У првим временима хришћанске Цркве скоро сви верујући су водили чист и свет живот, какав захтева Јеванђеље. Али постојали су и многи међу верујућима који су имали потребу за већим подвигом. Једни су се добровољно одрицали од имања и делили га сиромашнима. Други, по угледу на Божију Мајку, св. Јована Претечу, апостоле Петра и Павла, Јована и Јакова, примали су на себе завет девства, проводећи време у непрестаној молитви, посту, уздржању и труду, било да су се удаљавали од света или живели скупа са осталима. Такви људи називали су се аскетама, тј. подвижницима.
Од трећег века, када се брзо раширило хришћанство, строгост живота међу хришћанима је почела да слаби, подвижници су почели да се удаљавају и живе у планинама и пустињама, и тамо, удаљени од света и његових саблазни, водили су строг подвижнички живот. Такви подвижници који су се удаљили од света називали су се отшелницима или пустињацима.
Тако је положен темељ монаштву, или на руском иночеству (инок - монах), тј. другом (ином), удаљеном од саблазни света, начину живота.
Иночки живот или монаштво је удео малог броја изабраних, који имају "призвање", тј. несавладиву унутарњу жељу за иночким животом, да би свецело посветили себе служењу Богу. Како је и рекао о томе Сам Господ: "Ко може примити, нека прими". (Мат. 19, 12).
Св. Атанасије говори: "Два су чина и стања у животу: једно обично и својствено човеку живљење - супружанство; друго ангелско и апостолско, од којег вишега неможе бити - девство или стање иночко".
Преп. Нил Росански говори: "Монах је ангео, а дело његово је милост, мир и жртва хвале".
Они који ступају на пут иночког живота морају имати тврду одлуку: "одрећи се од света", тј. одрећи се од свих земних интересовања, развијати у себи силе духовног живота, у свему испуњујући вољу својих духовних руководитеља, одричући се од сваког имања и чак и од старог имена. Инок узима на себе добровољно мучеништво: самоодрицање, живот удаљен од света - усред труда и лишавања.
Монаштво само по себи није циљ, већ је оно само моћно средство за достизање високог духовног живота. Циљ иночества је стицање моралне духовне силе, за спасење душе. Иночество је највећи подвиг духовног служења свету; оно чува свет, моли се за свет, духовно га храни и стоји пред Богом за њега, тј. савршава подвиг молитвеног заступништва за свет.
За отаџбину монаштва сматра се Египат, а за оца и устројитеља - преп. Антоније Велики. Преп. Антоније био је оснивач отшелничког иночества, које се састојало у томе, да је сваки инок живео одвојено у колиби или у пећини, предајући се посту, молитви и трудовима на корист своју и сиромашних (плели су корпице, простирке и слично). Али сви они налазили су се под руководством једног старешине или наставника - авве (што значи "отац“).
Али још за живота Антонија Великог појавио се други ред иночког живота. Подвижници су се скупљали у једну заједницу, трудили се сваки по својој сили и способностима, на општу корист и потчињавали се истим правилима, истом поретку, такозваном уставу. Такве заједнице су се називале киновијама или манастирима. Авве манастира почели су се називати игуманима и архимандритима. Оснивачем општежитељног иночества сматра се преп. Пахомије Велики.
Из Египта монаштво се брзо раширило по Азији, Палестини и Сирији, а затим је прешло у Европу.
У Русији монаштво је настало скоро истовремено са примањем хришћанства, а оснивачи су били преп. Антоније и преп. Теодосије, који су живели у Кијево-Печерском манастиру.
Велики манастири, са неколико стотина монаха, почели су се називати лаврама. Сваки манастир има свој распоред живота, своја правила - свој манастирски устав. Сви монаси дужни су да испуњавају различита задужења, која се по манастирском уставу називају послушањима.
Монаштво могу да приме не само мушкарци, већ и жене са истим правилима као и код монаха. Од древних времена постоје и женски манастири.
Они који желе да ступе у монашки живот морају предходно да преиспитају своје снаге (да прођу искушеништво) и тада да дају неповратни завет.
Људи, који пролазе предходно испитивање називају се послушницима (искушеницима). Ако они у току дугог испитивања покажу да су способни да постану монаси, облаче се у непуну одећу монашку, уз установљене молитве, што се назива расофором, тј. имају право ношења расе и камилавке, да би се у очекивању пуног монаштва, још боље утврдили на изабраном путу. Послушник се после тога назива расофорним.
Само монаштво садржи у себи два степена, мали и велики образ (образ ангелског живота), који се по грчком називају мала и велика схима.
Приликом ступања у монаштво, над монахом, се савршава чин мале схиме, када монах даје обећање монаштва и њему се даје ново име. Када наступи моменат пострижења, монах три пута даје игуману маказе, за утврђење свог тврдог решења. Када игуман и трећи пут прими из руку постриженог маказе, тада он уз захвалност Богу, постригава крстообразно његове власи, у име Пресвете Тројице, посвећујући га тиме свецело на служење Богу.
На монаха који прима малу схиму полажу параманд (параманд - невелико четвороугаоно платно са изображеним Крстом Господњим, оруђем Његовог страдања), подрасник и појас; затим се пострижени покрива мантијом - дугим плаштом без рукава. На главу се надева такозвани клобук - камилавка са дугим покривалом. У руке му се дају бројанице - канап на ком су нанизане куглице за бројање молитви и поклона. Све те одежде имају символички значај и подсећају монаха на његов завет.
На крају обреда дају се у руке новопостриженом крст и свећа, са којима он стоји целу Литургију - до самог Св. Причешћа.
Монаси, који примају велику схиму, дају још строжије завете. Њима се још једном мења име. У облачењу такође постоји измена: - уместо параманда надева се аналав (посебно платно са крстовима), на главу уместо камилавке, надева се кукуљица (кукол - на руском), капуљача која покрива главу и рамена.
Постоји став да се схимницима називају искључиво само они монаси који су пострижени у велику схиму.
Ако се монах поставља за игумана, даје му се жезал (пастирски штап). Жезал је знак власти над потчињенима, знак законитог управљања братијом (монасима). Када се игуман поставља за архимандрита на њега надевају мантију са скрижалима. Скрижали су четвороугаоници од материјала црвене или зелене боје, нашивени на мантију спреда, два више и два ниже. Они означавају, да архимандрит руководи братијом по заповестима Божијим. Осим тога, архимандрит прима још и палицу и митру. Обично се између архимандрита постављају лица за виши степен свештенства - у епископе.
Многи међу монасима били су истинити ангели у телу, сјајне светиљке Цркве Христове.
Без обзира што се монаси удаљују из света због достизања вишег моралног савршенства, монаштво има велики благотворни утицај на оне који живе у свету.
Помажући духовним потребама ближњих, монаси нису одбацивали, када су имали могућности, да служе и обичним њиховим потребама. Стичући трудом за себе храну, они су делили храну са сиромашнима. При манастирима су се налазиле гостопримнице, где су монаси примали, хранили и одмарали путнике. Из манастира се често слала милостиња и по другим местима: измученим сужњима у тамници, сиромашнима за време глади и у другим несрећама.
Али главна, непроцењива заслуга монаха за заједницу, састоји се од њихове непрестане молитве за Цркву, отаџбину, живе и умрле.
Светитељ Теофан Затворник говори: "Монаси - то је жртва Богу од заједнице, која, предајући их Богy, од њих прави себи ограду. У манастирима посебно цвета свештенослужење уредније, пуније, продуженије. Црква ту постоји у свој лепоти своје одевености". Заиста, манастири су неисцрпан извор надзиђивања за мирјане.
У средњем веку манастири су имали већи значај, као центри науке и ширитељи просвећења.
Постојање манастира у неком крају је израз крепости и сила религиозно-моралног духа народног.
Руски народ је веома волео манастире. Када је изницао нови манастир, руски људи су почињали да се насељавају око њега, образовали су засеок, који је понекад израстао и у велики град.
