НЕДЕЉА ЧЕТВРТА ПО ДУХОВДАНУ

СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ

ОМИЛИЈЕ

Јеванђеље о великој вери

 

Матеј, 8, 5-13. Зач. 25.

 

Ако се човек не испуни дубоким смирењем, кротошћу, понизношћу и послушношћу пред Богом, како ће се спасти? Како ће се спасти безбожник и грешник, кад се једва спасава праведник (I Петр. 4, 18)? Не задржава се вода на високим литицама планинским, него на ниским, равним и удубљеним местима. Ни благодат Божја не задржава се на охолим људима, који се узвисују и пркосе Богу, него на смиреним и кротким, који су удубили душу своју смирењем и кротошћу, понизношћу према величанству Божјем и послушношћу вољи Божјој.

Кад питому лозу, коју домаћин брижно и дуго негује, сасуши болест, онда је домаћин чупа и баца у огањ, и на место њено пресађује и калеми дивљу лозу.

Кад синови забораве сву љубав очеву и збунтују се против оца, шта чини тада отац? Изгони синове из куће, и на место њихово усиновљава најамнике своје.

Тако бива у природи, тако и мећу људима. И неверници говоре: то тако бива по природним законима и по људским законима. Но верни тако не говоре. Они, који су раскрилили завесе природних и људских закона, и загледали се у пламене очи тајни вечите слободе, они друкчије говоре. Они веле: то тако бива по вољи Божјој а ради наше поуке. То Бог пише прстом Својим, и они, који знају да читају рукопис Божји, написан огњем и Духом по стварима и догађајима у природи и по стварима и догађајима међу људима, они једини разумеју смисао свега. Они пак, пред чијим очима, трепери природа и живот људски као једна велика гомила слова, без духа и смисла, - они говоре о случајности, и веле: све што се догађа нама и око нас догађа се по случајности. Тиме хоће да кажу, као да се сва та велика гомила слова сама собом креће и меша, и од те безумне мешавине испадају час овакви час онакви догађаји. Да Бог није Бог милости и сажаљења, Он би се насмејао оваквој лудости земаљских тумача света и живота. Но има неко ко се овој лудости злурадо смеје: то је зли дух, враг људског рода, који је без милости и сажаљења према људима. Када гуска тапка по шареном ћилиму, простртом на трави, она може да помисли, да су све шаре и боје на ћилиму неким случајем натрпане ту, као да је и ћилим случајно никао из земље, као што и трава - по гушчијој памети - случајно ниче из земље. Али ткаља, која је ткала и шарала ћилим, зна, да ћилим није никао однекуд случајно, као што зна, шта свака шара и боја значи, и зашто су све шаре и боје тим редом једна поред друге поређане. Само ткаља зна, да чита и тумачи ћилим, њеном руком изаткан, и знају они, којима она каже. Тако узалуд тапкају неверни по пречудном ћилиму овога света и говоре о случајностима. Само Бог, који је и изаткао овај свет, зна шта значи сваки конац у светскоме ткиву; и зна онај, ко се удостоји, да му Бог каже. Видовити Исаија пише: овако говори Високи и Узвишени, који живи у вечности, коме је име Свети: на висини и у светињи станује, и (станујем) с оним ко је скрушена срца и смерна духа оживљујући дух смерних и оживљујући срце скрушених (Ис. 57, 15). Бог је на земљи, дакле, само с онима, који су скрушена срца и смерна духа. А с којима Бог станује, онима и открива тајне света и живота и духовне дубине свеколиког Свог писања кроз ствари и догађаје. Скрушена срца и смерна духа били су Аврам, Исак, Јаков, Јосиф, Мојсеј и Давид, зато је Бог био с њима и обећао бити и с њиховим потомством, док ово буде било скрушена срца и смерна духа. Но кад се људи погорде својим честим општењем с Богом, онда они падају у гору пропаст него ли они, који немају никаква познања ни општења с истинитим Богом, Најочитији пример зато даје нам народ Израиљски, то јест потомство великих и богоугодних праотаца, које споменусмо. Погорђен општењем с истинитим Богом, овај народ је почео презирати све остале народе као плеву на гумну Божјем. Но тим је сам себе упропастио, јер га је његова охолост толико заслепила, да од свега, што му је Бог икада открио преко својих пророка и угодника, он је запамтио и задржао само једно, а то је, да је он Богом изабрани народ. Дух и смисао старога откровења Божјега за њега је потпуно ишчезао, и Свето писмо играло је пред очима тога народа као гомила неразумљивих речи. И кад се Господ Исус појавио у свету са новим откровењем, народ јеврејски не само да се био спустио својим слепилом и незнањем воље Божје на степен незнабожачких народа, него је потамњеношћу духовног вида и окорелошћу срца у многоме стајао и ниже од ових последњих. Данашње јеванђеље казује нам суд самога Спаситеља о томе. Оно нам описује један догађај, који је открио здравље у болесних и болест у здравих, веру у незнабожаца и неверство у оних, који су себе хвалисаво називали избраним и правоверним. И ово јеванђеље је написано за поуку свима вековима и свима покољењима, па и за наш век и наше покољење. Као херувимски мач ова је поука оштра, као сунце јасна и као планинско цвеће свежа и изненађујућа. Да нас застраши својом оштрином; да нас просвети својом јасноћом, и да нас изненади у нашој садашњој духовној небрижљивости и немарности. И још нарочито да опомене нас хришћане, да се не заборавимо и не погордимо тиме, што ми у цркву долазимо, Богу се молимо и Христа исповедамо, те да се пред судом Божјим не нађу они, који су ван цркве са више искрене вере и више добрих дела.

А кад уђе Исус у Капернаум, приступи к њему капетан молећи га и говорећи: слуга мој лежи дома узет и мучи се страшно. Капетан, или сотник, или стотинар, био је свакако старешина војничке посаде у Капернауму, главноме граду на језеру Галилејском. Да ли је он био непосредно под римском влашћу или под влашћу Ирода Антипе, сасвим је споредна ствар; премда је вероватније, да је био римски официр; главно је, да је он био незнабожац и да није био Јеврејин. Ово је први официр римски, који се спомиње у Јеванђељу, да је поверовао у Христа. Друго је био капетан страже под крстом Христовим, који је видећи страшне појаве у природи при издисају Господа, узвикнуо: Заиста овај бијаше син Божји (Мат. 27, 54)! Па онда се помиње капетан Корнилије у граду Кесарији, кога је апостол Петар покрстио (Дела Ап. 10, 1-). И ако су били незнабошци они су прозрели истину и живот у Христу, и поверовали у Њега пре целе хорде преучених, али заслепљених, књижевника јеврејских.

Слуга мој лежи дома узет и мучи се страшно. Не баш слуга, него момак или послушник, према грчкој речи у јеванђељу; а вероватно да је тај момак био војник, пошто је молилац официр. Болест је била страшна: узетост,и момак је већ био на умору, како јеванђелист Лука прича. А он беше капетану мио, Зато се капетан потрудио, чим је дочуо, да је Христос ушао у Капернаум, да лично изађе пред Њега и замоли Га за помоћ своме омиљеном момку.

Ко прочита описе овога догађаја код двојице светих јеванђелиста, Матеја и Луке, учиниће му се на први поглед, да је међу њима велика разлика. Јер Матеј пише, да је капетан сам лично приступио Христу и молио Га, а Лука пише, да је он прво послао старешине јеврејске и преко њих најпре упутио своју молбу, а потом, кад је Господ пошао његовом дому, он је послао своје пријатеље у сусрет Господу и поручио Му да не улази у дом његов, пошто он - капетан - није тога достојан, него само да рекне реч, и слуга ће оздравити. И заиста разлике у ова два описа има, али противречности нема. А разлика је сва у томе, што Матеј изоставља и не помиње два изасланства, која капетан претходно шаље пред Господа, а Лука опет изоставља и не помиње, да је најзад и сам капетан, поред све своје скрушености и смирености од величанства Христовога, изашао пред Њега. Овако прекрасно допуњавање јеванђелиста изазива код духовна човека само радост и дивљење. Јер да су сви догађаји истоветно описани код свих јеванђелиста, по речима Златоуста, рекло би се, да су јеванђелисти један од другога преписивали. Нашто би требало онда четири јеванђелиста и четири јеванђеља? На сваком земаљском суду потребна су два сведока да посведоче, па да се верује у неку ствар, а Бог је нама дао два пута по два сведока у лицу четири јеванђелиста, да би они, који хоће спасење, могли што лакше и што брже поверовати, и да они који пропадају немају изговора. И још нам је Бог дао четири јеванђелиста - премда је Он могао сву мудрост нашега спасења изручити кроз једног јединог - да би се ми угледали на њихово узајамно допуњавање, те да би се тиме поучили, да смо и ми одређени да се узајамно допуњујемо у овом животу, према различитим духовним даровима, од Бога примљеним (I Кор. 12, 1) као чланови једнога тела, који један другог помаже свак по својој мери и чини да расте тело (Ефес. 4, 16).

И тако, дакле, имајући пред собом два описа, ми можемо представити себи јасно слику догађаја, о коме је реч. Чувши о слави и моћи Господа Исуса а осећајући своју људску грешност и недостојност, капетан је прво умолио старешине јеврејске, да оду ка Господу и позову Га. Он није ни мало био сигуран, да ће Господ хтети доћи. Он је могао помислити у себи: гле, ја сам идолопоклоник и грешник; Он је видовит и Он ће прозрети моју грешност, чим чује моје име, те ко зна, хоће ли се хтети сагласити да уђе у мој дом? Боље да пошаљем Јевреје пред Њега, па ако одбије, нека одбије њих, а ако се сагласи доћи... видећу. А када је сазнао да се Господ сагласио, он се сав узбудио и збунио. Он шаље сада своје пријатеље, да кажу Христу, да не улази у дом њему грешноме и недостојноме, него само нека рекне реч, и момак ће оздравити. Но тек што су пријатељи изашли пред Господа и саопштили Му поруку капетанову, ево долази и сам капетан. У великом узбуђењу он није могао остати код куће. Гле, Он долази под његов кров! Не, не; пријатељи његови не знају још ко је Он, и неће Му умети рећи што треба. А за старешине јеврејске могао је капетан већ знати, да они не воле Христа нити имају вере у Њега. Зато мора и он лично похитати у сусрет Њему, тим пре пошто сад зна, да му неће отказати и тиме га унизити пред народом. А он је официр.

Истина, Јевреји су рекли добру реч Христу о капетану: достојан је, да му то учиниш, јер љуби народ наш и начини нам зборницу. Но све то што су они рекли не додирује суштину ствари. Они цене капетанову доброту по својој личној користи, коју су имали од њега. Љуби народ наш. Остали римски официри и чиновници презирали су Јевреје. А овај их је волео. И начини нам зборницу. Хоће да кажу: потроши свој новац а уштеди наш. Сагради нам потребну богомољу, коју би иначе ми сами морали градити и платити. Све говоре као да говоре Кајафи а не Христу. На све ово Христос им ништа не рече, него само ћутке иђаше с њима. Потом излазе пред Христа пријатељи капетанови, и најзад и сам капетан.

Сретнувши се с Христом лицем у лице, наравно, капетан је морао поновити целу ствар, која је Господу већ била саопштена. А Исус му рече: ја ћу доћи и исцелићу га. Видите, како говори Онај, који има власт и моћ! Не каже: видећемо! Нити га пита, као друге: верујеш ли, да ја то могу учинити? пошто већ види срце капетаново и зна његову веру. Него му говори одлучно, како се никад ниједан лекар није усудио говорити: ја ћу доћи и исцелићу га. А овако одлучно и јасно Господ је намерно рекао, да би изазвао следећи одговор капетанов пред Јеврејима.

Јер кад Бог ради неки посао, Он га ради тако, да од тога посла не буде само једна корист но многа. Христос је хтео, да овај догађај многоструко искористи: и да излечи болесника, и да открије велику веру капетанову, и да укори Јевреје због неверовања, и да искаже једно крупно пророчанство о царству: о онима, који мисле за себе поуздано да ће ући у то царство, но неће ући, и о онима, који не мисле ући а ући ће.

И капетан одговори и рече: Господе, нисам достојан да под кров мој уђеш, него само реци реч и оздравиће слуга мој. Каква огромна разлика између ове пламене вере срца и хладних законских веровања фарисејских! Разлика не мања него што је разлика између огња што гори и огња насликаног на хартији. Кад је један фарисеј позвао Христа у дом на вечеру, мислио је у својој законичкој охолости, да он тиме чини част Господу, што Га позива у свој дом, а не Господ њему и његову дому, што улази под његов кров. И у тој охолости и надмености фарисеј је пренебрегао чак и уобичајене изразе гостољубља: нити је донео своме Госту воде за прање ногу, нити Га је предусрео са целивањем, нити Му је главу помазао мирисним уљем (Лк. 7, 44-46). А гле, какав је скрушен и смирен пред Господом овај "незнабожац", коме није дато било да зна Мојсеја и Пророке, и који је имао свој природни ум као једину светлост у распознавању истине и лажи, добра и зла! Он зна, да је за сваког другог човека у Капернауму част да уђе у његов дом, али он у Христу не види обична човека но самога Бога. Зато и говори: нисам достојан да под кров мој уђеш. И како силна вера у Христа и Његову моћ! Само реци реч, и болест ће побећи, и слуга ће мој устати! Ни сам апостол Петар дуго и дуго није могао имати овакву силну веру. Капетан осећа у Христовом присуству присуство самога неба, небеског огња и небеске светлости. Нашто толики огањ да улази под његов кров, кад је довољна једна искра? Нашто цело сунце уносити у кућу, кад је један зрак довољан? Да је капетан знао Свето писмо, као што га ми данас знамо, он би рекао Христу: Ти, који си речју створио свет и човека, Ти можеш речју и болеснога подићи! Једна најмања речца Твоја довољна је; јер је она јача од огња и светлија од зрака сунчанога, Само реци реч! О, како ова силна вера једнога незнабошца мора да застиди данас и многе од нас,који сто пута боље знају Свето писмо али и сто пута мању веру имају!

Но с овим речима капетан не завршује, но продужује, да објасни, како он верује у моћ Христову: јер ја сам човек под власти, и имам под собом војнике, па речем једноме: иди и иде; и другоме: дођи, и дође; слузи својему: учини то, и учини. Шта је један капетан? Он је власт над стотином људи, а стотина других власт су над њим. Но они који су под њим морају њега слушати. Па кад он, као човек под вишом влашћу, и коме је лично дата мала власт, може да заповеда својим војницима и слугама, тим пре може Христос, који није ни под чијом влашћу, и који је сам по себи врховна власт над природом и људима. И кад се толики људи покоравају слабој речи капетановој, како ли се све ствари неће покоравати речи Божјој, која је јака као живот, оштра као мач и страшна као бич (V Мојсеј, 32, 47; Јов. 12, 50; Еф. 6, 17; Приче 2, 5; Јов. 5, 21)? Који су то војници Христови и слуге Његове? Није ли живот у свима бићима војска Христова? Нису ли ангели са светитељима и свима богобојазним људима војници Христови? А све силе у природи и смрти и болести - нису ли то слуге Његове? Господ наређује животу: иди у то и то биће, и живот иде; врати се, и живот се враћа. Он шаље живот; Он попушта смрт и болести; Он васкрсава и Он лечи. Од Његове речи повијају се ангелске војске као пламен од јаког ветра. Он рече и постаде; Он заповеди, и показа се (Пс. 33, 9). Нико не може Његовој сили одолети, нити се што сме Његовој речи противити. Никад човек није говорио као овај човек (Јов. 7, 46). Јер Он није говорио као потчињен него као господар, као онај који власт има (Мат. 7, 29). Као таквога Њега је капетан и замолио: само реци реч и оздравиће слуга мој! Отерати болести са узетог момка, то је дело, које не могу извршити сви смртни људи на земљи; но то је мало дело за Христа. За овакво дело Он се не мора трудити и ићи на ноге у кућу капетанову; не мора ни видети болесника; не мора га ни за руку узети и подићи. Само нека рекне реч, и дело ће бити свршено. Ето, такво је било капетаново мишљење о Христу, и таква вера његова у Христа.

А кад чу Исус, удиви се и рече онима што иду за њим; заиста вам кажем, ни у Израиљу толике вере не нађох. Зашто се удиви Христос, кад је Он могао знати унапред, шта ће му капетан одговорити? Није ли га Он и изазвао да Му тако одговори Својим необичним речима: Ја ћу доћи и исцелићу га? Зашто се, дакле, сад удиви? Удиви се ради поуке онима, који иђаху за Њим. Удиви се Он, да би показао њима, чему се треба дивити у овоме свету. Удиви се великој вери једнога човека, да научи Своје следбенике, да се и они диве великој вери: Ваистину, ништа у овоме свету није достојно толиког дивљења као велика вера једнога човека. Христос се није задивио красоти језера Галилејског; јер шта је та красота према красоти небеској, коју Он познаје, Нити се икад задивио великој мудрости људској, ни богатству, ни сили; јер све је то ништа према богатству, мудрости и сили, њему познатој у царству Божјем. Нити се икад задивио великоме збору народноме о празнику у Јерусалиму; јер ништаван је и бедан такав збор на земљи према сјајном збору ангела на небу, који је Он гледао од створења света. Кад су се други дивили лепоти храма Соломонова, Он је описивао рушење тога храма до из темеља. Само је велика вера једнога човека за дивљење. То је највећа и најкраснија ствар на земљи. Јер кроз веру роб постаје слободан, аргатин постаје син Божји, и смртан човек постаје бесмртан. Кад је праведни Јов лежао у гноју и ранама на пепелу целог свог богатства и све своје деце, његова вера у Бога остала је непоколебана. Из сред гноја и рана он је узвикивао: и ако се ова кожа моја и распадне, опет ћу у телу свом видети Бога; ја исти видећу Га и очи моје гледаће Га (Јов. 19, 26-27).

Коме то изрече Господ Исус Своје дивљење? Онима што иду за Њим. То су Његови свети апостоли. Ради поуке њима Он се и удиви. Наравно, и остали Јевреји, што су били пошли с Њим кући капетановој, чули су ове речи, којима Господ изрази Своје дивљење: заиста вам кажем: ни у Израиљу толике вере не нађох. Наиме: ни у народу јеврејском, који би требао да има веру јачу него ма који други народ на земљи, пошто је томе народу од почетка Господ Бог открио Своју силу и моћ, и старање и љубав, кроз безбројна чуда и знаке, и кроз пламене речи Својих пророка. Но у Израиљу је вера била безмало са свим пресушила, и избрани синови збунтовали се против Оца и оделили од Оца и умом и срцем тако, да су имали ум заслепљен и срце окамењено. Чак ни Његови апостоли у почетку - па ни Петар, да и не говоримо о Јуди -нису имали такву веру у Христа, какву је имао овај римски официр ни сестре Лазареве, чијој је кући Христос често долазио; ни Његови сродници и пријатељи у Назарету, међу којима је Он одрастао.

Сада Господ Исус, гледајући Својим духом до крајева времена, исказује једно пророчанство, жалосно за Јевреје a радосно за народе незнабожачке:

И то вам кажем, говори Он, да ће многи од истока и запада доћи и сешће на трпезу с Аврамом и Исаком u Јаковом у царству небеском. A синови царства изгнаће ce у таму најкрајњу; онде ће бити плач и шкргут зуба. Ово ce пророчанство и до сада увелико обистинило, a и дан-данас обистињава. Ha истоку и западу од народа јеврејског живели су народи незнабожачки. (Господ не рече многи незнабошци него само многи од истока и запада премда је јасно, да је Он мислио на незнабошце. Зашто не рече незнабошци? "Да не узбуни Јудејце, зато обазриво рече од истока и запада". Теофилакт). Многи су од њих целином прешли у веру Христову, као: Јермени и Абисинци, Грци и Римљани, и сви народи европски; многи су пак делимично постали хришћани; као: Араби и Египћани, Индијанци и Персијанци, Китајци и Јапанци, Црнци и Малајци, док су синови царства, то јест Јевреји, којима је царство прво и понуђено било, остали упорни у свом неверовању у Христа до дана данашњега; али зато су, мимо све остале народе, расејани по целоме свету, отерани са свога огњишта, презрени и омрзнути од народа, код којих су ce доселили као дошљаци. Тако, да је њихов живот и овде на земљи постао тама најкрајња плач и шкргут зуба. (Реч најкрајња или кромшњаја у тачном преводу треба да буде спољашња или вњешњаја; "in tenebras exteriores како онај кога Господ изгони ван (foras) као за врата, за двер, губи светлост, то је због тога тама названа вњешњеју (спољашњом)." Јероним. - Ho y суштини ово означава одвојеност и потпуну удаљеност од Бога; битисање у земљи далекој, још удаљенијој од оне, у којој је блудни син гладовао и у глади својој позавидео чак и свињама на њиховој храни.) A y ономе свету нађе ce за бесмртном трпезом и много њихових сопствених праотаца, Аврама, Исака и Јакова више људи са свих страна света, од свих paca и од свих језика, него ли њих Јевреја. И биће у оном свету за неверне синове царства тама, плач и шкргут зуба. Осушени виноград Домаћин чупа и баца у огањ, а на место његово засађује и калеми дивљу лозу. Збунтоване синове Своје Отац небески одељује на вечност од Себе, а на место њихово усињује најамнике Своје. И тако изабрани постају неизабрани, а неизабрани изабрани. И први бивају последњи, а последњи први.

А капетану рече Исус: иди, и како си веровао нека ти буде. И оздрави слуга његов тога часа. Пошто је изрекао пророчанство, онда чини чудо. Као да хоће тим чудом не само да награди веру капетанову него да и потврди Своје велико пророчанство. Рече, и слуга оздрави. Као год што и при првом стварању Бог рече и би, тако и сада при Новом Стварању Господ само рече реч - и би тако. Узет човек, кога цела царевина римска не би могла спасти, на једну божанску реч Спаситељеву устаје, и бива здрав. Болест је слуга Божји, и кад Господар каже: иди, она иде; и кад каже: доћи, она дође. Без лекова и мелема болесник оздрави, јер позна слуга заповест Господара свога, позна и побеже. И лекови и мелеми не лече, него Бог лечи. Бог лечи или непосредно Својом речју, или посредно преко лекова и мелема, - према мањој или већој вери болесника. Нити има лека иодкакве болести у целом пространом свету, који би могао одагнати болест и повратити здравље, без силе Божје, без присуства Божјег, без речи Божје.

Слава нека је Живоме Богу за Његова безбројна исцељења верних Својом моћном речју, и у прошлости и у садашњости. Поклонимо се Његовој светој и свемоћној речи, којим Он ствара ново, лечи болне, уздиже пале, прославља презрене, утврђује верне и обраћа неверне, а све кроз Исуса Христа, Сина Свог Јединородног, Господа и Спаса нашег а силом Духа Светог. Поклонимо се заједно са војскама ангелским и светитељским Оцу и Сину и Светоме Духу - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

 

О поретку црквених Богослужења

Сва црквена Богослужења деле се на три круга: дневни, недељни и годишњи.

 

ДНЕВНИ КРУГ БОГОСЛУЖЕЊА

 

 

1. Дневним кругом Богослужења се називају она Богослужења, која се савршавају у св. Православној Цркви у току једног дана (24 сата). Дневних Богослужења постоји девет: вечерње, повечерје, полуноћница, јутрење, први час, трећи час, шести час, девети час и Божанствена Литургија.

 

По узору на Мојсија, који описујући стварање света, почиње "дан" од вечери, тако и у православној Цркви дан почиње од вечери - вечерњом службом.

 

Вечерње - је служба, која се савршава на крају дана, увече. Том службом ми се захваљујемо Богу за протекли дан.

 

Повечерје - је служба, која се састоји од читања низа молитава, у којима ми молимо од Господа Бога опроштење грехова и да Он нама, идућим (грјадушчим) на спавање, пода покој тела и душе и сачува нас од лукавстава ђаволских за време сна.

 

Полуноћница - служба која је одређена за савршавање у поноћ, као сећање на ноћну молитву Спаситеља у Гетсиманском врту. Та служба призива верујуће да буду свагда спремни за дан Страшног Суда, који ће наступити изненада, као "младожења у поноћи" сагласно причи о десет девојака.

 

Јутрење - је служба, која се савршава ујутру, пре изласка сунца. Том службом ми благодаримо Богу за прошлу ноћ и молимо од Њега милости за наступајући дан.

 

Први час, одговара нашем седмом часу изјутра, и освештава молитвом наступајући дан.

 

Трећи час, одговара нашем деветом часу изјутра, и сећа нас на силазак Светог Духа на апостоле.

 

Шести час, одговара нашем дванаестом часу дана, и сећа нас на распеће Господа нашега Исуса Христа.

 

Девети час, одговара нашем трећем сату поподне, и сећање је на крстну смрт Господа нашега Исуса Христа.

 

Божанствена Литургија је најважије Богослужење. На њој спомињемо, сећамо се, целог земног живота Спаситеља и савршава се тајна св. Причешћа, коју је установио Сам Спаситељ на тајној вечери. Литургија се служи изјутра, пре подневног јела.

 

Све ове службе су се у древним данима у манастирима и код отшелника савршавале посебно, у тачно за сваку, одређено време. Али касније, због прилагођавања верницима, оне су биле сједињене у три Богослужења: вечерње, јутрење и дневно.

 

Вечерње- Богослужење састоји се од деветог часа, вечерњег и повечерја.

 

Јутрење - од полуноћнице, јутрења и првог часа.

 

Дневно - из трећег и шестог часа и Литургије.

 

Дан уочи великих празника и недељних дана савршава се вечерња служба, у којој се сједињују: вечерње, јутрење и први час. Такво Богослужење назива се свеноћним бденијем (свеноћном), јер је код древних хришћана оно трајало целу ноћ. Реч "бденије" значи: будност.

 

Прегледна шема дневног круга Богослужења

 

Вече.

1. Девети час. - (у 3 часа поподне)

 

2. Вечерње.

 

3. Повечерје.

 

Јутро.

1. Полуноћница. - (у 12 час. ноћу)

 

2. Јутрење.

 

3. Први час. - (у 7 час. изјутра)

 

Дан

1. Трећи час. - (у 9 час. изјутра)

 

2. Шести час. - (у 12 час.- у подне)

 

3. Литургија.

 

НЕДЕЉНИ КРУГ БОГОСЛУЖЕЊА

 

2. Недељним или недмичним, кругом Богослужења назива се поредак служби у току седам дана недеље. Сваки дан недеље посвећен је неком важном догађају или посебно поштованом светоме.

 

У недељу - Црква спомиње и прославља Васкрсење Христово;

 

У понедељак (први дан после недеље), прослављају се бестелесне силе - Ангели, саздани пре човека, најближе слуге Божије;

 

У уторак - прославља се свети Јован Крститељ, као највећи од свих пророка и праведника;

 

У среду се сећамо како је Јуда издао Господа и у вези са тим, се савршава служба у сећање на Крст Господњи (посни дан).

 

У четвртак се прослављају св. Апостоли и св. Николај Чудотворац;

 

У Петак се спомињу крсна страдања и смрт Спаситеља и савршава се служба у част Крста Господњег (посни дан).

 

У суботу - дан покоја - прославља се Божија Мајка, Која се прославља и свакодневно, праоци, пророци, апостоли, мученици, преподобни, праведни и сви свети, који су достигли упокојење у Господу. Такође се помињу сви умрли у истинитој вери и нади на васкрсење и живот вечни.

 

ГОДИШЊИ КРУГ БОГОСЛУЖЕЊА

 

3. Годишњи круг Богослужења је поредак служби у токе целе године.

 

Сваки дан у току године посвећен је неком од светих, а такође и посебним светим догађајима -празницима и постовима.

 

Од свих празника у години највећи празник је Светло Христово Васкрсење (Пасха). То је Празник над празницима и Слава над славама. Пасха не бива пре 22-ог марта (4 април по новом) и не бива после 25-ог априла (8 маја по новом), у први недељни дан после пролећног пуног месеца.

 

Затим, у току године, постоји дванаест великих празника, установљених у част Господа нашег Исуса Христа и Божије Мајке.

 

Постоје и празници у част великих светих и у част бесплотних (бестелесних) Сила небеских - ангела.

 

Тако се сви празници у години деле по свом садржају на: Господње, Богородичине и празнике светих.

 

По времену празновања празници се деле на: непокретне, који бивају сваке године увек у исти дан у току месеца, и покретне, који мада увек бивају у исти седмични дан, падају у различите дане у току месеца, зависно од времена празновања Пасхе.

 

По величанствености црквених служби, празници се деле на велике, средње и мале.

 

Велики празници увек имају свеноћно бденије; средњи празници - не увек.

 

Богослужебна црквена година почиње 1-ог септембра по старом календару, а цео годишњи круг Богослужења утврђује се у односу на празник Пасхе.

 

 

Ава Јустин Ћелијски: О НОВОКАЛЕНДАРСКОМ РАСКОЛУ

Нови календар је, желећи да угоди секуларним силама Запада и Грчке, у Православну Цркву увео, двадесетих година прошлога века, цариградски патријарх – авангардиста Мелетије (Метаксакис) и тиме направио дубоку рану на Телу Христовом.

Свети ЈУСТИН Ћелијски

О НОВОКАЛЕНДАРСКОМ РАСКОЛУ

Шта је Црква? Црква је тело Символа Вере. Шта је Символ Вере? Символ Вере је душа Цркве. Све што је истински православно – душом је у Символу Вере. Није ли ти душа вером, љубављу и надом ушла у Символ Вере, зар је осетила бескрајност Истине, зар наслутила вечност Живота?

Сви истински православни јерарси душом својом исходе из свете, из саборне, из апостолске душе Цркве. Зато су мисли њихове – свете, саборне, апостолске. Зато су дела њихова – света, саборна, апостолска. Зато су одлуке њихове – свете, саборне, апостолске. Њихов живот није друго до – оваплоћени Символ Вере. Три су главна чула, којима живи душа њихова и тело, то су: светост, саборност и апостолскост.

Ако не живе тим свештеним тројством – зар су православни? Ако одлуке њихове нису свете, саборне и апостолске – зар су православни? Своде ли Цркву на нешто што није Христово, био то алтруизам или хуманизам, национализам или научни фанатизам – зар се нису саблазили о Светињу над Светињама, и зар нису похулили и на Оца, и на Сина, и на Духа Светога?

Дивни Господ Христос оставио је слободу Цркви, али слободу ограничену светошћу, саборношћу и апостолскошћу. Јерарси газе свету слободу Цркве, ако не раде свето, саборно и апостолски. Доносе ли одлуке које нису свете, ни саборне, ни апостолске, они гоне душу Цркве, гоне вечност и боговечност. Православно срце може Христа ради, ћутке и с радошћу поднети све увреде, сва гоњења, али кад васељенскост, кад саборност гони из Цркве Патријарх, и то Васељенски Патријарх, реците – које живо православно срце неће од туге проплакати и проговорити у одбрану свете и апостолске саборности?

А Цариградски Патријарх употребљава неапостолска, несаборна средства, да наметне грегоријански календар. Нарочито у Грчкој.

Још није покушао да делатност своју пренесе и на православне Словене. Све словенске Православне Цркве, а то ће рећи четири петине православних, остале су при старом календару. Васељенски Патријарх замахнуо је српом своје ревности, (да ли свештене?), и хоће да пожање успех. Али готово свуда наилази на отпор, на протесте, а где – где и на бунтове. И наилази на дисциплину, на саборност у Цркви.“ …

О великим и страшним последицама календарске реформе, у истом коментару, отац Јустин пише и ово:

„Заиста су почела апокалиптичка времена, јер изнутра из Цркве почињу да гоне свету, апостолску саборност. Много је немира посејао по православном свету „Свеправославни конгрес Цариградски“; немир сеје и Патријарх Васељенски по Светој Гори. „Васељенски“ чувар Св. црквеног предања – први је раскинуо молитвено јединство Православне цркве. Ако на данашњи дан ми славимо Св. Николу, Грчка црква га је славила пре 13 дана. Зар тиме није разбијена саборност молитве? Разбио је Васељенски патријарх. Господе, у име чега? Злослутно је и наговештава најезду страшних последица што Васељенски Патријарх, онако формалистички и рационалистички суди о јединству Цркве Православне; за њега је календарско питање „спољашњег поретка“. А зар је молитва, и јединство молитве свете, саборне и апостолске, – питање „спољашњег поретка“?

Ми православни не схватамо положај патријарха механички, папистички. Сам патријаршијски положај ни најмање не даје гаранције, да ће патријарх механички и аутоматски бити ималац и чувар свете Истине Христове. И од њега се траже лични подвизи; и то више од њега него ли од ма кога другог, јер „коме је много дано, од њега ће се много искати“ (Лк. 12, 48) јер који на гори стоји, мора блистати као сунце, да би осветљавао и обасјавао све нас доле у низини. Да патријаршијски положај аутоматски не чини човека непогрешивим у истинама вере, доказ су патријарси – јеретици. Тако мисле и тако верују механизатори хришћанства – римокатолици; за њих: папски положај аутоматски, и готово мађијски, чини папу непогрешивим. А ми православни верујемо и исповедамо да никакав патријарх не може без личних, светих, апостолских подвига бити истински чувар свете, апостолске, саборне Истине Христове. То верујемо и исповедамо; то ћемо веровати и исповедати увек и до века“…

Отац Јустин наводи да су Светогорци, ти „кротки лафови истине Православља“, одбили да се потчине таквој одлуци, и да су од њих многи похапшени и затворени у Солуну, али да се не дају. Тиме је он, по ко зна који пут, показао на чијој је страни било његово срце, пуно ревности за Цркву Христову. Још 1923. године („Црквени живот“ бр. 9), отац Јустин је наводио писма православних свештеника из унутрашњости Србије, и из Босне. Оба су се односила на народни став, у вези са променом календара и скраћивањем постова.

Календарско питање

Од једног сеоског свештеника, добили смо писмо следеће садржине:

„Нека чудна легенда проходи душе многих православних јерараха. Ради се на промени календара. Народ прислушкује, ишчуђава се, не схвата нашто све то. Желео бих да наши јерарси завире у душу нашег простог народа. Тамо се комеша ћутљиво негодовање. Промена календара је не само канонско-астрономско, већ и психолошко питање. То питање треба решавати са народом и ради народа. Говори се да ћемо после промене календара празновати празнике са римокатолицима заједно. И десиће се немила и ружна појава: празноваћемо заједно велике празнике са римокатолицима, но не и са православном браћом Русима, којима није до промене календара, сада када их ради Христа распињу, убијају, прогоне и муче“.

„Глас из Босне“ – вести о увођењу неких реформи у нашој цркви, узбудиле су православни народ наш у Босни, нарочито сељаке који су навикли да учествују у свима важнијим црквеним пословима. Један нам свештеник пише:

„Сељаци у Босни, дознавши из новина о укидању свих постова сем ускршњег, врло су изненађени и узбуђени, и изгледа им да од наше вере нема више ништа. Један ми шта више рече: „Ми ћемо се још мало почети турчити, јер и Турци имају само један пост, а и ми ћемо сад имати само један. Осим тога наши црквени великодостојници желе да укину поједине празничне дане, да смање број светитеља и да нам одобре да у празничне дане радимо као што Турци раде на сам Бајрам. Зар не виде да ми Срби, и ако смо много празновали и славили Божје угоднике, и ако нисмо у те дане радили, ипак смо свега имали и Бог нас је увек чувао, а Турци су увек радили, и на сам Бајрам, па никад ништа имали нису, нити ће икада имати“.

За оца Јустина, питање промене календара без одлуке Васељенског Сабора, било је дубоко и значајно питање, повезано с духом модернизма, који је продро у Православну Цркву. У „Хришћанском животу“ (9/1924), отац Јустин пише, и тиме као да закључује све што је о календару рекао и написао:

Слапови модернизма са свих страна наваљују на Стуб и Тврђаву Истине. Збунили су многе званичне носиоце црквене мудрости. И они се мету у срцима својим. У опасности смо да се прекину неке артерије које нас везују са Апостолским и Светоотачким добом. Све се мање молитвено ослушкује шта нама у црквоборском двадесетом веку говори Дух Свети кроз Свете Оце. Све се више противимо Духу Светом и клањамо духу свом мизерном, ми идолопоклоници. Све је мање страха Божјег у нама, и зато све мање мудрости. Страх Божји је отац мудрости, – то је богооткривена старозаветна истина, и христо-откривена новозаветна истина. Многи су од нас протерали страх Божји из себе, а хватају се мудрошћу. Но таква мудрост – лудост је пред Богом. Без страха, без молитвеног трепета, решавају се црквени проблеми. Под притиском, ласкавим или грубим притиском модерних ванцрквених сила многи црквени представници ропски служе трулим боговима нашега доба. Разједињени више хотимично него нехотимично, ми нервозно хитамо кроз прашуму садашњице у неизвесност будућности.

Представници појединих аутокефалних православних цркава, надмећу се смело у опасним новачењима. Заборавља се на свету саборност, као на мерило наше садашње делатности, као на чувара наше црквене светости. Зато се недавно у Православљу десио молитвени раскол: Грчка Црква увела је нови календар, док су остале Цркве остале при старом. Молитвена саборност је нарушена; не сливају се више истовремено све православне душе у једну молитву, не иступају више заједнички пред лице Господа славе; најсигурније православно оружје преломљено је, чиме ћемо од сада иступати против заједничког непријатеља, чиме ако не саборном молитвом?

О кротко Православље, зашто те тако руже, дали зато што се душа твоја зове – смиреност?

Хришћански Живот бр.9, 1923

ДРУГА БЕСЕДАО ЦАРСТВУ ТАМЕ, ТЈ. ГРЕХА, И О ТОМЕ ДА ЈЕДИНО БОГ МОЖЕ ДА НАС ОТРГНЕ ОД ТАМЕ И ДА НАС ИЗБАВИ ОД РОБОВАЊА НЕЧАСТИВОМ КНЕЗУ

ДУХОВНЕ БЕСЕДЕ

 

 

 

Нечастиви кнез – царство таме, од почетка је поробио човека и тако обавио и обукао душу влашћу тамeкао што облаче човека да би га учинили царем и дају му све царске одежде, како би он од главе до ноктију носио на себи све царско. Тако је и нечастиви кнез обукао у грех душу и васцело њено биће, читаву је оскрнавио, читаву је поробио за своје царство и ниједан њен део није оставио слободним од своје власти – ни помисли, ни ум, ни тело, него ју је обукао у порфиру таме. Као што у телу не страда само један његов део, нити само један његов уд, него је оно у целини изложено страдањима, тако је и васцела душа пострадала од слабости порока и греха. Нечастиви је читаву душу, тај нужни део човека и његов неопходни уд, обукао у своју злобу, тј. у грех. На тај начин је тело постало страдално и трулежно.

Када апостол каже: свуците старога човека (Еф. 4; 22), он тада мисли на савршеног човека, код којега очима одговарају његове очи, глави – његова глава, ушима – његове уши, рукама – његове руке и ногама – његове ноге. Нечастиви је, наиме, оскрнавио и себи привукао читавог човека, и душу и тело, и обукао човека у старога човека, оскрнављеног, нечистог, богоборца и непокорног Божијем закону – обукао га је у сами грех, да више не би ни видео како је долично за човека, него да би и гледао лукаво, и слушао лукаво, да би његове ноге журиле на злодела, да би његове руке чиниле безакоње, и да би срце помишљало на зло. Зато ћемо и ми умолити Бога да са нас свуче старога човека, јер нас једино Бог може отргнути од греха. Од нас су снажнији они који су нас поробили и који нас држе у свом царству, али је Бог обећао да ће нас избавити од овог ропства. Када сија сунце и када дува неки ветар, и сунце има своје тело и своју природу, као што и ветар има своју природу и своје тело, али нико не може да одвоји ветар од сунца, уколико само Бог не прекрати ветар да више не дува. Тако се и грех помешао са душом, али и грех и душа имају своје посебне природе.

Због тога је немогуће да се душа разлучи са грехом, уколико Бог не прекрати и не заустави овај злобни ветар, који обитава и у души и у телу. Осим тога, као што неко види птицу како лети, па и сам пожели да лети, али не може то да учини јер нема крила, тако и човек пожели да буде чист, беспрекоран и неоскрнављен, да нема у себи порока и да свагда обитава са Богом, али он нема снаге за то. Он жели да узлети у божанствени ваздух, у слободу Светога Духа, али не може док не добије крила. Зато ћемо молити Бога да нам подари голубија крила Светога Духа, да узлетимо к Њему и да отпочинемо (в. Пс. 54; 7), да од наше душе и тела одвоји и да прекрати злобни ветар, тј сами грех, који живи у телесним и душевним удовима, јер једино Он може то да учини. Речено је: Гле, Јагње Божије, које узима на Се грехе света (Јн. 1; 29). Једини је Он учинио ову милост људима који верују у Њега, да би их избављао од греха. Он ово неизрециво спасење твори онима који непрестано чекају и надају се и непрестано ово траже.

Као што у мрачној, дубокој ноћи дува неки снажан ветар и покреће, доводи у пометњу и потреса све биљке и семена, тако и човек, када падне у власт мрачне ноћи, тј. ђавола, и када живи у ноћи и у тами, када га ветар греха који страшно дува води у колебање и потресе и када га покреће, васцела његова природа – његова душа, помисли и ум нађу се у пометњи, и потресају се сви његови телесни удови. Ниједан део душе и тела тада није слободан и не може а да не страда од греха који живи у нама. Слично томе, постоји и дан светлости и божански ветар Светога Духа, који дува и оживотворава оне душе које обитавају у данима божанске светлости, проничући васцело биће душе, и помисли, и сву суштину, расхлађујући све телесне удове и успокојавајући их неисказаним божанским спокојством. Ово је изразио и апостол: Ви сте сви синови светлости и синови дана, нисмо (синови) ноћи, нити таме (1. Сол. 5; 5). И као што је тамо, у обманутости, стари човек свукао са себе човека савршеног и обукао се у одећу царства таме, у одећухуле, неверја, бестрашја, славољубља, гордости, среброљубља, пожуде и, на сличан начин, и у другу одећу царства таме, у нечисте и прљаве дроњке, тако су се и овде, опет, они који су са себе свукли старог и земљаног човека, којима је Исус свукао одећу царства таме, обукли у новог и небеског човека – у Исуса Христа; исто тако, у складу са очима имају своје очи, и у складу са ушима имају своје уши, и у складу са главом – имају своју главу, да би васцели човек био чист и да би у себи носио небески лик.

Господ их је обукао у одећу царства неизрециве светлости, у одећу вере, наде, љубави, радости, мира, милосрђа, благости и, на сличан начин, и у све остале божанствене и живототворне одежде светлости, живота и неисказаног спокојства, да би, као што је Бог љубав, радост, мир, доброта и милосрђе, тако и нови човек, по благодати, постао све то. И као што су царство таме и грех скривени у души до дана васкрсења, када се тамом, сада скривеној у души, покрива и само тело грешника, тако и царство светлости и небески лик – Исус Христос, сада тајанствено озарују душу и царују у душама светих. Они, међутим, остају скривени од људских очију и једино се душевним очима уистину може видети Христос до дана васкрсења, када ће се и само тело покрити и бити прослављено овом светлошћу Господњом, каква већ сада постоји у човечијој души, да би тада и само тело царевало заједно са душом, која већ сада у себе прима Царство Христово, будући успокојена и озарена вечном светлошћу. Слава Његовој дарежљивости и милосрђу. Он милује Своје слуге, просветљује их и избавља од царства таме, дарујући им Своју светлост и Своје Царство, Њему нека је слава и сила у векове! Амин.

Светосавска поука о чувању слоге и одбијању раздора

Браћо и сестре, пут Светога Саве је пут мира, слоге и братске љубави.

 Све што човека удаљава од тог пута није од Бога, ма како се прикривало лепим речима и наводном бригом за истину. Зато се, по светосавском завету, морамо чувати оних који нас хушкају једне против других, који уносе немир, сумњу и подозрење међу браћу. 

Зло не почиње виком и отвореним сукобом, већ шапатом и полуистином, кроз наводна упозорења и „добронамерне“ речи!

 Тако се у срце убацује клица раздора и човек почиње да гледа брата не очима љубави, него очима сумње, а где се брат види као непријатељ, ту се губи светосавски дух.

Свети Сава нас је учио да се Црква и народ граде смирењем, трпљењем и расуђивањем, а не осудом и преношењем туђих речи.

 Ко брзо поверује клевети и још брже је пренесе, тај не служи истини, него постаје оруђе раздора.

 Такви, свесно или несвесно, разбијају јединство и хране страсти које човека удаљавају од Бога. Чувајмо се оних који траже да одмах станемо на страну, који распирују гнев и страх, јер где нема смирења и молитве, тамо нема ни истине!

Светосавље нас не учи да будемо тужиоци и судије једни другима, већ чувари мира. 

Боље је и неправду претрпети него неправдом узвратити, јер клевета не понижава онога против кога је изговорена, већ онога ко је носи у срцу. 

Она помрачује разум, гаси љубав и суши молитву, а човек без молитве лако постаје оруђе туђих страсти и намера. Зато пазимо на своје мисли, речи и срце, не прихватајмо сваку причу и не осуђујмо без сигурног знања, да нас нико не би завадио са братом. Јер где је слога, ту је благослов Божији, а где је раздор, ту се губи мир и удаљавамо се од пута који нам је Свети Сава оставио.

Свети оче Саво, моли Бога за нас ☦️.

Протојереј Милорад Стефан Николић 

Божићна посланица архиепископа Софронија 2025/26

Хтео си, ради нас, да се оваплотиш, Многомилостиви,

и да будеш заклан као јагње, због грехова људских;

зато Те молим: очисти и моје сагрешења.

---

Циљ вочовечења Господњег јесте да претрпи страдања и смрт, како би ђавола учинио немоћним над смрћу, а људе ослободио страха од смрти. Исус Христос је Својим доласком устројио наше спасење, наше преображење на боље и наш улазак у Царство Небеско као његових наследника. „У Њему и постасмо наследници, унапред одређени по одлуци Онога који све чини по нахођењу воље Своје“ (Еф. 1,11). „Јер Му је приличило, ради кога је све и кроз кога је све, да Онога који многе синове приводи у славу, Начелника спасења њиховог, страдањима усаврши“ (Јевр. 2,10).

Бог се оваплотио ради нас не зато да бисмо наследили геену и вечне муке; није Он пострадао на Крсту да би нам сада слао страдања. Бог је створио човека не за мучење, него за царовање с Њим у Рају. У својим невољама и животним жалостима ми често оптужујемо Онога који је све учинио ради вечне радости, све ради нашег спасења. Али у свом паду човек је успео да окриви Господа, и то окривљавање ми до данас несвесно подржавамо. Ми сами, својим безаконим делима, одлазимо у таму; Бог нас тамо не шаље, него, нажалост, ми сами тамо идемо. Али живом, срдачном вером и спасоносним Тајнама можемо изаћи на прави пут који води ка Богу.

Јеванђеље нас учи како ми треба да се односимо према ближњем и како да га видимо, а не обратно — како ближњи треба да се односи према нама. Често и јеванђелске приче не примењујемо на себе, него их меримо по ближњем; понекад чак и своје спасење одмеравамо падом ближњега. Од ближњег очекујемо добар пример и исправљање, иако би, напротив, ми сами требало да будемо пример и тиме проповедамо Христа. „Живите честито међу незнабошцима, да они који вас клевећу као злочинце, видећи ваша добра дела, прославе Бога у Дан похода“ (1Петр. 2,12).

И на истом месту апостол Петар нас учи: „Приступајући Њему, Камену живоме, од људи одбаченом, а од Бога изабраном и драгоценом, и сами се, као живо камење, зидајте у дом духовни, у свештенство свето, да приносите духовне жртве, Богу угодне, кроз Исуса Христа“ (1Петр. 2,4–5).

Не само у овај светли и радосни празник, драга у Господу чеда наше епархије, него се потрудимо да свакодневно приносимо Господу своја срца, испуњена љубављу према Њему и ближњима.

Све часне пастире, монаштво и верни народ наше епархије поздрављам:

Христос се роди!

† Софроније,

архиепископ санктпетербуршки и северноруски

Рождество Христово 2025/2026

РОЖДЕСТВЕНСКОЕ ПОСЛАНИЕ АРХИЕПИСКОПА СОФРОНИЯ 2025/2026

Восхоте́л еси́, нас ра́ди вопло́щся, Многоми́лостиве,

закла́н бы́ти я́ко овча́, грех ра́ди челове́ческих:

те́мже молю́ Тя, и моя́ очи́сти согреше́ния.

Цель вочеловечения Господня — претерпеть страдания и смерть, чтобы сделать диавола бессильным над смертью, а людей освободить от страха смерти. Иисус Христос своим пришествием устроил наше спасение, наше изменение к лучшему, наше вхождение в Царствие Небесное как наследников онного. «В Нем мы и сделались наследниками, быв предназначены к тому по определению Совершающего все по изволению воли Своей». (Еф. 1:11). «Подобаше бо Ему, Егоже ради всяческая и Имже всяческая, приведшу многи сыны в славу, начальника спасения их страданьми совершити» (Евр. 2:10).

Бог воплотился нас ради не для того, чтобы мы унаследовали геенну и вечные мучения, не для того Он пострадал на Кресте, чтобы сейчас нам посылать страдания, Бог создал человека не для мучения, а для царствования с Ним в Раю. В своих невзгодах и скорбях житейских мы зачастую обвиняем Того, Который сделал все для вечной радости, все для нашего спасения. Но в своем падении человек умудрился обвинить Господа, и это обвинение мы до сих пор невольно поддерживаем. Мы сами своими беззаконными поступками уходим в темноту, не Бог нас туда посылает, а, к сожалению, сами туда идем. Но мы можем посредством живой, сердечной веры, посредством спасительных Таинств выйти на правильную дорогу, ведущую к Богу. Евангелие нас учит, как мы должны относится к ближнему и видеть его, но не наоборот: как ближний должен относиться к нам. Нередко и Евангельские причты мы относим не к себе, а примеряем на ближнего, порой и свое спасение мы отмеряем падением ближнего. От ближнего ждем хорошего примера, исправления, хотя, наоборот, мы сами должны показывать пример и этим проповедовать Христа. «Живите достойно среди язычников, чтобы те, кто клевещет на вас, называя вас злодеями, увидели бы ваши добрые дела и прославили Бога в День посещения» (1Пет 2:12).

И там же Апостол Петр учит нас: «Приступая к Нему, камню живому, человеками отверженному, но Богом избранному, драгоценному, и сами, как живые камни, устрояйте из себя дом духовный, священство святое, чтобы приносить духовные жертвы, благоприятные Богу Иисусом Христом» (1Пет 2: 4-5).

Не только в этот светлый и радостный праздник, дорогие о Господе чада нашей епархии, но давайте постараемся ежедневно приносить Господу наши сердца, переполненные любовью к Нему и ближним.

Всех досточтимых пастырей, монашествующих и прихожан нашей епархии приветствую: — Христос Родился!

+ Софроний, архиепископ Санкт-Петербургский и Северо-Русский

Рождество Христово 2025/2026

ЗАКОН БОЖИЈИ: Отпадање Римске цркве. Просвећење Словена

После периода Васељенских Сабора одвојио се од Васељенске Православне Цркве западни њен део (римска) и створила је од себе одвојену римо-католичку цркву.

 

А то се догодило овако. После апостола почели су управљати Црквом њихови следбеници, епископи, који су имајући једнак степен свештенства, имали и различиту власт. Епископи мањих градова подчињавали су се епископима већих градова, који су се називали митрополитима. Митрополити, у свом поретку, подчињавали су се епископима престоничких градова, који су се називали патријарсима. А сама највиша власт у Цркви, припадала је Саборима, којима су се подчињавали и патријарси.

 

Патријараха је у то време било пет: Римски, Константинопољски, Александријски, Антиохијски и Јерусалимски. (Александријски патријарх називао се папом, а потом почео се називати папом и римски патријарх. Дуго времена тако су се називали и други епископи (реч "папа" значи отац).

 

Свих пет патријараха имали су једнака права и били су независни један од другога. Међу њима није било ни вишега, ни нижега, а само по поретку набрајања Римски папа заузимао је прво место. Али у току времена Римске папе, раширивши своју власт, почели су се утврђивати у власти и почели су тежити ка томе, да подчине себи све патријархе, тј. да папа постане главом Христове Цркве. Такве претензије римских папа Црква је сматрала незаконитим. То је и био главни разлог отцепљења.

 

На крају, од Римско-католичке цркве одвојила су се још и протестантска исповедања. Приближно у то време, кад се десило отпадање римске цркве, Васељенска Православна Црква увећала се приступањем и словенских народа, који су примили хришћанство.

 

Први просветитељи Словена били су света браћа Кирило и Методије, и они су се самопожтрвовано трудили у ширењу хришћанске вере међу Словенима. Они су саставили словенску азбуку и превели књиге Светог Писма као и црквене књиге на словенски језик.

 

После њихове смрти хришћанство се утврдило међу Бугарима и Србима, а затим је био крштен у хришћанску веру и Руски народ.

 

ЗАКОН БОЖИЈИ: О монаштву и манастирима

У првим временима хришћанске Цркве скоро сви верујући су водили чист и свет живот, какав захтева Јеванђеље. Али постојали су и многи међу верујућима који су имали потребу за већим подвигом. Једни су се добровољно одрицали од имања и делили га сиромашнима. Други, по угледу на Божију Мајку, св. Јована Претечу, апостоле Петра и Павла, Јована и Јакова, примали су на себе завет девства, проводећи време у непрестаној молитви, посту, уздржању и труду, било да су се удаљавали од света или живели скупа са осталима. Такви људи називали су се аскетама, тј. подвижницима.

 

Од трећег века, када се брзо раширило хришћанство, строгост живота међу хришћанима је почела да слаби, подвижници су почели да се удаљавају и живе у планинама и пустињама, и тамо, удаљени од света и његових саблазни, водили су строг подвижнички живот. Такви подвижници који су се удаљили од света називали су се отшелницима или пустињацима.

 

Тако је положен темељ монаштву, или на руском иночеству (инок - монах), тј. другом (ином), удаљеном од саблазни света, начину живота.

 

Иночки живот или монаштво је удео малог броја изабраних, који имају "призвање", тј. несавладиву унутарњу жељу за иночким животом, да би свецело посветили себе служењу Богу. Како је и рекао о томе Сам Господ: "Ко може примити, нека прими". (Мат. 19, 12).

 

Св. Атанасије говори: "Два су чина и стања у животу: једно обично и својствено човеку живљење - супружанство; друго ангелско и апостолско, од којег вишега неможе бити - девство или стање иночко".

 

Преп. Нил Росански говори: "Монах је ангео, а дело његово је милост, мир и жртва хвале".

 

Они који ступају на пут иночког живота морају имати тврду одлуку: "одрећи се од света", тј. одрећи се од свих земних интересовања, развијати у себи силе духовног живота, у свему испуњујући вољу својих духовних руководитеља, одричући се од сваког имања и чак и од старог имена. Инок узима на себе добровољно мучеништво: самоодрицање, живот удаљен од света - усред труда и лишавања.

 

Монаштво само по себи није циљ, већ је оно само моћно средство за достизање високог духовног живота. Циљ иночества је стицање моралне духовне силе, за спасење душе. Иночество је највећи подвиг духовног служења свету; оно чува свет, моли се за свет, духовно га храни и стоји пред Богом за њега, тј. савршава подвиг молитвеног заступништва за свет.

 

За отаџбину монаштва сматра се Египат, а за оца и устројитеља - преп. Антоније Велики. Преп. Антоније био је оснивач отшелничког иночества, које се састојало у томе, да је сваки инок живео одвојено у колиби или у пећини, предајући се посту, молитви и трудовима на корист своју и сиромашних (плели су корпице, простирке и слично). Али сви они налазили су се под руководством једног старешине или наставника - авве (што значи "отац“).

 

Али још за живота Антонија Великог појавио се други ред иночког живота. Подвижници су се скупљали у једну заједницу, трудили се сваки по својој сили и способностима, на општу корист и потчињавали се истим правилима, истом поретку, такозваном уставу. Такве заједнице су се називале киновијама или манастирима. Авве манастира почели су се називати игуманима и архимандритима. Оснивачем општежитељног иночества сматра се преп. Пахомије Велики.

 

Из Египта монаштво се брзо раширило по Азији, Палестини и Сирији, а затим је прешло у Европу.

 

У Русији монаштво је настало скоро истовремено са примањем хришћанства, а оснивачи су били преп. Антоније и преп. Теодосије, који су живели у Кијево-Печерском манастиру.

 

Велики манастири, са неколико стотина монаха, почели су се називати лаврама. Сваки манастир има свој распоред живота, своја правила - свој манастирски устав. Сви монаси дужни су да испуњавају различита задужења, која се по манастирском уставу називају послушањима.

 

Монаштво могу да приме не само мушкарци, већ и жене са истим правилима као и код монаха. Од древних времена постоје и женски манастири.

 

Они који желе да ступе у монашки живот морају предходно да преиспитају своје снаге (да прођу искушеништво) и тада да дају неповратни завет.

 

Људи, који пролазе предходно испитивање називају се послушницима (искушеницима). Ако они у току дугог испитивања покажу да су способни да постану монаси, облаче се у непуну одећу монашку, уз установљене молитве, што се назива расофором, тј. имају право ношења расе и камилавке, да би се у очекивању пуног монаштва, још боље утврдили на изабраном путу. Послушник се после тога назива расофорним.

 

Само монаштво садржи у себи два степена, мали и велики образ (образ ангелског живота), који се по грчком називају мала и велика схима.

 

Приликом ступања у монаштво, над монахом, се савршава чин мале схиме, када монах даје обећање монаштва и њему се даје ново име. Када наступи моменат пострижења, монах три пута даје игуману маказе, за утврђење свог тврдог решења. Када игуман и трећи пут прими из руку постриженог маказе, тада он уз захвалност Богу, постригава крстообразно његове власи, у име Пресвете Тројице, посвећујући га тиме свецело на служење Богу.

 

На монаха који прима малу схиму полажу параманд (параманд - невелико четвороугаоно платно са изображеним Крстом Господњим, оруђем Његовог страдања), подрасник и појас; затим се пострижени покрива мантијом - дугим плаштом без рукава. На главу се надева такозвани клобук - камилавка са дугим покривалом. У руке му се дају бројанице - канап на ком су нанизане куглице за бројање молитви и поклона. Све те одежде имају символички значај и подсећају монаха на његов завет.

 

На крају обреда дају се у руке новопостриженом крст и свећа, са којима он стоји целу Литургију - до самог Св. Причешћа.

 

Монаси, који примају велику схиму, дају још строжије завете. Њима се још једном мења име. У облачењу такође постоји измена: - уместо параманда надева се аналав (посебно платно са крстовима), на главу уместо камилавке, надева се кукуљица (кукол - на руском), капуљача која покрива главу и рамена.

 

Постоји став да се схимницима називају искључиво само они монаси који су пострижени у велику схиму.

 

Ако се монах поставља за игумана, даје му се жезал (пастирски штап). Жезал је знак власти над потчињенима, знак законитог управљања братијом (монасима). Када се игуман поставља за архимандрита на њега надевају мантију са скрижалима. Скрижали су четвороугаоници од материјала црвене или зелене боје, нашивени на мантију спреда, два више и два ниже. Они означавају, да архимандрит руководи братијом по заповестима Божијим. Осим тога, архимандрит прима још и палицу и митру. Обично се између архимандрита постављају лица за виши степен свештенства - у епископе.

 

Многи међу монасима били су истинити ангели у телу, сјајне светиљке Цркве Христове.

 

Без обзира што се монаси удаљују из света због достизања вишег моралног савршенства, монаштво има велики благотворни утицај на оне који живе у свету.

 

Помажући духовним потребама ближњих, монаси нису одбацивали, када су имали могућности, да служе и обичним њиховим потребама. Стичући трудом за себе храну, они су делили храну са сиромашнима. При манастирима су се налазиле гостопримнице, где су монаси примали, хранили и одмарали путнике. Из манастира се често слала милостиња и по другим местима: измученим сужњима у тамници, сиромашнима за време глади и у другим несрећама.

 

Али главна, непроцењива заслуга монаха за заједницу, састоји се од њихове непрестане молитве за Цркву, отаџбину, живе и умрле.

 

Светитељ Теофан Затворник говори: "Монаси - то је жртва Богу од заједнице, која, предајући их Богy, од њих прави себи ограду. У манастирима посебно цвета свештенослужење уредније, пуније, продуженије. Црква ту постоји у свој лепоти своје одевености". Заиста, манастири су неисцрпан извор надзиђивања за мирјане.

 

У средњем веку манастири су имали већи значај, као центри науке и ширитељи просвећења.

 

Постојање манастира у неком крају је израз крепости и сила религиозно-моралног духа народног.

 

Руски народ је веома волео манастире. Када је изницао нови манастир, руски људи су почињали да се насељавају око њега, образовали су засеок, који је понекад израстао и у велики град.

 

 

 

 

Навика, борба и благодат: Пут ка унутрашњој слободи

Свако ко је искрено пожелео да се промени, зна колико је тешко изаћи из сопствених навика. Грех често делује као непремостива сила, а човек као његов заробљеник. Ипак, светотајински живот и поуке светих отаца откривају да је највећа победа у томе да човек не одустане. Благодат Божија делује управо тамо где се људска снага завршава. Она не тражи савршене него истрајне.

Зашто неки кажу мене је савладала греховна навика и не могу са собом да изађем на крај

То није ново питање већ стара рана човечанства. Свети Јован Лествичник каже да је покајање ћерка наде и одрицање од очајања. Онај који очајава престаје да се бори а борба је суштина духовног живота. Бог не очекује од човека савршенство већ верност у борби.

Свети Василије Велики учи да навика у греху није део наше природе већ последица воље која се одвојила од добра. Бог није творац зла него човек својом небрежношћу предаје власт греху над собом. Али као што се навика стиче делом тако се и разара делом молитвом постом бдењем сузама и искреним покајањем.

Када човек у исповести прикрије оно што га највише мучи он се одриче исцељења. Свети Јован Златоусти каже лекар не може излечити оно што болесник сакрије. Исповест је духовно лечилиште у којем се душа отвара Богу. Али ако човек после исповести не чува срце стара рана се враћа и постаје још дубља.

Свети Исак Сирин подсећа да онај који себе присиљава у добру и у маломе бива укрепљен у великоме. Бог не оставља борца већ му даје снагу када види да је срце припремљено. Псалмопојац моли припремљено је срце моје Боже припремљено је срце моје певаћу и славићу Те. У томе је тајна духовног живота припремити срце и остати у вери.

Страх који прати борбу са страстима није оправдање за одустајање. Свети Антоније Велики каже не бој се искушења јер су она знак да је Бог близу онога који се бори. Када човек погледа унутра и призове Име Господње страх нестаје као магла пред сунцем.

Псалмопојац сведочи Господ је сила моја и песма моја Он је спасење моје. У тој речи је садржана цела тајна живота у Христу сила долази онда када човек реши да истраје до краја. Онај који своју решеност потврди делом задобија благодат која подиже пале исцељује рањене и даје нови почетак.

Нико није изгубљен док год у срцу постоји жеља да се поново крене ка Богу. Благодат не делује у буци него у тишини срца које је смирено и решено да се не преда. Онај који устане после пада ближи је Богу него онај који никада није пао јер је дотакао своју немоћ и спознао силу Божије љубави која све обнавља.

Протојереј Милорад Стефан Николи

( текст приредио помажући се AI алатима)