ДРУГА БЕСЕДАО ЦАРСТВУ ТАМЕ, ТЈ. ГРЕХА, И О ТОМЕ ДА ЈЕДИНО БОГ МОЖЕ ДА НАС ОТРГНЕ ОД ТАМЕ И ДА НАС ИЗБАВИ ОД РОБОВАЊА НЕЧАСТИВОМ КНЕЗУ

ДУХОВНЕ БЕСЕДЕ

 

 

 

Нечастиви кнез – царство таме, од почетка је поробио човека и тако обавио и обукао душу влашћу тамeкао што облаче човека да би га учинили царем и дају му све царске одежде, како би он од главе до ноктију носио на себи све царско. Тако је и нечастиви кнез обукао у грех душу и васцело њено биће, читаву је оскрнавио, читаву је поробио за своје царство и ниједан њен део није оставио слободним од своје власти – ни помисли, ни ум, ни тело, него ју је обукао у порфиру таме. Као што у телу не страда само један његов део, нити само један његов уд, него је оно у целини изложено страдањима, тако је и васцела душа пострадала од слабости порока и греха. Нечастиви је читаву душу, тај нужни део човека и његов неопходни уд, обукао у своју злобу, тј. у грех. На тај начин је тело постало страдално и трулежно.

Када апостол каже: свуците старога човека (Еф. 4; 22), он тада мисли на савршеног човека, код којега очима одговарају његове очи, глави – његова глава, ушима – његове уши, рукама – његове руке и ногама – његове ноге. Нечастиви је, наиме, оскрнавио и себи привукао читавог човека, и душу и тело, и обукао човека у старога човека, оскрнављеног, нечистог, богоборца и непокорног Божијем закону – обукао га је у сами грех, да више не би ни видео како је долично за човека, него да би и гледао лукаво, и слушао лукаво, да би његове ноге журиле на злодела, да би његове руке чиниле безакоње, и да би срце помишљало на зло. Зато ћемо и ми умолити Бога да са нас свуче старога човека, јер нас једино Бог може отргнути од греха. Од нас су снажнији они који су нас поробили и који нас држе у свом царству, али је Бог обећао да ће нас избавити од овог ропства. Када сија сунце и када дува неки ветар, и сунце има своје тело и своју природу, као што и ветар има своју природу и своје тело, али нико не може да одвоји ветар од сунца, уколико само Бог не прекрати ветар да више не дува. Тако се и грех помешао са душом, али и грех и душа имају своје посебне природе.

Због тога је немогуће да се душа разлучи са грехом, уколико Бог не прекрати и не заустави овај злобни ветар, који обитава и у души и у телу. Осим тога, као што неко види птицу како лети, па и сам пожели да лети, али не може то да учини јер нема крила, тако и човек пожели да буде чист, беспрекоран и неоскрнављен, да нема у себи порока и да свагда обитава са Богом, али он нема снаге за то. Он жели да узлети у божанствени ваздух, у слободу Светога Духа, али не може док не добије крила. Зато ћемо молити Бога да нам подари голубија крила Светога Духа, да узлетимо к Њему и да отпочинемо (в. Пс. 54; 7), да од наше душе и тела одвоји и да прекрати злобни ветар, тј сами грех, који живи у телесним и душевним удовима, јер једино Он може то да учини. Речено је: Гле, Јагње Божије, које узима на Се грехе света (Јн. 1; 29). Једини је Он учинио ову милост људима који верују у Њега, да би их избављао од греха. Он ово неизрециво спасење твори онима који непрестано чекају и надају се и непрестано ово траже.

Као што у мрачној, дубокој ноћи дува неки снажан ветар и покреће, доводи у пометњу и потреса све биљке и семена, тако и човек, када падне у власт мрачне ноћи, тј. ђавола, и када живи у ноћи и у тами, када га ветар греха који страшно дува води у колебање и потресе и када га покреће, васцела његова природа – његова душа, помисли и ум нађу се у пометњи, и потресају се сви његови телесни удови. Ниједан део душе и тела тада није слободан и не може а да не страда од греха који живи у нама. Слично томе, постоји и дан светлости и божански ветар Светога Духа, који дува и оживотворава оне душе које обитавају у данима божанске светлости, проничући васцело биће душе, и помисли, и сву суштину, расхлађујући све телесне удове и успокојавајући их неисказаним божанским спокојством. Ово је изразио и апостол: Ви сте сви синови светлости и синови дана, нисмо (синови) ноћи, нити таме (1. Сол. 5; 5). И као што је тамо, у обманутости, стари човек свукао са себе човека савршеног и обукао се у одећу царства таме, у одећухуле, неверја, бестрашја, славољубља, гордости, среброљубља, пожуде и, на сличан начин, и у другу одећу царства таме, у нечисте и прљаве дроњке, тако су се и овде, опет, они који су са себе свукли старог и земљаног човека, којима је Исус свукао одећу царства таме, обукли у новог и небеског човека – у Исуса Христа; исто тако, у складу са очима имају своје очи, и у складу са ушима имају своје уши, и у складу са главом – имају своју главу, да би васцели човек био чист и да би у себи носио небески лик.

Господ их је обукао у одећу царства неизрециве светлости, у одећу вере, наде, љубави, радости, мира, милосрђа, благости и, на сличан начин, и у све остале божанствене и живототворне одежде светлости, живота и неисказаног спокојства, да би, као што је Бог љубав, радост, мир, доброта и милосрђе, тако и нови човек, по благодати, постао све то. И као што су царство таме и грех скривени у души до дана васкрсења, када се тамом, сада скривеној у души, покрива и само тело грешника, тако и царство светлости и небески лик – Исус Христос, сада тајанствено озарују душу и царују у душама светих. Они, међутим, остају скривени од људских очију и једино се душевним очима уистину може видети Христос до дана васкрсења, када ће се и само тело покрити и бити прослављено овом светлошћу Господњом, каква већ сада постоји у човечијој души, да би тада и само тело царевало заједно са душом, која већ сада у себе прима Царство Христово, будући успокојена и озарена вечном светлошћу. Слава Његовој дарежљивости и милосрђу. Он милује Своје слуге, просветљује их и избавља од царства таме, дарујући им Своју светлост и Своје Царство, Њему нека је слава и сила у векове! Амин.

Светосавска поука о чувању слоге и одбијању раздора

Браћо и сестре, пут Светога Саве је пут мира, слоге и братске љубави.

 Све што човека удаљава од тог пута није од Бога, ма како се прикривало лепим речима и наводном бригом за истину. Зато се, по светосавском завету, морамо чувати оних који нас хушкају једне против других, који уносе немир, сумњу и подозрење међу браћу. 

Зло не почиње виком и отвореним сукобом, већ шапатом и полуистином, кроз наводна упозорења и „добронамерне“ речи!

 Тако се у срце убацује клица раздора и човек почиње да гледа брата не очима љубави, него очима сумње, а где се брат види као непријатељ, ту се губи светосавски дух.

Свети Сава нас је учио да се Црква и народ граде смирењем, трпљењем и расуђивањем, а не осудом и преношењем туђих речи.

 Ко брзо поверује клевети и још брже је пренесе, тај не служи истини, него постаје оруђе раздора.

 Такви, свесно или несвесно, разбијају јединство и хране страсти које човека удаљавају од Бога. Чувајмо се оних који траже да одмах станемо на страну, који распирују гнев и страх, јер где нема смирења и молитве, тамо нема ни истине!

Светосавље нас не учи да будемо тужиоци и судије једни другима, већ чувари мира. 

Боље је и неправду претрпети него неправдом узвратити, јер клевета не понижава онога против кога је изговорена, већ онога ко је носи у срцу. 

Она помрачује разум, гаси љубав и суши молитву, а човек без молитве лако постаје оруђе туђих страсти и намера. Зато пазимо на своје мисли, речи и срце, не прихватајмо сваку причу и не осуђујмо без сигурног знања, да нас нико не би завадио са братом. Јер где је слога, ту је благослов Божији, а где је раздор, ту се губи мир и удаљавамо се од пута који нам је Свети Сава оставио.

Свети оче Саво, моли Бога за нас ☦️.

Протојереј Милорад Стефан Николић 

Божићна посланица архиепископа Софронија 2025/26

Хтео си, ради нас, да се оваплотиш, Многомилостиви,

и да будеш заклан као јагње, због грехова људских;

зато Те молим: очисти и моје сагрешења.

---

Циљ вочовечења Господњег јесте да претрпи страдања и смрт, како би ђавола учинио немоћним над смрћу, а људе ослободио страха од смрти. Исус Христос је Својим доласком устројио наше спасење, наше преображење на боље и наш улазак у Царство Небеско као његових наследника. „У Њему и постасмо наследници, унапред одређени по одлуци Онога који све чини по нахођењу воље Своје“ (Еф. 1,11). „Јер Му је приличило, ради кога је све и кроз кога је све, да Онога који многе синове приводи у славу, Начелника спасења њиховог, страдањима усаврши“ (Јевр. 2,10).

Бог се оваплотио ради нас не зато да бисмо наследили геену и вечне муке; није Он пострадао на Крсту да би нам сада слао страдања. Бог је створио човека не за мучење, него за царовање с Њим у Рају. У својим невољама и животним жалостима ми често оптужујемо Онога који је све учинио ради вечне радости, све ради нашег спасења. Али у свом паду човек је успео да окриви Господа, и то окривљавање ми до данас несвесно подржавамо. Ми сами, својим безаконим делима, одлазимо у таму; Бог нас тамо не шаље, него, нажалост, ми сами тамо идемо. Али живом, срдачном вером и спасоносним Тајнама можемо изаћи на прави пут који води ка Богу.

Јеванђеље нас учи како ми треба да се односимо према ближњем и како да га видимо, а не обратно — како ближњи треба да се односи према нама. Често и јеванђелске приче не примењујемо на себе, него их меримо по ближњем; понекад чак и своје спасење одмеравамо падом ближњега. Од ближњег очекујемо добар пример и исправљање, иако би, напротив, ми сами требало да будемо пример и тиме проповедамо Христа. „Живите честито међу незнабошцима, да они који вас клевећу као злочинце, видећи ваша добра дела, прославе Бога у Дан похода“ (1Петр. 2,12).

И на истом месту апостол Петар нас учи: „Приступајући Њему, Камену живоме, од људи одбаченом, а од Бога изабраном и драгоценом, и сами се, као живо камење, зидајте у дом духовни, у свештенство свето, да приносите духовне жртве, Богу угодне, кроз Исуса Христа“ (1Петр. 2,4–5).

Не само у овај светли и радосни празник, драга у Господу чеда наше епархије, него се потрудимо да свакодневно приносимо Господу своја срца, испуњена љубављу према Њему и ближњима.

Све часне пастире, монаштво и верни народ наше епархије поздрављам:

Христос се роди!

† Софроније,

архиепископ санктпетербуршки и северноруски

Рождество Христово 2025/2026

РОЖДЕСТВЕНСКОЕ ПОСЛАНИЕ АРХИЕПИСКОПА СОФРОНИЯ 2025/2026

Восхоте́л еси́, нас ра́ди вопло́щся, Многоми́лостиве,

закла́н бы́ти я́ко овча́, грех ра́ди челове́ческих:

те́мже молю́ Тя, и моя́ очи́сти согреше́ния.

Цель вочеловечения Господня — претерпеть страдания и смерть, чтобы сделать диавола бессильным над смертью, а людей освободить от страха смерти. Иисус Христос своим пришествием устроил наше спасение, наше изменение к лучшему, наше вхождение в Царствие Небесное как наследников онного. «В Нем мы и сделались наследниками, быв предназначены к тому по определению Совершающего все по изволению воли Своей». (Еф. 1:11). «Подобаше бо Ему, Егоже ради всяческая и Имже всяческая, приведшу многи сыны в славу, начальника спасения их страданьми совершити» (Евр. 2:10).

Бог воплотился нас ради не для того, чтобы мы унаследовали геенну и вечные мучения, не для того Он пострадал на Кресте, чтобы сейчас нам посылать страдания, Бог создал человека не для мучения, а для царствования с Ним в Раю. В своих невзгодах и скорбях житейских мы зачастую обвиняем Того, Который сделал все для вечной радости, все для нашего спасения. Но в своем падении человек умудрился обвинить Господа, и это обвинение мы до сих пор невольно поддерживаем. Мы сами своими беззаконными поступками уходим в темноту, не Бог нас туда посылает, а, к сожалению, сами туда идем. Но мы можем посредством живой, сердечной веры, посредством спасительных Таинств выйти на правильную дорогу, ведущую к Богу. Евангелие нас учит, как мы должны относится к ближнему и видеть его, но не наоборот: как ближний должен относиться к нам. Нередко и Евангельские причты мы относим не к себе, а примеряем на ближнего, порой и свое спасение мы отмеряем падением ближнего. От ближнего ждем хорошего примера, исправления, хотя, наоборот, мы сами должны показывать пример и этим проповедовать Христа. «Живите достойно среди язычников, чтобы те, кто клевещет на вас, называя вас злодеями, увидели бы ваши добрые дела и прославили Бога в День посещения» (1Пет 2:12).

И там же Апостол Петр учит нас: «Приступая к Нему, камню живому, человеками отверженному, но Богом избранному, драгоценному, и сами, как живые камни, устрояйте из себя дом духовный, священство святое, чтобы приносить духовные жертвы, благоприятные Богу Иисусом Христом» (1Пет 2: 4-5).

Не только в этот светлый и радостный праздник, дорогие о Господе чада нашей епархии, но давайте постараемся ежедневно приносить Господу наши сердца, переполненные любовью к Нему и ближним.

Всех досточтимых пастырей, монашествующих и прихожан нашей епархии приветствую: — Христос Родился!

+ Софроний, архиепископ Санкт-Петербургский и Северо-Русский

Рождество Христово 2025/2026

ЗАКОН БОЖИЈИ: Отпадање Римске цркве. Просвећење Словена

После периода Васељенских Сабора одвојио се од Васељенске Православне Цркве западни њен део (римска) и створила је од себе одвојену римо-католичку цркву.

 

А то се догодило овако. После апостола почели су управљати Црквом њихови следбеници, епископи, који су имајући једнак степен свештенства, имали и различиту власт. Епископи мањих градова подчињавали су се епископима већих градова, који су се називали митрополитима. Митрополити, у свом поретку, подчињавали су се епископима престоничких градова, који су се називали патријарсима. А сама највиша власт у Цркви, припадала је Саборима, којима су се подчињавали и патријарси.

 

Патријараха је у то време било пет: Римски, Константинопољски, Александријски, Антиохијски и Јерусалимски. (Александријски патријарх називао се папом, а потом почео се називати папом и римски патријарх. Дуго времена тако су се називали и други епископи (реч "папа" значи отац).

 

Свих пет патријараха имали су једнака права и били су независни један од другога. Међу њима није било ни вишега, ни нижега, а само по поретку набрајања Римски папа заузимао је прво место. Али у току времена Римске папе, раширивши своју власт, почели су се утврђивати у власти и почели су тежити ка томе, да подчине себи све патријархе, тј. да папа постане главом Христове Цркве. Такве претензије римских папа Црква је сматрала незаконитим. То је и био главни разлог отцепљења.

 

На крају, од Римско-католичке цркве одвојила су се још и протестантска исповедања. Приближно у то време, кад се десило отпадање римске цркве, Васељенска Православна Црква увећала се приступањем и словенских народа, који су примили хришћанство.

 

Први просветитељи Словена били су света браћа Кирило и Методије, и они су се самопожтрвовано трудили у ширењу хришћанске вере међу Словенима. Они су саставили словенску азбуку и превели књиге Светог Писма као и црквене књиге на словенски језик.

 

После њихове смрти хришћанство се утврдило међу Бугарима и Србима, а затим је био крштен у хришћанску веру и Руски народ.

 

ЗАКОН БОЖИЈИ: О монаштву и манастирима

У првим временима хришћанске Цркве скоро сви верујући су водили чист и свет живот, какав захтева Јеванђеље. Али постојали су и многи међу верујућима који су имали потребу за већим подвигом. Једни су се добровољно одрицали од имања и делили га сиромашнима. Други, по угледу на Божију Мајку, св. Јована Претечу, апостоле Петра и Павла, Јована и Јакова, примали су на себе завет девства, проводећи време у непрестаној молитви, посту, уздржању и труду, било да су се удаљавали од света или живели скупа са осталима. Такви људи називали су се аскетама, тј. подвижницима.

 

Од трећег века, када се брзо раширило хришћанство, строгост живота међу хришћанима је почела да слаби, подвижници су почели да се удаљавају и живе у планинама и пустињама, и тамо, удаљени од света и његових саблазни, водили су строг подвижнички живот. Такви подвижници који су се удаљили од света називали су се отшелницима или пустињацима.

 

Тако је положен темељ монаштву, или на руском иночеству (инок - монах), тј. другом (ином), удаљеном од саблазни света, начину живота.

 

Иночки живот или монаштво је удео малог броја изабраних, који имају "призвање", тј. несавладиву унутарњу жељу за иночким животом, да би свецело посветили себе служењу Богу. Како је и рекао о томе Сам Господ: "Ко може примити, нека прими". (Мат. 19, 12).

 

Св. Атанасије говори: "Два су чина и стања у животу: једно обично и својствено човеку живљење - супружанство; друго ангелско и апостолско, од којег вишега неможе бити - девство или стање иночко".

 

Преп. Нил Росански говори: "Монах је ангео, а дело његово је милост, мир и жртва хвале".

 

Они који ступају на пут иночког живота морају имати тврду одлуку: "одрећи се од света", тј. одрећи се од свих земних интересовања, развијати у себи силе духовног живота, у свему испуњујући вољу својих духовних руководитеља, одричући се од сваког имања и чак и од старог имена. Инок узима на себе добровољно мучеништво: самоодрицање, живот удаљен од света - усред труда и лишавања.

 

Монаштво само по себи није циљ, већ је оно само моћно средство за достизање високог духовног живота. Циљ иночества је стицање моралне духовне силе, за спасење душе. Иночество је највећи подвиг духовног служења свету; оно чува свет, моли се за свет, духовно га храни и стоји пред Богом за њега, тј. савршава подвиг молитвеног заступништва за свет.

 

За отаџбину монаштва сматра се Египат, а за оца и устројитеља - преп. Антоније Велики. Преп. Антоније био је оснивач отшелничког иночества, које се састојало у томе, да је сваки инок живео одвојено у колиби или у пећини, предајући се посту, молитви и трудовима на корист своју и сиромашних (плели су корпице, простирке и слично). Али сви они налазили су се под руководством једног старешине или наставника - авве (што значи "отац“).

 

Али још за живота Антонија Великог појавио се други ред иночког живота. Подвижници су се скупљали у једну заједницу, трудили се сваки по својој сили и способностима, на општу корист и потчињавали се истим правилима, истом поретку, такозваном уставу. Такве заједнице су се називале киновијама или манастирима. Авве манастира почели су се називати игуманима и архимандритима. Оснивачем општежитељног иночества сматра се преп. Пахомије Велики.

 

Из Египта монаштво се брзо раширило по Азији, Палестини и Сирији, а затим је прешло у Европу.

 

У Русији монаштво је настало скоро истовремено са примањем хришћанства, а оснивачи су били преп. Антоније и преп. Теодосије, који су живели у Кијево-Печерском манастиру.

 

Велики манастири, са неколико стотина монаха, почели су се називати лаврама. Сваки манастир има свој распоред живота, своја правила - свој манастирски устав. Сви монаси дужни су да испуњавају различита задужења, која се по манастирском уставу називају послушањима.

 

Монаштво могу да приме не само мушкарци, већ и жене са истим правилима као и код монаха. Од древних времена постоје и женски манастири.

 

Они који желе да ступе у монашки живот морају предходно да преиспитају своје снаге (да прођу искушеништво) и тада да дају неповратни завет.

 

Људи, који пролазе предходно испитивање називају се послушницима (искушеницима). Ако они у току дугог испитивања покажу да су способни да постану монаси, облаче се у непуну одећу монашку, уз установљене молитве, што се назива расофором, тј. имају право ношења расе и камилавке, да би се у очекивању пуног монаштва, још боље утврдили на изабраном путу. Послушник се после тога назива расофорним.

 

Само монаштво садржи у себи два степена, мали и велики образ (образ ангелског живота), који се по грчком називају мала и велика схима.

 

Приликом ступања у монаштво, над монахом, се савршава чин мале схиме, када монах даје обећање монаштва и њему се даје ново име. Када наступи моменат пострижења, монах три пута даје игуману маказе, за утврђење свог тврдог решења. Када игуман и трећи пут прими из руку постриженог маказе, тада он уз захвалност Богу, постригава крстообразно његове власи, у име Пресвете Тројице, посвећујући га тиме свецело на служење Богу.

 

На монаха који прима малу схиму полажу параманд (параманд - невелико четвороугаоно платно са изображеним Крстом Господњим, оруђем Његовог страдања), подрасник и појас; затим се пострижени покрива мантијом - дугим плаштом без рукава. На главу се надева такозвани клобук - камилавка са дугим покривалом. У руке му се дају бројанице - канап на ком су нанизане куглице за бројање молитви и поклона. Све те одежде имају символички значај и подсећају монаха на његов завет.

 

На крају обреда дају се у руке новопостриженом крст и свећа, са којима он стоји целу Литургију - до самог Св. Причешћа.

 

Монаси, који примају велику схиму, дају још строжије завете. Њима се још једном мења име. У облачењу такође постоји измена: - уместо параманда надева се аналав (посебно платно са крстовима), на главу уместо камилавке, надева се кукуљица (кукол - на руском), капуљача која покрива главу и рамена.

 

Постоји став да се схимницима називају искључиво само они монаси који су пострижени у велику схиму.

 

Ако се монах поставља за игумана, даје му се жезал (пастирски штап). Жезал је знак власти над потчињенима, знак законитог управљања братијом (монасима). Када се игуман поставља за архимандрита на њега надевају мантију са скрижалима. Скрижали су четвороугаоници од материјала црвене или зелене боје, нашивени на мантију спреда, два више и два ниже. Они означавају, да архимандрит руководи братијом по заповестима Божијим. Осим тога, архимандрит прима још и палицу и митру. Обично се између архимандрита постављају лица за виши степен свештенства - у епископе.

 

Многи међу монасима били су истинити ангели у телу, сјајне светиљке Цркве Христове.

 

Без обзира што се монаси удаљују из света због достизања вишег моралног савршенства, монаштво има велики благотворни утицај на оне који живе у свету.

 

Помажући духовним потребама ближњих, монаси нису одбацивали, када су имали могућности, да служе и обичним њиховим потребама. Стичући трудом за себе храну, они су делили храну са сиромашнима. При манастирима су се налазиле гостопримнице, где су монаси примали, хранили и одмарали путнике. Из манастира се често слала милостиња и по другим местима: измученим сужњима у тамници, сиромашнима за време глади и у другим несрећама.

 

Али главна, непроцењива заслуга монаха за заједницу, састоји се од њихове непрестане молитве за Цркву, отаџбину, живе и умрле.

 

Светитељ Теофан Затворник говори: "Монаси - то је жртва Богу од заједнице, која, предајући их Богy, од њих прави себи ограду. У манастирима посебно цвета свештенослужење уредније, пуније, продуженије. Црква ту постоји у свој лепоти своје одевености". Заиста, манастири су неисцрпан извор надзиђивања за мирјане.

 

У средњем веку манастири су имали већи значај, као центри науке и ширитељи просвећења.

 

Постојање манастира у неком крају је израз крепости и сила религиозно-моралног духа народног.

 

Руски народ је веома волео манастире. Када је изницао нови манастир, руски људи су почињали да се насељавају око њега, образовали су засеок, који је понекад израстао и у велики град.

 

 

 

 

Навика, борба и благодат: Пут ка унутрашњој слободи

Свако ко је искрено пожелео да се промени, зна колико је тешко изаћи из сопствених навика. Грех често делује као непремостива сила, а човек као његов заробљеник. Ипак, светотајински живот и поуке светих отаца откривају да је највећа победа у томе да човек не одустане. Благодат Божија делује управо тамо где се људска снага завршава. Она не тражи савршене него истрајне.

Зашто неки кажу мене је савладала греховна навика и не могу са собом да изађем на крај

То није ново питање већ стара рана човечанства. Свети Јован Лествичник каже да је покајање ћерка наде и одрицање од очајања. Онај који очајава престаје да се бори а борба је суштина духовног живота. Бог не очекује од човека савршенство већ верност у борби.

Свети Василије Велики учи да навика у греху није део наше природе већ последица воље која се одвојила од добра. Бог није творац зла него човек својом небрежношћу предаје власт греху над собом. Али као што се навика стиче делом тако се и разара делом молитвом постом бдењем сузама и искреним покајањем.

Када човек у исповести прикрије оно што га највише мучи он се одриче исцељења. Свети Јован Златоусти каже лекар не може излечити оно што болесник сакрије. Исповест је духовно лечилиште у којем се душа отвара Богу. Али ако човек после исповести не чува срце стара рана се враћа и постаје још дубља.

Свети Исак Сирин подсећа да онај који себе присиљава у добру и у маломе бива укрепљен у великоме. Бог не оставља борца већ му даје снагу када види да је срце припремљено. Псалмопојац моли припремљено је срце моје Боже припремљено је срце моје певаћу и славићу Те. У томе је тајна духовног живота припремити срце и остати у вери.

Страх који прати борбу са страстима није оправдање за одустајање. Свети Антоније Велики каже не бој се искушења јер су она знак да је Бог близу онога који се бори. Када човек погледа унутра и призове Име Господње страх нестаје као магла пред сунцем.

Псалмопојац сведочи Господ је сила моја и песма моја Он је спасење моје. У тој речи је садржана цела тајна живота у Христу сила долази онда када човек реши да истраје до краја. Онај који своју решеност потврди делом задобија благодат која подиже пале исцељује рањене и даје нови почетак.

Нико није изгубљен док год у срцу постоји жеља да се поново крене ка Богу. Благодат не делује у буци него у тишини срца које је смирено и решено да се не преда. Онај који устане после пада ближи је Богу него онај који никада није пао јер је дотакао своју немоћ и спознао силу Божије љубави која све обнавља.

Протојереј Милорад Стефан Николи

( текст приредио помажући се AI алатима)

Преподобни ЈОСИФ Оптински - Поуке

Ако видиш недостатак ближњег, који би ти хтео да исправиш, ако он нарушава твој душевни покој и раздражује те, онда ћеш и ти погрешити и самим тим нећеш грешку исправити грешком, јер се она исправља кротошћу. Јер је и апостол рекао „Исправљајте један другог духом кротости“.

Ако жена није бирала себи мужа из страсти или плотске љубави, за то мора да захваљује Богу; зато што они који ступају у брак из страсти најчешће бивају несрећни у животу.

Смирење и без добрих дела спасава.

 Не завиди онима који живе спокојно. 

Много је боље трпети невоље него живети спокојно. Љубав треба изражавати молитвом и послушношћу, а не целивима.

Давати... милостињу онима којима је потребна, треба према сили и могућности.

Навикавај себе да што више ћутиш и све говори у мислима: “Богородице Дјево, радуј сја, Благодатнаја Марије, Господ с Тобоју...“ (све до краја) и самим тим ћеш избећи многе грехе.

Свети Оци уче овако: ма ко да те смућује, ништа му не говори. 

Боље да се молиш за сестру него да је учиш, сматрај себе изродом и најгором од свих на свету. Никога никада низашта не осуђуј и свима праштај, и без труда ћеш се тада спасти.

Осуђивачи, злопамтила и горди, макар се и моле и посте, макар и раздају новац, ако се не исправљају, немају и неће имати место на небу, већ ће поћи у пакао злим дусима да се заувек муче без краја!

Кад вас покраду, не треба да жалите, већ замислите да сте дали милостињу, и Господ ће вам вратити десет пута више.

Написала си да је благодатно стање прошло, и молитва је опет постала расејана.

 Не узнемируј се због тога. Тако бива са свима онима који желе да живе благочестиво. Господ обрадује човека Својом благодаћу, а затим оставља човека са његовим немоћима, да би, прво, он видео своју ништавност, друго – да се не би улењио, већ да би се трудио приморавајући себе, тражећи и просећи благодат. 

Још си написала да си прекинула своју ноћну молитву, да не би преспавала јутарњу. Да, Господ је и рекао: „Ово је требало чинити, и оно не остављати“ (Мат. 23:23). 

Ја мислим, ако би дала себи макар кратак одмор – било би простије. 

Држи се самоукоревања.

Смућујеш се, и у души кипи од зла ка свима. То је од самољубља и сујете. 

Труди се да сматраш себе најгором и најгрешнијом на целом свету пред Господом и моли се у то време: «Господе, помилуј нас грешне», подразумевајући и себе, и оне на које се љутиш.

Ако ти са рођеном сестром не можеш да живиш, онда ни са анђелом у рају нећеш моћи – због гордости.

Кад почнеш да се молиш, присећаш се грехова и оплакујеш их. Тако се и треба молити. После тога понекад осетиш радост и мислиш да је то од ђавола. Од ђавола, ако и бива радост, према учењу Светих Отаца, она није складна, не доноси души мир и тишину. И не чуди се томе што ти Господ даје у молитви мир и тишину, јер то не бива увек због достојности, већ због непојмљивих судова Божијих. И зато, кад будеш осећао такву радост и покој, сматрај свакако себе недостојном овога поклона Божијег и на сваки начин прекоравај себе пред Господом, зато што због своје немарности не можеш да задржиш у себи тај дар, и убрзо ћеш га изгубити.

Молите ме да се молим за вас, и ја се молим, као и за све, али сами се више молите, не будите лењи, јер је молитва храна за душу. Не мучите ваше душе глађу, боље је да тело гладује.

 Не осуђујте никога, свима опраштајте!

Сматрајте себе најгорима на свету и бићете спашени!

+++

БОГУ НАШЕМУ СЛАВА!

Сусрет са речима које не лече

Постоји у човеку једно тихо место које се не види очима, али се лако рани речју.

 То место је срце. Срце које је већ ослабљено борбама, понижењима, разочарањима… срце које више нема снаге да се брани. И управо тада, када највише жуди за једном речју разумевања или барем за тишином, долазе они  са питањима, осмесима и речима које не лече.

Не долазе као тешки непријатељи, већ као пријатељи, познаници, рођаци са питањем које личи на бригу, али испод површине носи немир, сумњу, или просто глад за туђом несрећом. 

Испитују, а не брину.

 Слушају, али не чују. Преносе даље оно што ни сами не разумеју. И тако, не слутећи, некад чак и са добром намером, постају рука која отвара рану која се тек почела затварати.

Али није само о њима реч.

Јер ко може рећи да никада није био тај који је питао више него што треба, или преносио више него што је смео? Ко није, можда из страха, можда из слабости, а можда и из унутрашње празнине, рекао реч која није била благослов, већ терет?

И он је, тај човек, кад је остајао сам са собом, знао: и ја сам био тај који није лечио, већ рањавао. Није се увек сетило његово срце да је и туђи бол света ствар, као и свој. Није увек имао молитву у себи, нити мудрост да ћути. Понекад је био лажни пријатељ и себи, кад је оправдавао своје неосетљивости, и другима, кад је деловао као подршка, а био само сенка.

И баш у том сазнању, почиње покајање.

Почне човек да моли не за друге, већ прво за себе: да му Господ подари чисто срце, језик који не осуђује, слух који слуша, и очи које гледају са милошћу. 

Да не буде више претваран у носиоца празних речи, већ у сасуд који доноси мир.

Почне да разуме да ништа што свет цени  ни положај, ни титула, ни гласност, ни раскош не вреди као једна искрена реч из љубави. 

Јер љубав није у ономе што кажемо, већ у томе како слушамо, како стојимо уз некога кад се сви одмакну.

И зна човек који је пао, да нема горе маске од оне топле, лицемерне пажње која само открива, али не прикрива. 

Која пита, али не носи терет одговора. Зато, у страху Божијем и истини, човек почиње да хода опрезније  не по туђим гресима, него по својима.

Али није изгубљена нада. Јер онај који је сагледао своју слабост, почиње да живи другачије.

 Постаје онај који не жели да буде извор туђег бола. Чува речи као што се чувају свеће на ветру. Учити да понекад највећа љубав није у ономе што изговоримо, већ у ономе што прећутимо.

И зна: Бог гледа срце. 

Не гледа ни звање, ни одело, ни кућу, ни углед  већ врлину, љубав, смирење и Истину. И само то ће преживети све  и туђе речи, и наше слабости, и време.

Зато, када се поново сретнемо са речима које не лече, нека нас не изненаде.

 Али нека нас ни не промене у њиховој слици.

 Јер свет не лечи човека, већ Бог. 

А љубав која није из интереса, већ из крста, та лечи!

Амин.

ОФИЦИАЛЬНОЕ УВЕДОМЛЕНИЕ: Архиепископии Нью-Йоркской и Североамериканской

Дорогие о Господе братья,

Настоящим уведомляю Архиепископию, что объединение Mountain View не смогло обеспечить необходимые условия для получения моей религиозной визы вследствие материальных затруднений и различия в ожиданиях.

Искренне благодарю объединение, Его Высокопреосвященство Архиепископа, духовенство и верных чад Архиепископии за оказанное доверие, понимание и молитвенную поддержку в течение прошедшего периода.

Остаюсь священником Русской Православной Зарубежной Церкви, находясь под духовным руководством и пастырским попечением Матери-Церкви. В дальнейшем планирую искать простую работу в Сербии и удалиться к более спокойной и уединённой жизни. Литургическую жизнь намерен поддерживать через периодическое участие в богослужениях сестринской СИПЦ, пока Господь не укажет иного пути и решения.

Последние два года были для меня временем тяжёлых духовных испытаний и внутреннего переосмысления. Теперь надеюсь, что Господь дарует мне благодать более простой и мирной организации жизни.

> «Ибо Я знаю намерения, какие имею о вас, говорит Господь, — намерения во благо, а не на зло, чтобы дать вам будущность и надежду.»

(Иеремия 29:11)

«В мире я лягу и усну, ибо Ты, Господи, един упокоеваешь меня в безопасности.»

(Псалом 4:9)

С уважением и молитвенной благодарностью,

протоиерей Милорад Стефан Николич

++++++++++++++++

ЗВАНИЧНО ОБАВЕШТЕЊЕ:

Архиепископији Њујоршкој и Северноамеричкој

Драга у Христу браћо,

Овим путем обавештавам Архиепископију да удружење Mountain View није успело да обезбеди неопходне услове за издавање моје религиозне визе, услед материјалних тешкоћа и неподударања у очекивањима.

Искрено благодарим удружењу, Његовом Преосвештенству Архиепископу, свештенству и верном народу Архиепископије на указаном поверењу, разумевању и молитвеној подршци током протеклог периода.

Остајем свештеник Руске Православне Заграничне Цркве, под духовним руководством и пастирском бригом своје Матице Цркве. У наредном периоду планирам да потражим једноставан посао у Србији и повучем се у мирнији, приватнији начин живота. Литургијски живот ћу, по мери могућности, испуњавати повременим учешћем у богослужењима сестринског СИПЦ, док Господ не покаже даље путеве и решења.

Последње две године биле су за мене тежак период духовног искушења и унутрашњег преиспитивања. Сада очекујем да ми Господ подари благодат једноставније и мирније организације живота.

„Јер ја знам мисли које мислим о вама, говори Господ, мисли мира а не несреће, да вам дам будућност и наду.“ (Јеремија 29,11)

„У миру ћу лећи и спаваћу, јер Ти, Господе, једини ме у миру настањујеш.“ (Псалам 4,9)

С поштовањем и молитвеном захвалношћу,

протојереј Милорад Стефан Николић

++++++++++++++

OFFICIAL NOTICE

To the Archdiocese of New York and North America

Dear brothers in Christ,

I hereby inform the Archdiocese that the association Mountain View was unable to provide the necessary conditions for obtaining my religious visa due to financial difficulties and differing expectations.

I sincerely thank the association, His Eminence the Archbishop, the clergy, and the faithful of the Archdiocese for their trust, understanding, and prayerful support during this period.

I remain a priest of the Russian Orthodox Church Outside of Russia, under its spiritual guidance and pastoral care. In the period ahead, I plan to seek simple employment in Serbia and to retire to a quieter and more private way of life. I will continue to fulfill my liturgical life through occasional participation in services of the sister SIPC, until the Lord reveals another path or solution.

The past two years have been a time of spiritual trial and inner reflection for me. Now I hope that the Lord will grant me the grace of a simpler and more peaceful order of life.

> “For I know the thoughts that I think toward you, says the Lord, thoughts of peace and not of evil, to give you a future and a hope.”

(Jeremiah 29:11)

“I will both lie down in peace and sleep; for You alone, O Lord, make me dwell in safety.”

(Psalm 4:8)

With respect and prayerful gratitude,

Protopriest Milorad Stefan Nikolić