографске филмове, што сам те гадости спроводио у браку; што сам учинио содомски грех и живећи развратно друге наводио да тако раде;што сам разне развратне односе чинио за новац или какву другу материјалну корист.

Кајем се сто сам живео блудно и распусно, што сам вршио прељубу; за блудне мисли, речи и дела, за блудна слушања, од чега душа много страда.

Кајем се што сам жену терао да побаци, тј да убије децу, што сам тукао жену, родитеље, бабу и деду, што сам децу мучио својим понашањем и начином васпитања.

Кајем се што нисам имао времена за децу, него сам њихову љубав новцем куповао.

Кајем се што сам мрсио средом и петком, за време сва четири велика поста и друге дане који су од Цркве прописани, што сам се преједао и опијао узимајући храну у невреме, што тада нисам смањио пушење - порок цигарете.

Кајем се што сам једно време пао у неверовање у Бога, што сам био секташ, што сам припадао безбожном друштву.

Кајем се што сам осуђивао свештенике, монахе, богомољце и причешћивао се без исповести.

Кајем се што сам тражио помоћ од врачара, гатара, биоенергичара и надрилекара за себе, али и за децу, што сам тражио од врачара да суседима и другим људима нанесу штету, болест, неслогу и слично.

Опраштам свима који су ме увредили или неко зло учинили и молим Бога да ми опрости!

Трудићу се да све зло које сам до сада чинио више не понављам.

26. Писмо скромном чиновнику Т. који се жали на охолог пријатеља

 

 

 СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ

МИСИОНАРСКА ПИСМА

Пишеш, како ти је загорчан Васкрс ове године. Шта се догодило? Твој најближи пријатељ добио висок положај. Томе си се с прва обрадовао. Али само после неколико недеља он се почео туђити тебе. Не одговара ти на писма, хладан је и кратак у разговору, оставља те пред канцеларијом дуго да чекаш, а иза леђа говори о теби презриво. Не можеш да га познаш. Шта би од онако милог човека? Арапи би рекли; прогутала га столица!

Ако хоћеш, прочитај му ово што ћу ти написати. Била тако два пријатеља у Арабији. Свако вече седели крај ватре на малим троногим столицама и разговарали. Но догоди се да један од њих доби за шеика. Пресели се дакле у камену палату и седне у високу столицу, од седефа. Многи народ долазио и клањао се новом старешини. Дошао и стари пријатељ његов, сав радостан, прерадостан, да му честита. Али га охоли шеик не хте пустити одмах к себи него га остави да чека пред капијом много дана. Најзад нареди, да му га доведу. Скромни пријатељ уђе, а шеик се још више устури у столици од седефа. Пријатељ одмах разумедне све, па се навлаш почне обзирати око себе као да не види шеика. Шеик га љутито ослови и упита шта тражи очима?

- Тражим тебе, човече, где си? одговори пријатељ. Па тужно додаде: док си седео на малој столици, није се видела столица од човека, а сад ето не види се човек од столице!

То се догодило и с твојим пријатељем. Изгубио се човек у високој столици! Но то је тако обична појава у свету, да твоја љутња изгледа смешна. Људи се теже држе на висини него у низини.

О човече, о прашино! Чиме се поносиш? Којим од два ништавила: оним у животу или оним у смрти?

За једног јелинског државника прича се, да је имао обичај свако јутро да се клања на две супротне стране, час на једну час на другу. Упитан коме се то клања на две стране он одговори: Богу и народу. Јер све што имам или је од Бога или од народа.

О човече, о секунде у времену и милиметре у простору! Чиме се гордиш? Речено је о теби у Светом Писму: свак које охолу срцу гад је пред Господом. И још: Бог се охолим противи. И ако хоћеш још: охолост иде пред пропаст. Својом охолошћу ти си објавио рат Свемоћном и Вечном. Атом је устао против Безграничног. Секунд се узбунио против бесмртног. Није ли твој пораз и мравима очигледан? Изненада ће ти доћи пропаст и срамота. Зато: поврти се, покај се, отрезни се, освести се, уљуди се. Буди човек. То је више него бити цар. Буди човек. То је сјајније од свих круна и важније од свих столица.

То је поука за пријатеља твога. А теби здравље и мир од Бога, и честит Васкрс.

 

Канонски пријем у архиепископију Њујорк и Северна Америка.

На дан светога Георгија постављам нови почетак, као свештеник Руске Православне Заграничне Цркве у Америци. Под брижним пастирским омофором Високопреосвећеног Архиепископа Андроника Њујоршког и Северно американскога.

Помолите се за мене грешнога.

Знакови прелести

Облагодаћеност – дарује смирење.

Прелест храни самодопадање и гордост

(Св. Јован Кронштадски)

Деловање благодати је лако разликовати од прелести. Прелест се никада не приближује као слободна сила, већ само као заводница која тражи од човека сагласност, и тек кроз њу она добија своју моћ над њим. Човек може увек одбити од себе прелест. Њу срце увек сусреће са сумњом; тек кад јој неко сасвим падне у ропство, онда не сумња више у њу. Прелест никад не смањује узаврелост крви, не води никад ка самопознању и покајању срца. Сасвим супротно, она буди сањарије, узбуђује крв, нуди одвратна уживања, ласка, надува се у самоуверењу, поставља сопствено ја као идола душе (Св. Игнатије Брјанчанинов).

Благодатне мисли, покрети душе или виђења, као и топлота, светлост – јасно се разликују од оних прелестних. Благодатни душевни покрети – ֫испуњавају човека увек дубоким смирењем, мукотрпним самопознањем и сиромаштвом духа. Благодатна виђења откривају се у тихој светлости и поклањају души дубоки мир. Покрети прелести – насупрот повећавају високоумље. Привиђења се појављују у «ружичастом светлу», изазивају радозналост, распаљују и стварају немир и пометњу. Често унутрашња топлота која прати молитву, постаје повод за прелест. Постоји једна природна топлота као последица унутрашње сабраности у срцу; а онда тек долази благодатна топлота која човека испуњава блаженством и унутрашњим добрим осећањем. Постоји такође и једно телесно загревање настало кроз неумерену ревност у молитви. Прелест почива у томе, кад неко ово загревање, ту природну топлоту, прихвати за ону духовну, благодатну топлоту, и тако се подвргне високом мишљењу о себи – као да је већ све постигнуто и стоји се на врхунцу савршенства. Телесно загревање разликује се кроз своје плодове од духовне топлоте благодати. Плодови телесног загревања су уображеност, неумерено самоповерење, преуздизање или гордост. Плодови, пак, духовне топлоте према Богу су – срдачно покајање, смирење и мукотрпно самопознање (Св. Игнатије Брјанчанинов).

Ко тражи унутарњу топлоту само ради њеног блаженства, развија духовно сладострашће. Они који се трезвено моле, теже да ту сладост брзо прођу и да једино у срдачном покајању пред Богом пребивају. Лажни мистици напротив везују сву своју пажњу за ову топлоту, почивају у њој као у неком топлом велу, одржавају њено блаженство и утапају се у томе као у празнини. Не допусти да кроз унутрашњу сладост будеш преварен. Без крста, она је колебљива и опасна.

Као што је гордост узрок прелести, самообмане – тако и смирење представља – као супротна врлина – једини сигуран заклон од тога. Смирење је уништење свих страсти (Преподобни Јован Лествичник). А где су страсти побеђене, нестаје и прелести. Јер она долази од страсног уображења. Пред смиреним ђаво узмиче, јер он не може да поднесе смирење срдачног покајања. (Преподобни Григорије Синаит).

Ако призивамо Бога, ми онда немамо ничега да се бојимо нити да сумњамо. Ко у смирењу и послушности пред Богом стоји и Њега само тражи, а самодопадање и преузношење избегава, њему не може ни цела војска ђавола ништа да нашкоди. Самоуверени и самовољни који само на себи зидају, нужно падају у сваку прелестну заслепљеност и самообману.

са немачког:

Митрофан Хиландарац

Св. Теофан Затворник

Анксиозност у недрима свештенства

Данашње време многе свештенике је гурнуло преко ивице анксиозности!

Разлог је вишеструк. Свештеник најчешће потиче из модерних социјалистичких или на Западу западних вредности.

 У почетку као код сваког пробуђеног човека за Христа он "лети" живећи црквеним животом. 

Сви су му добри, и свет је Христова башта.

Временом се почетничка благодат повлачи, а почиње делатна. Са многих животних појава пада ружичаста завеса, и човек боље види борбу добра и зла.

Чак се и уплаши, јер схвата шта је Небо а шта поднебесје.

 Зла види око себе, и  у себи.

 Они напреднији свештеници више зла виде у себи, и криве себе  за грехове људи око себе.

Елем, Срби су изгубили спој са црквеном кротошћу, поштовањем црквених ауторитета као и самим духовним животом у послушању. 

Духовнике не желе, сем по својим жељама.

 Ни други народи, сем Румуна, нису у бољој позицији. 

Тако имамо у Цркви горде Србе који уче епископе, свештенство и монаштво. Наручито за то користе интернет.

Одређују им каквоћу и квалитет као и духовну меру. 

Знају боље од клира каноне , увек су неки "пламтећи" ревнитељи, или млаки либерали којима је све строго и страно.

 Жене у Цркви, и оне најпобожније ван Цркве се стиде мараме и хаљине.  Не можеш их пишком натерати нити објаснити да се може држати форма, а да се не игрози егзистенција. Ако их покушаш упозорити, објавио си себе за фанатика и човека за избегавање. 

Част ретким изузецима јер сем форме облачења и изгледа мора да буде присутно и ментално здравље, тј пожељно је. Мислим на жене које држе форму само да би биле "бич Божији" за друге жене и девојке.

Елем, у том чудном духу данашњег времена свештеник мора бити отац и мајка народа који му је поверен. 

Учитељ, лекар, духовник, пријатељ, ако треба укротитељ па  понекад и судија који веже човека епитимијом до поправљања и одустајања од греха повереног му верника .

Људи много питају а да не желе да примене савет, много се у све петљају, често говоре другима у име свештеника "Отац то не воли, брани, благослови"....и деле савете у име свештеника.

Исповест је често "роман" без покајања, где и на самој исповести више себе неко хвали и оправдава него што се каје и тугује.

Од великог таласа гордости, сујете, разврата, дрскости, неискрености, подозрења, оговарања, дубоке хладноће у срцу док површно себе приказује милим и драгим...свештеник често губи снагу, повлачи се у осаму, молитву, иде на поклоничка путовања, лечи ране које задобија од демона преко људи који га окружују.

 Највише рана свештеник својим неискуством и људском слабошћу наноси сам себи јер се са свим побројаним не зна да избори.

 И сам слаб од овог света он често бива најусамљенији човек на свету! 

Често се бори за егзистенцију и зависи од људи који мисле да постоји неки тајни извор новца, и да је свештеник уствари похлепан када тражи милостињу. 

Не би ни требало да тражи, већ да буде потпуно обезбеђен. 

 Да му црквена заједница барем  обезбеди посао по мери његових снага.

Некад чак несхваћен у својој породици и међу најближима свештеник трпи критике звог неутралног става према грешницима, када се тражи да изабере страну, да осуди и казни. 

Јер сви држе и воле логику овога века, мало је оних који све гледају кроз призму Христове науке љубави и воље.

 Најчешће се благослови како живети утврђени у јеванђељу  сматрају или слабошћу или строгошћу. 

Волите своје свештенике, јер је то врста која полако изумире. 

Остају само људи у мантијама , лажни свештеници,

који су спремни да у свему угоде овом свету.

 Да ли је то свештеник? 

Не, то је слепац који слепца води!

Недостатке својих свештеника треба да покривате, и као војна гарда чувате од безбожног, површног и злог света.

 Уместо тога дешава се да најчешћи противници свештеника су људи цркве, док светски људи маме својим харизмом доброте и милостивости. С тим да је цена да и сам свештеник заволи свет тих светских људи, да им се диви и од њих зависи.

Чувајте своје благо, своје свештенике који се опиру свету и злу и вољни су с љубављу служити Богу и људима. Све је мање пастира. Све је мања паства. Отпадништво је сакрило бисере. Обмана замагљује праве вредности.