ПОУКЕ
VI
О НЕОСУЂИВАЊУ БЛИЖЊЕГ
1. Када бисмо се сећали, братијо, речи светих стараца, када бисмо се увек поучавали у њима, не бисмо лако грешили и не бисмо се лако препуштали немару. Кад ми не бисмо, као што су они говорили, занемаривали оно што је мало, и што се нама чини ништавним, не бисмо упадали ни у оно што је велико и тешко. Ја вам увек говорим да се од онога што је лако и од тога што говоримо: „Шта [значи] ово или оно?“, у души образује рђава навика којом се већ пренебрегава и оно велико. Знате ли колико је тежак грех осуђивања ближњег? Шта има теже од тога? Шта је толико мрско Богу и од чега се Он толико одвраћа? Као што су и оци казали: нема ничег горег од осуђивања. И баш од оног наводно малог, долази се до тако великог зла. Јер, због тога што се дозвољава мало подозрење на ближњег, због тога што се говори: „Шта ако чујем шта говори онај брат? Шта ако и ја кажем ову реч? Шта ако и ја погледам шта ради онај брат или странац?“ – ум почиње да занемарује своје грехе и да се занима [гресима] ближњега. И од тога после долази до осуђивања, оговарања, презирања. Најзад се долази до тога да се пада баш у оно што се осуђује. Јер, услед тога што не брине о своме злу и не оплакује свог мртваца[1], као што су говорили оци, [човек] не може никако доћи до сопственог исправљења, него се увек хвата за дела ближњег. Ништа толико не љути Бога, ништа толико не огољује човека [од благодати] и ништа толико не изазива напуштање [од стране Бога], као оговарање, осуђивање и омаловажавање ближњег.
2. Јер, друго је оговарање, друго осуђивање, а друго омаловажавање. Оговарање је када се о некоме каже: „Онај је слагао, или се разгневио, или пао у блуд“, или нешто слично. Такав оговара брата или пристрасно говори о греху брата.
3. Осуђивати значи рећи: „Тај и тај је лажов, гневљивац, блудник“. Онај ко тако говори постаје судија самог настројења његове душе. Он је пресудио о читавом његовом животу, говорећи да је такав и осудивши га као таквог. То је тешка ствар. Јер, друго је рећи: „Он се разгневио“, а друго: „Он је гневљив“. Тиме се, као што сам казао, одлучује о читавом његовом животу. Осуђивање је толико теже од сваког греха, да је сам Господ рекао: лицемере, извади најпре брвно из ока свога, па ћеш онда видети извадити трун из ока брата свога (Лк.6,42). Грех ближњег упоређује са труном, а осуђивање са брвном. Толико је теже осуђивање од сваког греха. И онај фарисеј који се молио и благодарио Бога за своје врлине, није слагао. Он је говорио истину, и није због тога био осуђен. Јер, ми смо дужни да благодаримо Богу када се удостојимо да учинимо било шта добро, будући да нам је Он помогао и сарађивао нам на томе. Он није био осуђен стога што је рекао: нисам као остали људи, већ што се окренуо ка митару и рекао: или као овај цариник. Он се подвргао осуди стога што је осудио саму личност, само расположење његове душе, укратко речено, сав његов живот. Због тога митар отиде оправдан, а не онај (Лк. 18,11).
4. Нема ничег тежег од осуђивања и презирања, као што сам већ много пута рекао. Зашто ми радије не бисмо осуђивали сами себе и своје грехе, које тачно знамо и за које ћемо бити дужни да дамо одговор Богу? Зашто отимамо суд Божији? Шта хоћемо од Његовог саздања? Зар ми не треба да дрхтимо слушајући шта се десило са оним великим старцем који је, сазнавши да је неки брат пао у блуд, рекао: „О, рђаво је учинио“. Или, зар ви не знате како страшно се о томе приповеда у Отечнику? Свети анђео му је донео душу сагрешившег и рекао му: „Погледај. Умро је онај кога си осудио. Где наређујеш да га пошаљемо – у Царство или у пакао?“ Има ли шта теже и шта страшније од овог терета? Јер, шта друго значе речи анђела старцу, ако не: „Пошто си ти судија праведних и грешних, кажи шта наређујеш о овој смиреној души: помиловати је или предати на мучење?“ Поражен тиме, свети старац је све остало време свог живота провео у уздисајима, сузама и у неуморном труду, молећи се Богу да му опрости грех. И то све након што је, павши на лице пред ноге анђела, испросио опроштај. Јер, речено анђелом: „Ето, Бог ти је показао како је тежак грех осуђивања да више не би упао у њега“, већ је значило опроштај. Ипак, душа старца до саме смрти није хтела да се утеши у својој жалости.
5. И тако, шта ми хоћемо од нашег ближњег? Шта хоћемо од туђег терета? Имамо ми о чему да се бринемо, братијо! Нека сваки од нас гледа на себе и на своје грехе. Јединоме Богу припада да оправдава или осуђује, јер Он зна свачије стање и силу, и васпитање, и дарове, и телесни састав и способности. Саобразно томе Он и суди свакога како једини зна. Јер, другачије Бог суди дела епископа, а другачије начелника, другачије суди дела игумана, а другачије послушника, другачије старога а другачије младога, другачије болеснога а другачије здравога. И ко може знати све судове осим Онога јединога који је све створио, све саздао и све зна?
6. Сећам се да сам слушао како се једном десила следећа ствар. У један град је пристао брод са робовима. У том граду је живела једна света девојка која је пазила на себе. Чувши да пристаје брод, она се веома обрадовала, јер је желела да себи купи девојчицу. Мислила је она: „Узећу је и васпитаћу је како хоћу, како уопште не би упознала зло овога света“. Она је послала по власника лађе и сазнала да има две девојчице, баш онакве какве је желела. Одмах је исплатила цену и једну од њих узела код себе. Тада се господар лађе удаљио од места где је боравила ова света. Отишавши не тако далеко, срела га је једна кукавна глумица. Видевши са њим другу девојчицу, хтела је да је узме за себе. Договоривши се са њим и плативши цену, она је отишла заједно са њом.
7. Видите ли тајне Божије? Видите ли суд? Ко то може да објасни? И тако, света девојка је узела девојчицу, васпитала је у страху Божијем, поучавајући је на свако добро дело. Она ју је научила монашком животу и, укратко речено, благоухању светих заповести Божијих. Узевши, пак, ону несрећницу, окајана глумица ју је учинила ђавољим оруђем. Јер, чему је могла она зараза да је научи ако не погибли душе? Шта можемо, према томе, да кажемо о овом страшном уделу? Обе су биле мале, обе продане, не знајући где иду: једна се нашла у рукама Божијим, а друга је упала у руке ђавола. Може ли се рећи да ће Бог исто захтевати и од једне и од друге? Зар је то могуће? Ако обе падну у блуд, или у неки други грех, може ли се рећи да ће се подврћи истом суду, пошто су обе пале у једно и исто сагрешење? Да ли је то могуће? Једна је знала за Суд, за Царство Божије, дан и ноћ се поучавајући у речима Божијим. А друга несрећница није никада ни видела ни слушала било шта добро, него увек само све скверно, све ђаволско. И како је могуће од обе захтевати исту исправност?
8. Ниједан човек не може знати све судове Божије, већ Он једини све разуме и може да суди свачија сагрешења како сам зна. Заиста се дешава да неки брат греши из простоте, али има једно добро дело које је Богу угодније од целог твог живота: па ти сад стани да га судиш и осуђујеш и [тиме] обремењујеш своју душу. Ако се и десило да се он саплете, откуда ти знаш колико се он борио и колико је крви пролио пре него што је сагрешио. [Тада] скоро да је његов пад оправдан пред Богом. Јер, Бог види његов труд и невољу коју је искусио, као што рекох, пре сагрешења, и [указује] му помиловање и опроштај. Тако га Бог милује, а ти га осуђујеш и тиме губиш своју душу. Откуда ти знаш колико је он суза пролио због тога пред Богом? Ти си видео грех, али покајање ниси видео.
Понекад ми не само да осуђујемо, већ и омаловажавамо [грешника]. Јер, друго је, као што рекох, осуђивати, а друго презирати. Презирање је присутно када не само осуђујемо ближњег, већ се и одвраћамо од њега, гнушајући га се као гадости. И то је горе од осуђивања и много погубније.
9. Они који хоће да спасу не обраћају пажњу на недостатке ближњег, него увек гледају на своје сопствене и [тако] напредују. Такав је био онај који је, видећи брата како је сагрешио, рекао: „Тешко мени! Као што је он данас сагрешио, свакако ћу и ја сагрешити сутра“. Видиш ли непоколебљивост? Видиш ли спремност душе? Како је он одмах успео да побегне од осуђивања брата свога! Јер, он је рекавши: „Свакако ћу и ја сагрешити сутра“, застрашио себе и подсетио се да и он може убудуће сагрешити. И на томе се није задовољио, него се ставио и испод њега, говорећи: „И он ће се покајати за свој грех, а ја се насигурно нећу покајати и свакако нећу доспети до покајања, свакако нећу имати снаге да покајем“.
10. Видиш ли просвећеност божанствене душе? Јер, не само да је смогла да избегне осуђивање ближњег, него је и себе ставила испод њега? А ми окајани, осуђујемо без разлике, гнушамо се и презиремо ако видимо било шта или чујемо или само подозревамо. И што је још горе, ми се не заустављамо на својој сопственој штети него, сревши другог брата, одмах говоримо: „То и то се десило“, и штетимо и њему, стављајући у његово срце грех. И не бојимо се Онога који је рекао: тешко ономе који ближњег свог напаја мутном [течношћу] која обара (Ав.2,15), него чинимо ђаволско дело и не бринемо се због тога. Јер, шта друго чини ђаво осим што смућује и штети? А ми се показујемо као сарадници ђавола на погибао и своју и ближњега. Јер, онај који штети души, сарађује са ђаволима и помаже им. Ко, међутим, користи души, сарађује са светим анђелима.
11. Због чега ми падамо у тако нешто ако не због недостатка љубави? Јер, када бисмо имали љубави, на недостатке ближњег бисмо гледали са саосећањем и састрадалношћу, као што је речено: љубав покрива мноштво грехова (1.Пт.4,8). Љубав не мисли о злу… све сноси (1.Кор.13,5 и 7), и остало. Као што рекох, љубав би, да је имамо, покривала свако сагрешење. Тако чине свети када виде људске недостатке. И зар су свети слепи и не виде грехе? Та ко тако мрзи грех као свети? Ипак, они не мрзе онога који греши, не осуђују га, не одвраћају се од њега, него састрадавају са њим, уразумљују га, умољавају и лече као слаби уд и чине све како би га спасли. Када баце удице у море и ухвате велику рибу и осете да се копрца и отима, рибари не вуку одједном јако, јер би се иначе покидала удица и они сасвим изгубили рибу. Напротив, они отпуштају нит и дозвољавају да иде куда хоће, те кад виде да се уморила и престала да се отима, по мало затежу удицу. Тако и свети – дуготрпељивошћу и љубављу привлаче брата, а не да се од њега са гнушањем одвраћају. Као што се мајка не гнуша и не одвраћа од неугледног сина, већ га радо украшава и све чини како би га учинила лепшим; тако и свети увек покривају, улепшавају и помажу како би се и сагрешивши временом исправио, како други не би имао штету, и како би и сами више напредовали у љубави Христовој.
12. Шта је учинио свети Амон када су му једном дошла братија и са смућењем рекла: „Дођи и види, оче. Код тог брата је жена у келији“. Какво милосрђе је показала, какву љубав је имала она света душа! Схвативши да је брат жену сакрио под буре, он је пошао и сео на њега, наредивши да претраже сву келију. Пошто нису ништа нашли, он им је рекао: „Бог нека вам опрости“. И тако их је постидео и помогао им [научивши их] да не верују лако [клеветама] против ближњега. А оног брата је уцеломудрио не само покривши га Бога ради, него и исправивши га када је нашао погодно време. Јер, пославши све напоље, он га је узео за руку и рекао му: „Побрини се за себе, брате“. Тај брат се одмах застидео и дошао у умиљење. Тога тренутка је на његову душу подејствовало човекољубље и саосећање старца[2].
13. И ми – стекнимо љубав, стекнимо жалостивост према ближњем, како бисмо се сачували од погубног оговарања, осуђивања и презирања. Помажимо једни другима као својим саставним удовима. Ко се, имајући рану на руци, или на нози, или на неком другом месту, гнуша себе и одсеца свој уд, чак ако се и загнојио? Зар га, напротив, не чисти, умива, и ставља на њега завој, завезује, кропи освећеном водицом, моли се и проси свете да се помоле за њега, како је рекао и ава Зосима? Једном речју, нико га не оставља, нико се не одвраћа од свога уда, чак ни од његовог смрада, него чини све како би га излечио. Тако смо и ми дужни да састрадавамо једни другима, да помажемо друг другу, и сами и посредством снажнијих, све измишљајући и радећи како бисмо помогли и себи и једни другима. Јер, ми смо удови једни другима, као што говори апостол: тако смо многи једно тело у Христу, а појединачно уди… једни другима (Рим.12,5), и: ако страда један уд, с њим страдају сви удови (1.Кор.12,26). Шта ви мислите да су општежића? Зар не мислите да су [братија у њима] једно тело и удови једни другима? Управа је глава, они који пазе и исправљају су очи, они који доносе корист речима – уста, они који слушају – уши, који раде су руке, а ноге су они који се шаљу и који имају послушања. Ако си глава, поучавај; ако си око, пази и примећуј; ако уста, говори и користи; ако уво, слушај; ако рука, ради; ако нога, служи. Нека сваки служи телу по својим силама и нека се стално стара да помаже другоме, било поуком, било храњењем братовљевог срца речју Божијом, било утехом у време жалости, било пружањем руке ради помоћи и служења. Једноставно, нека се сваки према својим силама стара да има јединство са другима. Јер, што се неко више сједињује са ближњим, више се сједињује и са Богом.
14. И да бисте боље схватили, навешћу вам један пример из отаца. Замислите један круг на земљи, један округли пресек [који је направљен] обртањем шестара. Центар се назива само средиште круга, [који се налази] код игле [шестара]. Разумите добро шта вам говорим. Претпоставите да је овај круг – свет, а само средиште круга – Бог. Линије, пак, које воде од круга ка средишту су путеви или животи људски. И тако, уколико свети улазе у унутрашњост круга, желећи да се приближе Богу, утолико, сразмерно улажењу, постају ближи и Богу и једни другима. И колико се приближавају Богу, толико су ближи и међусобно, и колико су ближи међусобно, толико су ближи и Богу. Исто разумите и за удаљавање. Ко се удаљава од Бога и враћа ка спољашњости, очигледно је да се, сразмерно са удаљавањем од средишта, удаљава и од других. И [обратно], колико се удаљава од других, толико се удаљава и од Бога.
15. Таква је природа љубави. Колико смо изван и не љубимо Бога, толико је сваки од нас удаљен и од ближњег. Исто тако, колико љубимо Бога, и колико му се приближавамо љубављу, толико се сједињавамо са ближњим. И [обрнуто], колико се сједињавамо са ближњим, толико се сједињујемо и са Богом.
16. Нека би нас Бог удостојио да слушамо оно што је корисно и да творимо. Јер, колико се бринемо и старамо да испуњавамо слушано, толико нас и Бог просвећује и учи Својој вољи.
Њему приличи слава у векове. Амин.
НАПОМЕНЕ:
Изреке отаца, Мојсеј 18, РG65, 289 В; Пимен 6, 320
Изреке Отаца, Амон PG 65, 121
« ПРЕТХОДНА СТРАНА1 ... 11 12 13 ... 40СЛЕДЕЋА СТРАНА »
