ХРИШЋАНСКИ ПОРОДИЧНИ ЖИВОТ У ДОМАЋОЈ ЦРКВИ

Царски Мученици, молите Бога о нас!

Брак и породица

Породица у њеном идеалном облику представља основну ћелију црквеног тела, материјал од којег се зида црквено здање. Да би породица постала домаћа црква она мора да има неке одлике Цркве.

1. Кроз Свету Тајну брака породица се освећује благодаћу Светога Духа, као што се благодаћу Светога Духа освећују сви који улазе у Цркву.

2. Требало би да се породица непрекидно гради на узајамној љубави свих њених чланова.

3. Требало би да породица буде место заједничких молитви брачних другова и њихове деце.

4. Неопходно је да породица осећа повезаност са Помесном Црквом, а преко ње - и са Саборном.

5. Требало би да породица буде место где ће се њени чланови просвећивати и учити Реч Божију кроз читање Јеванћеља и других књига Светога Писма, а ако то могућности дозвољавају и преко упознавања са делима црквених Отаца и са црквеним канонима.

6. И породица као целина и сваки њен члан појединачно требало би да се васпитавају у том смислу да се предају вољи Божијој ("сами себе и једни друге и сав живот наш Христу Богу предајмо").

7. Породица је место где сваки њен члан појединачно и сви они заједно чине дела љубави.

НОВОМУЧЕНИК И ИСПОВЕДНИК КАТАКОМБНЕ ЦРКВЕ

јеромонах Амфилохије Фурс, 1939.г.

Катакомбни исповедник јеромонах Амфилохиј (Андреј Петрович Фурс) се родио 1877.г. у селу Слабино, черниговска област у хришћанској породици.

Од јуна 1902. пребива у Кијево Печерској Лаври (на Жуковом острву), а од јануара 1903.г. постаје искушеник у манастиру. 21. марта 1911. од стране намесника Лавре архимандрита Амвросија (Булгакова) обучен у расофорну одећу. Пострижен у монаха 28.марта 1918.г, док је 27.маја 1920. рукоположен у јерођакона.

У октобру 1920. је добио двомесечни отпуст „ради прибављања намирница“. 11.августа 1922.г. премештен у Спасо Преображенску пустињу због стања у држави. У новембру те године прешао у Троицки Болнички манастир.

ЖИВОТ ПОСЛЕ СМРТИ - СВЕТИ ЈОВАН ШАНГАЈСКИ

Уводна реч
Бескрајна и неутешна би била наша жалост за упокојеним ближњим да нам Господ није
дао вечни живот. Наш живот би био бесциљан уколико би се завршавао смрћу. Која
корист би била онда од врлина и добрих дела? Онда би они који кажу "да једемо и
пијемо, јер сутра ћемо умријети!" (1 Кор. 15, 32) били у праву. Али човек је створен за
бесмртност и Христос је Својим васкрсењем отворио врата Царства Небеског, вечног
блаженства онима који су веровали у Њега и живели праведно. Наш земаљски живот је
припрема за будући живот, а та се припрема завршава смрћу. "Људима предстоји
једанпут да умру, а онда суд Божији" (Јевр. 9, 27). Тад човек оставља све своје
земаљске бриге; тело му се распада да би поново устало кад буде Опште Васкрсење.
Али душа његова наставља да живи не прекидајући своје постојање ни на тренутак.
Многа јављања упокојених су нам дана да би делимично сазнали шта се дешава с
душом кад напусти тело. Када престане гледање телесним очима, почиње гледање
духовним. Обраћајући се у писму својој сестри на самрти, епископ Теофан Затворник
пише: "Па ти нећеш умрети. Тело ће твоје умрети, а ти ћеш прећи у други свет, жива,
свега свесна и препознаваћеш сав свет око себе" ("За душу корисно штиво", август
1894).

СВЕТИ ГРИГОРИЈЕ ПАЛАМА - БЕСЕДА НА ПРИЧУ О БЛУДНОМ СИНУ (Лк. 15: 11-32)

1. Биће глад, рекао је пророк, оплакујући Јерусалим, али не глад хлеба и воде, него
глад слушања речи Божије (Ам. 8; 11). Глад је стање лишености и уједно жеље за
најнеопходнијом храном. Постоји, међутим, и глад која је гора и мучнија од ове
глади, а то се догађа онда кад човек, будући лишен онога што је неопходно за
спасење, не схвата своју несрећу и нема чак ни жељу за спасењем. Гладан човек
који не налази храну обилази све уздуж и попреко, тражећи не би ли негде нашао
хлеба; обрадује се чак и када пронађе плесниво тесто, или када му неко понуди
погачу од проса или мекиња, или какву другу слабо цењену храну, и то у оној мери,
у којој је пре, док је гладовао, патио. Тако и човек који је духовно гладан, тј. који је
лишен духовне хране а има жељу за њом, обилази све уздуж и попреко у потрази за
оним ко има дар учења од Бога; ако га нађе, са радошћу окуша хлеб духовног
живота, тј. спасоносну реч. Ову реч не може да не нађе онај ко је до краја упорно
тражи: Свако ко иште добиће, и ко тражи наћи ће, и ко куца отвориће му се, рекао
је Господ (в. Лк. 11; 10).

СУТРА ЈЕ НЕДЕЉА

Ветар не уме да броји дане. Цвеће не уме да броји дане. Птице не умеју да броје
дане. Ни Сунце, ни Месец, ни звезде не умеју да броје.
Али, и ветар и цвеће и птице, па и Сунце и Месец, знају:
СУТРА ЈЕ НЕДЕЉА.
Моја мама уме да броји дане. Зато се суботом после подне припрема, а припрема и
нас.
- Децо, СУТРА ЈЕ НЕДЕЉА.
А ми, опрани, чисти, без много речи и шале, сви идемо у кухињу.
Мајка меси просфору.
Ја палим кандило
. Наша Марија припрема кадионицу.
Пали мали црни брикет и на њега ставља тамјан.
Кућа дивно мирише.
Нека изиђе молитва моја као кад пред лице Твоје...
СУТРА ЈЕ НЕДЕЉА.
Просфора је замешена.

СВЕТА ТАЈНА БРАКА И ПОРОДИЦЕ

“У почетку стварања Бог их је створио као мужа и
жену. Због тога ће оставити човјек оца својега и матер
и прилијепиће се жени својој, и биће двоје једно тијело.
Тако више нису двоје него једно тијело. А што је Бог
саставио човек да не раставља”
(Мк. 10,6-9.)
рак је установљен од стране самог Творца и то је свештени савез мужа и
жене, благословен и освећен посебном Тајном у Цркви.
“Православни брак је света тајна по којој се два лица разнога пола, на
начин прописан Црквом, везују доживотном духовном и телесном везом ради
потпуне животне заједнице и (благословеног) рађања и (хришћанског) васпитања
деце."
Посебан благослов који Црква даје мушкарцу и жени који ступају у брак
зове се “тајна”. Зашто?

ДЕЧИЈА ИСПОВЕСТ И БРИГА РОДИТЕЉА О ДУШИ ДЕТЕТА

Молитва родитеља Господу Богу
да васпитају децу да буду добри хришћани

Боже, наш милостиви и небески Оче! Помилуј нашу децу (имена), за коју Те смирено молимо и коју поверавамо Теби да их штитиш и стараш се за њих. Усади у њих снажну веру, научи их да имају поштовање према Теби и удостој их да силно воле Тебе, нашег Саздатеља и Спаситеља. Упути их, Боже, на пут истине и добра, да би све чинил^ у славу имена Твога. Научи их да живе побожно и у врлини, да буду добри хришћани и корисни људи. Подари им здравље душевно и телесно и успех у свему што чине. Избави их од лукавих замки ђаволских, од многобројних искушења, од нечистих страсти и од нечасних и рђавих људи. Ради Твога Сина, Господа нашег Исуса Христа, молитвама Његове Пречисте Мајке и свих Светих, доведи их до тихог пристаништа Твога вечног Царства, да би са свима праведнима увек славили Тебе, са Јединородним Твојим Сином и животворним Твојим Духом. Амин.

+ Помаже Бог драга децо и родитељи. Потрудићу се да са избором православних текстова упутим младе читаоце и њихове родитеље на корисно размишљање о важности исповести деце и њиховог живог литургиског учешћа у животу Цркве. Ваш о. Стефан.+

СХИЕПИСКОП ПЕТАР ЛАДИГИН Непоколебиви стуб Цркве Катакомбне

                                                  

На дањашњи дан, Руска Истински Православна (катакомбна) Црква прославља подвижника и свештеноисповедника Схиепископа Петра ( Ладигина, +1957.), посљедњег канонског епископа ИПЦ и уједино њеног Првојерарха до краја педесетих година двадесетог века. Извукли смо кратко житије из његове аутобиографије коју је Владика Петар диктирао својим духовним чедима у деловима јер је био полуслеп. Диктирање Владике Петра је је записивано у строгој тајности од стране разних људи и у различито време. Неколико делова од тих рукописа су заувек изгубљени али ови што постоје су непроцењиви извор сазнања о животу исповедника прогоњене Катакомбне Истино Православне Цркве.

Свештеноисповедник Схиепископ Петар се родио у селу Велики Селег, Красногорска област, недалеко од града Глазов (Удмуртија), 1. децембра 1866. године. На кршењу је добио име Потапиј Трофимович Ладигин. У младости за време службе у Царској армији, град Кијев, постао је духовно чедо старца Јоне ( у схими Петар), који је у своје време био духовно чедо св. Преп. Серафима Саровског чудотворца. По завршетку армије П. Ладигин се обратио старцу за благослов ступити у Кијево Печерску Лавру, међутим о. Јона је уместо Кијева благословио одлазак у Јерусалим и на Свету Гору ( Атон), где је 1880. године пострижен у монаха под именом Питирим. Године 1889. постаје јеромонах, а 1910. године настојатељ Андрејевског подворја Атонских манастира у Одеси( Украјина).

Како се треба спремати за венчање?

Брачни живот треба да започне од духовне припреме.
Младожења и млада пре брака обавезно треба да се исповеде и да се причесте
Светим Тајнама. Пожељно је да се три-четири дана пре тога припремају за тајне исповести
и причешћа.
За венчање треба припремити две иконе – Спаситеља и Мајке Божије, којима се за
време тајне благосиљају млада и младожења. Раније су се ове иконе узимале из
родитељских кућа, предавале су се као домаћа светиња од родитеља деци. Иконе доносе
родитељи, а ако они не учествују у тајни венчања – млада и младожења.
Млада и младожења купују бурме. Бурма је знак вечности и нераскидивости
брачног савеза. Једна бурма треба да буде златна, а друга сребрна. Златан прстен
симболизује својим блеском сунце, чијој светлости се у брачном савезу уподобљава муж,
а сребрно – је слика месеца, мањег светила, које блиста одраженом сунчевом светлошћу.
Данас се за оба брачна друга по правилу купују златне бурме. Бурме такође могу имати
украсе од драгог камења.
Међутим, ипак је главна припрема за предстојећу тајну – припрема за причешће.
Света Црква препоручује онима који ступају у брак да се припреме подвигом поста,
молитве, покајања и причешћа. Млада и младожења који желе да се сједине у Тајни брака,
припремају се за примање благодати постом и покајањем, а на дан венчања заједно се
причешћују Светим Божанским Тајнама. Они се обично причешћују или на дан венчања
или уочи тога.

СВЕТИ НИКОЛАЈ ЈАПАНСКИ

Свети Николај Јапански (1836.-1912.), православни равноапостолни светитељ, архиепископ и просветитељ Јапана.

Рођен је 1. августа 1936. у селу Берјоз, у Смоленској области. Рођено име му је Иван Димитријевич Касаткин. Завршио је богословију у Смоленску 1857. године, затим Петроградску богословску академију где се спремао да остане и прими професорску дужност.

22. јуна 1860. Иван Касаткин се замонашио и узео Николај и примио чин ђакона, а седам дана након тога рукоположен је за свештеника Руске Православне Цркве.

29. јуна исте године кренуо је из Петрограда за Хакодате, Јапан. У Хакодате је стигао тек у јуну 1861. године. Тамо је након седам година изучавања јапанског језика започео проповед Јеванђеља Јапанцима на њиховом матерњем језику.

1869. Свети синод РПЦ доделио је Николају чин архимандрита и поставио га на чело мисије у Јапану, у надлежности епископа Камчатке. Фебруара 1871. је прекинута мисија због почетка руско-јапанских сукоба и Николај се привремено вратио у Русију.

Вративши се из Русије, отац Николај је започео свој рад на превођењу Библије, катихизиса, молитвеника и житија светих на јапански језик.

Јануара 1872. свети Николај се преселио у Токио.