Поводом упокојења Архиепископа Андроника (+2026)

Неколико речи благодарности за сусрете, поуке и пример хришћанског живота

Са дубоком тугом, али и са хришћанском надом у Васкрсење, примио сам вест да је 17. јуна 2026. године, у 17 часова и 55 минута по америчком времену, Господу отишао Његово Високопреосвештенство Архиепископ њујоршки и северноамерички Андроник, Првојерарх Руске Православне Заграничне Цркве.

У данима жалости природно је да се у нашим срцима преплићу туга због растанка и благодарност Богу што нам је даровао прилику да упознамо човека чије је присуство остављало дубок траг у душама људи. Не желим да пишем животопис нити да дајем оцену његовог великог дела, јер за то постоје позванији и достојнији од мене. Желим само да забележим неколико сећања и речи благодарности за сусрете, поуке и пример хришћанског живота који сам имао благослов да видим код блаженопочившег Владике.

Свето Писмо нас учи: „По плодовима њиховим познаћете их“ (Мт. 7, 16). Управо су плодови живота Архиепископа Андроника били најубедљивије сведочанство о њему. У времену када је човек изложен ужурбаности, буци и духу самодовољности, сусрет са Владиком доносио је мир. У његовој близини човек је осећао нешто што је тешко описати речима – тишину која лечи, благост која укрепљује и љубав која не поставља услове.

Иако је носио високо архијерејско достојанство, у његовом држању није било ничега што би подсећало на гордост или надменост. Напротив, подсећао је на речи Господње: „Који хоће да буде први међу вама, нека вам буде слуга“ (Мт. 20, 27). Многи су га доживљавали као архипастира, али исто тако и као оца, брата и сапутника на путу спасења.

Лично никада нисам чуо да је икога осудио. Као и сваки човек, често сам му говорио о својим слабостима, падовима, гневу и борби са самим собом. Он није одговарао строгим прекорима нити дугим поукама. Најчешће је слушао. Али то слушање било је испуњено таквом пажњом и љубављу да је човек сам налазио снагу за покајање. Његов благ поглед говорио је више од многих речи.

За релативно кратко време проведено у његовој близини почео сам да откривам лепоту многих ствари које сам раније сматрао безначајним. Заволео сам руско црквено појање, мирис ружа које је са пажњом неговао, тихе разговоре после богослужења и ону једноставност живота која човека враћа самоме себи. Тада сам схватио да управо те наизглед мале ствари чувају у човеку лик Божији и подсећају га да није створен само за пролазност овога света.

Често се данас сетим речи Господњих: „Ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско“ (Мт. 18, 3). Управо је такву детињу чистоту, непосредност и искреност човек могао да препозна код Владике Андроника. Као архиепископ био је истински отац, али је у срцу остао једноставан и смирен слуга Божији.

Архиепископ Андроник био је човек дубоке оданости Православљу и Светом Предању. Као архипастир носио је одговорност за поверено му стадо са љубављу, ревношћу и верношћу истини Цркве. Многи ће о томе сведочити далеко боље него што бих ја могао. Оно што сам ја видео јесте човека који је настојао да својим животом најпре испуни оно што је другима проповедао.

Посебно потреса сведочанство да је предвидео свој одлазак Господу. Протојереју Димитрију, који га је причешћивао, казао је: „Умрећу за два дана.“ Такве речи не буде страх, већ нас подсећају на озбиљност хришћанског живота и на сталну припрему за сусрет са Господом.

Његов одлазак представља велики губитак за Руску Православну Заграничну Цркву, за свештенство, монаштво и верни народ широм Северне Америке и света. Али као хришћани не тугујемо без наде. Апостол Павле нас подсећа: „Нећемо, пак, браћо, да не знате за оне који су уснули, да не тугујете као они који немају наде“ (1. Сол. 4, 13).

Изражавам искрено саучешће Његовом Високопреосвештенству Архиепископу Софронију и Његовом Преосвештенству Епископу Андреју, архијерејској сабраћи блаженопочившег Владике Андроника, породици Котларов, високопречасном протопрезвитеру Григорију и његовој породици, дугогодишњој келијници Лаврентији, која је више од две деценије верно служила уз Владику, још од његових дана у Светој Земљи на Јелеонској гори, свему свештенству, монаштву и верном народу Руске Православне Заграничне Цркве, као и целокупној пастви Северне Америке и Њујорка, која је у њему препознавала доброг пастира, духовног оца и тихог сведока јеванђелске љубави.

По упокојењу мирјана чита се Псалтир, а по упокојењу епископа и свештеника чита се Свето Јеванђеље. Утешно је знати да се ових дана над његовим одром узносе речи вечнога живота које је и сам проповедао и којима је служио читавим својим бићем.

Не желим да овај дан прође као обичан дан. Тужан сам што нас је Владика оставио, али сам истовремено благодаран Богу што смо га имали међу нама и што верујем да смо добили молитвеника пред Престолом Божијим. Господ је рекао: „Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети“ (Мт. 5, 8). Када се сетим Владике Андроника, управо ми те речи долазе на ум.

Нека Господ упокоји душу Свога верног слуге у насељима праведних. Нека му подари Царство Небеско, вечни покој и радост у заједници светих.

Вечан ти спомен, драги Владико.

Христос васкрсе!

Протојереј Милорад Стефан Николић

Помоћни свештеник при храму Светог Сергеја Радоњешког

Вали Котиџ, Њујорк

Јун 2026.

On the Repose of Archbishop Andronik (+2026)

Some Words of Gratitude for Encounters, Guidance, and an Example of Christian Life

With deep sorrow, yet with Christian hope in the Resurrection, I received the news that on June 17, 2026, at 5:55 p.m. American time, His Eminence Archbishop Andronik of New York and North America, First Hierarch of the Russian Orthodox Church Outside of Russia, reposed in the Lord.

In days of mourning, it is natural that our hearts are filled both with the sadness of separation and with gratitude to God for granting us the opportunity to know a man whose presence left a profound impression on the souls of those who met him. I do not wish to write a biography or attempt an evaluation of his great ministry, for there are others far more qualified and worthy to do so. Rather, I wish simply to share a few memories and words of gratitude for the encounters, guidance, and example of Christian life that I was blessed to witness in the ever-memorable Vladyka.

Holy Scripture teaches us: “By their fruits you shall know them” (Matthew 7:16). Indeed, the fruits of Archbishop Andronik’s life were the clearest testimony to who he was. In a time when people are surrounded by noise, haste, and the spirit of self-sufficiency, meeting Vladyka brought peace. In his presence one sensed something difficult to express in words: a silence that healed the soul, a gentleness that strengthened the heart, and a love that demanded nothing in return.

Although he bore the high dignity of an archbishop, there was nothing in him that suggested pride or self-exaltation. Rather, he reminded one of the Lord’s words: “Whoever desires to be first among you, let him be your servant” (Matthew 20:27). Many knew him as a hierarch, yet also as a father, a brother, and a fellow traveler on the path of salvation.

Personally, I never heard him condemn anyone. Like every human being, I often spoke to him about my weaknesses, failures, anger, and struggles. He did not respond with harsh rebukes or lengthy admonitions. More often than not, he simply listened. Yet that listening was filled with such attention and love that one found within oneself the strength to repent. His gentle gaze spoke more eloquently than many words.

In the relatively short time I spent in his presence, I began to discover the beauty of many things that I had once considered insignificant. I came to love Russian church chant, the fragrance of the roses he carefully cultivated, quiet conversations after services, and that simplicity of life which returns a person to his true self. Then I understood that it is precisely these seemingly small things that preserve the image of God within us and remind us that we were created not merely for the passing things of this world, but for eternity.

Today I often recall the words of our Lord: “Unless you are converted and become as little children, you shall not enter the kingdom of heaven” (Matthew 18:3). It was precisely such childlike purity, sincerity, and simplicity that one could recognize in Archbishop Andronik. Though he was an archbishop, he remained in his heart a humble servant of God.

Archbishop Andronik was a man of profound devotion to Orthodoxy and Holy Tradition. As an archpastor, he bore responsibility for his flock with love, zeal, and faithfulness to the truth of the Church. Many others will be able to testify to this far better than I can. I can only speak of what I witnessed myself: a man who sought first to live what he preached to others.

Particularly moving is the testimony that he foresaw his departure to the Lord. To Archpriest Dimitri, who administered Holy Communion to him, he said, “I will die in two days.” Such words do not inspire fear; rather, they remind us of the seriousness of the Christian life and of the need to be constantly prepared to meet the Lord.

His repose is a great loss for the Russian Orthodox Church Outside of Russia, for its clergy, monastics, and faithful throughout North America and around the world. Yet as Christians we do not grieve without hope. The Apostle Paul reminds us: “I would not have you ignorant, brethren, concerning them which are asleep, that ye sorrow not, even as others which have no hope” (1 Thessalonians 4:13).

I extend my heartfelt condolences to His Eminence Archbishop Sophrony and His Grace Bishop Andrew, brother hierarchs of the ever-memorable Archbishop Andronik; to the Kotlyarov family; to the Very Reverend Protopresbyter Gregory and his family; to Lavrentia, his devoted cell attendant, who faithfully served at his side for more than two decades, beginning in the years of his ministry in the Holy Land on the Mount of Olives; to all the clergy, monastics, and faithful children of the Russian Orthodox Church Outside of Russia; and to the entire flock of North America and New York, who recognized in him a good shepherd, a spiritual father, and a quiet witness of Gospel love.

When a layperson reposes, the Psalter is read; when a bishop or priest reposes, the Holy Gospel is read. It is a consolation to know that in these days the words of eternal life are being proclaimed beside his body—those same words which he preached and served throughout his life.

I do not wish this day to pass as an ordinary day. I grieve because Vladyka has left us, yet at the same time I thank God that he was among us and trust that we have gained a prayerful intercessor before the Throne of God. The Lord said: “Blessed are the pure in heart, for they shall see God” (Matthew 5:8). Whenever I remember Archbishop Andronik, these words come immediately to mind.

May the Lord grant rest to the soul of His faithful servant in the dwellings of the righteous. May He grant him the Kingdom of Heaven, eternal rest, and joy in the communion of the saints.

Memory Eternal, dear Vladyka.

Christ is Risen!

Archpriest Milorad Stefan Nikolić

Assistant Priest, St. Sergius of Radonezh Church

Valley Cottage, New York

June 2026

По случаю кончины Архиепископа Андроника (+2026)

Несколько слов благодарности за встречи, наставления и пример христианской жизни

С глубокой скорбью, но и с христианской надеждой на Воскресение, я воспринял известие о том, что 17 июня 2026 года, в 17 часов 55 минут по американскому времени, отошел ко Господу Его Высокопреосвященство Архиепископ Нью-Йоркский и Северо-Американский Андроник, Первоиерарх Русской Православной Церкви Заграницей.

В дни скорби естественно, что в наших сердцах переплетаются печаль разлуки и благодарность Богу за то, что Он даровал нам возможность встретить человека, чье присутствие оставляло глубокий след в душах людей. Я не хочу писать его жизнеописание или давать оценку его великому служению, ибо для этого есть люди более сведущие и достойные. Мне хочется лишь поделиться несколькими воспоминаниями и словами благодарности за встречи, наставления и пример христианской жизни, который я имел счастье видеть в приснопамятном Владыке.

Священное Писание учит нас: «По плодам их узнаете их» (Мф. 7:16). Именно плоды жизни Архиепископа Андроника были самым убедительным свидетельством о нем. В то время, когда человек подвергается суете, шуму и духу самодостаточности, встреча с Владыкой приносила мир. Рядом с ним ощущалось нечто, что трудно выразить словами: тишина, исцеляющая душу, кротость, укрепляющая сердце, и любовь, не ставящая никаких условий.

Несмотря на высокий архиерейский сан, в его поведении не было ничего, что напоминало бы гордость или превозношение. Напротив, он напоминал слова Господа: «Кто хочет между вами быть первым, да будет вам слугою» (Мф. 20:27). Многие воспринимали его как архипастыря, но одновременно и как отца, брата и спутника на пути спасения.

Лично я никогда не слышал, чтобы он кого-либо осуждал. Как и всякий человек, я нередко говорил ему о своих слабостях, падениях, гневе и внутренней борьбе. Он не отвечал суровыми упреками и не произносил длинных наставлений. Чаще всего он просто слушал. Но в этом слушании было столько внимания и любви, что человек сам находил в себе силы к покаянию. Его кроткий взгляд говорил больше многих слов.

За сравнительно короткое время, проведенное рядом с ним, я начал открывать красоту многих вещей, которые прежде считал незначительными. Я полюбил русское церковное пение, аромат роз, которые он с заботой выращивал, тихие беседы после богослужений и ту простоту жизни, которая возвращает человека к самому себе. Тогда я понял, что именно эти, на первый взгляд, малые вещи сохраняют в человеке образ Божий и напоминают ему, что он создан не только для преходящего мира.

Часто сегодня я вспоминаю слова Господа: «Если не обратитесь и не будете как дети, не войдете в Царство Небесное» (Мф. 18:3). Именно такую детскую чистоту, непосредственность и искренность можно было увидеть во Владыке Андронике. Будучи архиепископом, он был истинным отцом, но в сердце оставался простым и смиренным рабом Божиим.

Архиепископ Андроник был человеком глубокой преданности Православию и Священному Преданию. Как архипастырь, он нес ответственность за вверенную ему паству с любовью, ревностью и верностью церковной истине. Многие смогут засвидетельствовать это гораздо лучше меня. Я же могу сказать лишь то, что видел сам: человека, который прежде всего стремился исполнить в своей жизни то, чему учил других.

Особенно трогает свидетельство о том, что он предвидел свой отход ко Господу. Протоиерею Димитрию, который причащал его, он сказал: «Я умру через два дня». Такие слова не вызывают страха, но напоминают нам о серьезности христианской жизни и о постоянной готовности встретиться с Господом.

Его кончина стала большой утратой для Русской Православной Церкви Заграницей, для духовенства, монашества и верующего народа по всей Северной Америке и во всем мире. Но как христиане мы скорбим не без надежды. Апостол Павел напоминает нам: «Не хочу же оставить вас, братия, в неведении об умерших, дабы вы не скорбели, как прочие, не имеющие надежды» (1 Фес. 4:13).

Выражаю искренние соболезнования Его Высокопреосвященству Архиепископу Софронию и Его Преосвященству Епископу Андрею, собратьям-архипастырям приснопамятного Владыки Андроника, семье Котляровых, всечестному протопресвитеру Григорию и его семье, многолетней келейнице Лаврентии, которая более двух десятилетий верно несла свое послушание рядом с Владыкой, еще со времен его служения в Святой Земле на Елеонской горе, всему духовенству, монашествующим и верным чадам Русской Православной Церкви Заграницей, а также всей пастве Северной Америки и Нью-Йорка, которая видела в нем доброго пастыря, духовного отца и тихого свидетеля евангельской любви.

После кончины мирян читается Псалтирь, а после кончины епископов и священников читается Святое Евангелие. Утешительно знать, что в эти дни над его гробом звучат слова вечной жизни, которые он сам проповедовал и которым служил всем своим существом.

Не хочу, чтобы этот день прошел как обычный день. Мне скорбно оттого, что Владыка оставил нас, но одновременно я благодарен Богу за то, что он был среди нас, и верю, что мы обрели молитвенника у Престола Божия. Господь сказал: «Блаженны чистые сердцем, ибо они Бога узрят» (Мф. 5:8). Когда я вспоминаю Владыку Андроника, именно эти слова приходят мне на память.

Да упокоит Господь душу Своего верного служителя в селениях праведных. Да дарует ему Царствие Небесное, вечный покой и радость в общении святых.

Вечная тебе память, дорогой Владыка.

Христос Воскресе!

Протоиерей Милорад Стефан Николич

Помощник священника при храме преподобного Сергия Радонежского

Вэлли-Коттедж, Нью-Йорк

Июнь 2026 года

Вештачка интелигенција као елиминација напора

Пре него што уопште почнемо да причамо о технологији, треба да знамо ко је тај кога она мења. 

Свето писмо нам на самом почетку каже  „И створи Бог човека по образу своме, по образу Божијем створи га." 

То није песничка слика, то је онтолошка чињеница. Човек је икона Божија, биће које носи у себи печат вечности, и сваки систем који га своди на корисника, потрошача или извор података чини насиље над самом суштином онога што он јесте.

 Свети Григорије Богослов то каже директно и без украса: „Човек је биће које је примило заповест да постане Бог." 

Ако је то истина, онда свако питање о томе куда нас технологија води јесте у суштини питање да ли нас води ка Богу или од Бога, и нема треће опције.

Човек у добу пре индустријске револуције живео је у ритму који није сам одредио. 

Годишња доба, дан и ноћ, сетва и жетва  све је говорило да постоји Бог који управља временом. Људска немоћ пред природом није  понижавала него је упућивала навише.

 Свети Јован Лествичник пише да је „исихија или тишина је мајка молитве, из молитве се рађа созерцање, из созерцања сазнање Бога", и та тишина је постојала природно, није је требало тражити јер ју је живот доносио.

 Досада од које модерни човек бежи свим расположивим средствима, за светог оца је била предворје молитве. Заједница је такође носила дубоки духовни садржај  комшија кога не можеш избећи јесте управо онај ближњи о коме говори Јеванђеље, не виртуелни пријатељ кога можеш одпратити кликом него жив човек са свим својим тешкоћама и вратима поред тебе. 

„По томе ће сви познати да сте моји ученици, ако имате љубав међу собом"  рекао је Господ, и та љубав се вежбала у стварном животу, у стварном трењу, у стварном опраштању.

Не треба, наравно, идеализовати прошлост. Физичка патња, кратак животни век, неправда, ратови, епидемије, неписменост  све је то постојало и нема смисла правити рај од онога што рај није био.

 Али треба видети шта је у тој прошлости живело, а данас умире!

Када је фабрика заменила земљу, догодило се нешто дубље од економске промене.

 Човек је одвојен од ритма природе и уведен у ритам машине, сат постаје господар, а време  ,дар Божији,  постаје роба која се продаје.

 Свети Теофан Затворник, који је живео управо у то доба деветнаестог века, пише са очигледном забринутошћу:

 „Сва наша несрећа долази отуда што смо изгубили осећање за унутрашње. Живимо само споља, само у телу, само у чулима  а душа гладује и вене." 

Он то пише о свом времену, а тек је почело. Фабрика не мења само где живиш и шта радиш  она мења концепцију вредности. 

Вредно постаје оно што је мерљиво, продуктивно, ефикасно, а молитва, созерцање и тишина у том систему немају никакву вредност.

 То је прва велика духовна крађа модерног доба.

Свети Оци нису знали за телевизију али су знали за нешто друго.

 Свети Варсануфије Велики у шестом веку пише о опасности од непотребних слика у уму, о томе да оно чиме пунимо очи и уши улази у срце и обликује га  „чувај чула своја јер су врата душе." Телевизија је отворила та врата натрашке и кроз њих је ушло нешто чега раније није bilo у историји, а то је туђа нарација о томе шта је стварност, шта је лепо, шта је пожељно, шта је нормално. 

Пре телевизије приче је причала породица, заједница, Црква. После телевизије причају их они који имају капитал да купе студио и фреквенцију. Рекламна индустрија учи човека систематски да је незадовољан, а незадовољан човек јесте , у светоотачкој терминологији, човек у страсти.

 Свети Максим Исповедник то дефинише прецизно: „Страст је покрет душе противан природи. Природни покрет душе је ка Богу. Сваки покрет ка творевини уместо ка Творцу је страст." 

Читав систем рекламирања је, у том светлу, машина за производњу страсти.

Када је интернет дошао многи су видели ослобођење и делимично су имали право, знање је постало доступно, истина се могла ширити брже, мали човек је добио глас. Али са становишта духовног живота догодило се нешто друго. Вавилонска кула у Постању није пројекат зла него пројекат самодовољности , људи кажу саградимо себи кулу да не бисмо расејани, не требамо Бога јер имамо технологију. 

Иронија стиха „а Господ сиђе да види кулу" је теолошки дубока јер Бог мора да сиђе да би видео нешто што су људи мислили да допире до неба, и свака људска грандиозност виђена из вечности мала је. Интернет је донео неограничен приступ свему, добром и злом, истини и лажи, лепом и гнусном, без трошка и без сведока.

 Свети Јован Златоусти у четвртом веку каже, говорећи о другим искушењима али потпуно применљиво на ово наше: „Нека те не вара лакоћа греха. Управо лакоћа је оно што квари душу , јер оно за шта нема цене, не цени се."

Светоотачка традиција разликује образ Божији у човеку, који је неуништив, и подобије које треба достићи кроз подвиг и врлину.

 Друштвена мрежа нуди лажни пут до подобија , уместо унутрашње трансформације спољашња слика, уместо стварне врлине перформанс врлине, уместо Бога као сведока алгоритам као судија. Свети Антоније Велики, отац монаштва, рекао је у четвртом веку: „Дође ли ти помисао о слави људској, знај да је то почетак пада." Читав принцип друштвене мреже је изградња славе људске , број пратилаца, лајкова, коментара, вредност човека мерена реакцијама других  и то је тачна дефиниција таштине као страсти.

 А алгоритам то зна и систематски то користи. Страшнија је чињеница да нас нико на ово није приморао!

 Ушли смо добровољно, са задовољством, управо онако како Апостол Павле предвиђа: 

„Јер ће доћи време кад здраве науке неће слушати, него ће по својим жељама накупити себи учитеља, јер их уши свраби."

Цео подвижнички живот православља почива на претпоставци да унутрашњи напор има вредност. 

Молитва је напор, пост је напор, трпљење је напор, и кроз напор долази трансформација. Вештачка интелигенција нуди нешто дубоко антиаскетско  елиминацију напора!!!

 Не морам да мислим јер AI мисли, не морам да трпим досаду јер AI забавља, не морам да трагам јер AI проналази. Свети Исак Сирин у седмом веку пише: „Без искушења нема спасења. Без борбе нема венца. Без подвига нема врлине." Систем који елиминише напор елиминише и могућност врлине, и то није хиперболична тврдња него логичка последица. Човек који препушта машини да мисли за њега не предаје само ефикасност  предаје образ Божији у свом разуму, јер разум, нус у грчкој патристичкој традицији, јесте највиши дар и највиша сличност са Богом.

О тамном интернету не треба много говорити. Довољно је рећи да када уклониш друштвени надзор, закон и последице, оно што остаје открива дубину пада савременог човека, потпуно у складу са речима Господњим: „Јер из срца излазе зле мисли, убиства, прељубе, блудодејства, крађе, лажна сведочанства, хуле." 

Свети Оци нису веровали у основну добронамерност пале природе и тамни интернет је демонстрација да нису грешили.

Господар је онај ко управља страстима, а не ко је управљан страстима. Свети Јован Лествичник то каже без околишања: „Роб страсти мисли да је слободан јер чини шта хоће. Али управо то чини га робом , јер хоће оно што страст хоће, не оно што Бог хоће."

 Технологија није проблем по себи јер ватра греје и спаљује, нож храни и убија, и питање је увек ко је господар. Али систем какав данас јесте, са алгоритмима дизајнираним за зависност и екранима пројектованим да краду пажњу, тај систем активно ради на томе да човек постане роб, не из злобе него по логици профита и моћи која је јача од сваке појединачне намере.

Апостол Павле, пишући у добу Рима који је такође био велика технолошка и административна цивилизација, каже: 

„Све ми је допуштено, али није све на корист. Све ми је допуштено, али ништа неће господарити мном." То је православни одговор на технологију не анатема, не бег, него слободан однос у коме ти одређујеш технологији место, а она не одређује теби. 

Али за такав однос потребна је унутрашња слобода која не долази из апликације него из молитве, поста, исповести, причешћа, тишине и заједнице верних , све тачно супротно од онога шта дигитални свет нуди. „Будите трезвени, бдите: противник ваш ђаво, као лав рикајући, обилази тражећи кога да прогута"  пише Апостол Петар, и у добу у коме пажња постаје највреднији ресурс на свету, чувати пажњу јесте духовни подвиг, можда највећи подвиг нашег времена.

Текст преузет са интернета.

Дај ми твоје срце

У једном граду, близу старе цркве, живео је човек по имену Павле. Није он био безбожник напротив, редовно је долазио на службу, остављао прилоге, па чак и помагао свештеницима када затреба. 

Људи су га поштовали, а он је волео да стоји напред, да га сви виде.

Али у тишини свога срца, Павле је носио нешто друго.

Живео је неуредно. Волео је друштво у коме је све било лако и доступно, ноћи су му биле дуге, испуњене светлима, музиком и људима који су више гледали спољашњи сјај него истину. 

Новац му није био стран, нити живот без граница, али је све то умео да сакрије под пристојношћу. Лагао је када му је било згодно, неправду је правдао, а страсти није обуздавао. Ипак, у себи је мислио „Бог види да ја долазим у цркву. Дајем, молим се, стојим пред Њим. Биће све у реду.“

Једне ноћи, није могао да заспи.

Као да му је неко тихо говорио у души речи из Свето Јеванђеље „Неће сваки који ми говори Господе Господе ући у Царство небеско него који твори вољу Оца мога.“

Окренуо се на другу страну, али немир није престајао. 

Сутрадан је отишао у цркву, стао на своје место, али овај пут није осећао ништа. Ни топлину, ни мир. Само празнину.

После службе, пришао је старом духовнику.

Оче, ја долазим, молим се, дајем а немам мира.

Старац га је погледао тихо, као да гледа кроз њега.

Сине, Бог се не да преварити. Ни прилогом, ни речима, ни спољашњим делима. Он гледа срце. А твоје срце није у реду са твојим животом.

Павле је ћутао.

Старац настави.

Сећаш ли се шта говоре свети оци. 

Свети Јован Златоусти каже да није довољно ући у храм, него треба постати храм. 

А Свети Исаак Сирин учи да онај који се не бори са својим грехом, узалуд се труди у свему другом.

Али ја се молим прошапта Павле.

Молиш се, али грех не остављаш.

 А молитва без покајања постаје само звук. Као што је фарисеј из Јеванђеља стајао и хвалио се, а цариник само рекао Боже милостив буди мени грешном. 

И управо тај цариник оде оправдан.

Те речи су га пресекле.

Први пут после много година, Павле је осетио стид не пред људима, него пред Богом.

Тога дана није стао напред. Стао је позади, оборио главу и тихо изговорио.

Господе погрешио сам.

После службе није отишао кући. 

Остао је. 

Пришао је исповести.

Није се правдао. Није објашњавао. Само је говорио истину.

И тада нешто се догодило.

Не споља. 

Ништа се није променило у цркви, у људима, у свету. Али у њему јесте.

Као да је неко скинуо терет.

Као да је први пут заиста ушао у храм.

Јер тек када је престао да вара себе, престао је да мисли да може преварити Бога.

И од тада је разумео.

Није довољно долазити у цркву треба доћи Богу.

Није довољно дати новац треба дати срце.

И нема мира без покајања.

Јер како кажу свети оци грех не мучи човека зато што га Бог кажњава, него зато што га човек не оставља.

Совесть перед Богом: между истиной и молчанием

Тот, кто держится истины, держится не просто слова, но Самого Живого Бога, ибо истина есть Личность, а не отвлечённое понятие. Истина не наполняет человека извне, но преображает его изнутри: просвещает ум, укрепляет сердце, умиряет душу. Такой человек, даже проходя через скорби, не теряет мира, потому что стоит на основании, которое не колеблется. Он говорит правду не ради победы над другими, но ради верности Богу и чистоты своей совести. А тот, кто умалчивает о неправде, думая сохранить покой или себя, входит в опасное состояние внутреннего раздвоения. Совесть, этот голос Божий в человеке, начинает омрачаться. Молчание перед неправдой не есть пустота, но согласие; не нейтралитет, но скрытое соучастие. Так человек постепенно теряет чувство правды, и то, что прежде ранило его, становится для него обычным. Сердце привыкает к неправде и начинает её оправдывать, а душа, лишённая истины, остаётся пустой и тревожной. И пусть никто не обольщается: сколько бы человек ни думал, что может скрыть своё лукавство или прикрыть свою холодность к истине, перед Богом всё открыто. Он видит не только дела, но и намерения, не только слова, но и молчание. Как видит Он самую тихую и сокровенную любовь к истине, так обличает и самую тонкую неправду, которую человек оправдывает в своём сердце. Поэтому человек стоит не столько перед судом людей, сколько непрестанно перед лицом Божиим. Святые Отцы учат, что лучше пострадать за истину, нежели жить во лжи, потому что страдание ради истины очищает и освящает, тогда как молчание перед неправдой ранит и повреждает душу. Истина требует креста, но дарует воскресение души, тогда как неправда, даже скрытая, приносит лишь мнимый покой и внутреннее смятение, разрушающее человека. Потому христианин призван не только не творить зла, но и не соглашаться с ним, свидетельствовать истину со смирением, без гнева, но и без страха, ибо где истина, там и свет, а где свет, там тьма не имеет власти, и человек, пребывающий в истине, носит в себе Царство Божие, которое наполняет его и хранит от всякой неправды. Поэтому ты, читающий эти слова, не принимай поучения Святых Отцов как обращённые к кому-то другому, не переноси их в мыслях на ближнего, но сразу приложи их к себе, ибо духовное слово дано не для осуждения, но для исцеления. Если увидишь в себе хотя бы малую тень лукавства, злобы или согласия с неправдой, не откладывай, но принеси это Богу в покаянии и исправься сразу, потому что только так лекарство действует на душу, ибо слово Божие как огонь и как целительный бальзам, оно либо очищает, если его принимают, либо обличает, если его отвергают, потому не держи его вдали от сердца, но впусти внутрь, чтобы истина стала самой твоей жизнью.

ПАСХАЛНА ПОСЛАНИЦА ВИСОКОПРЕОСВЕЋЕНАГО АРХИЕПИСКОПА СОФРОНИЈА 2026.

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

Јер Бог није Бог нереда, него мира. Тако бива у свим црквама светих.

(1. Коринћанима 14, 33)

Учитељи су често позивали своје ученике да живе онако како су их учили и да у животу следе пример свога учитеља. Тако и светитељ Јован Златоусти учи нас: „Ништа није тако угодно Богу као незлопамћење. Ако будемо живели у миру, научићемо и да презиремо земаљско. Као што онај који вређа не повређује другога него себе, тако и онај који лукави против ближњега најпре себе погубљује, јер ко копа јаму другоме, сам у њу пада. Зато не будимо лукави према другима, да не бисмо нанели штету себи. Када рушимо славу других, сетимо се да штетимо себи, да више лукавимо против себе.“

Нажалост, у данашње време све више у нашим душама ишчезавају не само јеванђелски примери, него понекад и просто честити поступци који нас разликују од бесловесних животиња. Требало би да се угледамо на понашање Јосифа, кога су браћа продала у ропство. А ми све чешће подражавамо браћи која су тим поступком започела борбу против Бога. Јосиф није лукавио против своје браће, него је наставио да живи у миру. Будући веран Живоме Богу, достигао је прво место после цара и постао господар Египта. У томе му је помогла кротост.

Ми, пак, од светих отаца знамо ко је у ствари продао Јосифа. То нису била његова браћа, како бисте могли помислити, него његово смирење. Јосиф је имао могућност да одмах објави да им је брат и да се успротиви продаји. Али је ћутао. Његово смирење се показало у покорности Божијој вољи, упркос спољашњој неправди. Уместо отпора, Јосиф је прихватио ропство. Тако је и Господ добровољно, са смирењем, принео Себе на Жртву за род људски.

Да ли оживљавамо у свом сећању те догађаје када нас снађу разна искушења? Ми, испуњавајући јеванђелске заповести, задобијамо благовољење свише, јер нам Бог кроз Своје Тајне, кроз те видљиве знаке невидљиве помоћи, даје могућност да живимо богоугодно, иако се понекад налазимо окружени варварима.

Навикли смо да у ближњем видимо, чак и тражимо, све што је лоше — све што оправдава наше удаљавање од њега, а злопамћење ту има главну улогу. Годинама можемо памтити зло о ближњем, а добро у њему не примећивати. Претварамо своје памћење у архив туђих поступака. А Јосиф, када се сусрео са браћом, све је чинио да помогне њима и своме народу.

Апостол Павле посебно наглашава да је мир једно од главних својстава Бога, за Кога је мир — сама Његова природа. Зато, ако у нашој души нема мира, у том тренутку нисмо са Богом. Унутрашњи мир је знак присуства Бога, док претерана брига за сутра, животне тревоге и изливи гнева сведоче о одсуству мира у души.

Душа испуњена страстима, гресима и сујетом престаје да осећа благодат и налази се више под утицајем овога света него са Богом. Губитак унутрашњег мира указује на губитак везе са Богом. То није физичко одсуство Бога, већ добровољно одступање човека од живота по Његовој вољи.

Јосиф, пак, следујући унутрашњем миру, покорава се вољи Божијој — толико је снажан његов мир. Иако је био млад, носио је страдања због раздвајања од оца кога је волео, као и бол због недавне смрти своје остареле мајке, али су сва та страдања била побеђена унутрашњим миром и заједницом са Богом.

Стицање унутрашњег душевног мира јесте подвиг. Понекад споља не показујемо знаке губитка везе са Богом, док у нама кључа читав вулкан страсти. Непрестани унутрашњи дијалог, у коме водимо замишљени спор, оптужујући ближњега за неправду и увреде, не решава проблем, већ појачава гнев и осећај сопствене праведности. Такав разговор јесте разговор са ђаволом и један од знакова губитка Бога.

По природи нам нису страни ни осећања ни краткотрајни гнев. Знамо такве примере. Многострадални Јов, чувши за смрт своје деце, раздерао је хаљине у жалости, али је мир душе у њему преовладао и обновио везу са Богом, те је рекао: „Зар ћемо добро примати од Бога, а зло нећемо?“ Тако се и Пресвета Богородица у почетку смутила чувши речи Архангела. То су свима познати примери покорности вољи Божијој.

Истинска покорност доноси душевни мир, смирење и спасење. Предати себе у руке Божије, као дете родитељу, није слабост ни пасивност, него неприступна тврђава духа. То је темељ без којег се руши свако добро дело.

Зато са вером чујмо:

Мир свету Твоме даруј, Црквама Твојим, свештеницима и свему народу Твоме. Јер сваки добар дар и сваки савршени поклон одозго је, силази од Тебе, Оца светлости.

Часни пастири, монаси и мирјани наше епархије, једним мирним срцем са вама узглашавам миру:

Ваистину Христос Васкрсе!

Софроније, Архиепископ санктпетербуршки и северноруски

Пасха Христова, 2026. године.

Када служење постане огледало: проблеми нарцисоидног (гордог)свештеника

Када служење постане огледало проблем настаје када човек који је позван да буде мост између Бога и људи често неприметно претвори тај мост у огледало место где више не види друге него себе. 

Свештеничка служба по свом бићу није власт него служење.

 Јеванђеље јасно каже ко хоће да буде први нека буде свима слуга али када у души нарасте нарцисоидна структура служење постаје средство за потврду сопствене величине. Таквог свештеника не занима Христос у другом човеку него потврда себе. 

 Свети Оци стално упозоравају да је корен духовне болести самообмана. Свети Јован Лествичник гордост описује као порицање Бога и изум ђавола.

 Човек тада више не види реалност каква јесте. Нарцисоидност у свештенику поприма опасну форму. 

Његово мишљење постаје мерило истине а осећај критеријум правде.

Таква особа тешко подноси критику а у духовном животу немогућност да прими укор значи немогућност покајања.

 Без покајања нема духовног раста. Споља све може деловати побожно а изнутра нема промене. Однос према људима се мења. Уместо пастира који носи слабости других појављује се судија који мери процењује и често потајно презире.

 Свети Јован Златоусти подсећа да свештеник мора познавати душу боље него лекар тело али нарцисоидност онемогућава емпатију. Други нису личности него публика. Споља може деловати елоквентно или харизматично али они који му се поверавају често остају незаштићени. 

Њихова бол не сусреће саосећање већ интерпретацију која служи јачању ауторитета свештеника. Нарцисоидна динамика ствара духовну конфузију у црквеној заједници. 

Верници осећају нелагодност кривицу или сумњу у сопствену веру покушавајући да задовоље свештеника и избегну критику. 

Поруке љубави милосрђа и опроштаја бивају сведене на норме које истичу ауторитет а не ослобађају. 

Млади свештеници могу усвојити исте обрасце и проблем прераста у системски изазов. Коначно важно је запамтити проблем није у верницима! Нарцисоидни образац свештеника пројектује сопствене недостатке на друге. 

Црквена заједница носи последице али вера и духовни мир могу се сачувати кроз искрену молитву и препознавање разлике између служења које ослобађа и ауторитета који притиска.

Ово је позив свима који се осећају као жртве било да имају нарцисоисни поремећај било да трпе нарцисе у својој близини да потраже помоћ Цекве кроз исповест и духовну подршку или што се такође препоручује подршку стручних лекара за област психичких сметњи и поремећаја у понашању. 

То је просто речено само последица гордости, а где је болест греха  ту има и лек. Црква је болница. 

Обращение в Вербное воскресенье с призывом о пожертвованиях в Фонд помощи РПЦЗ

Дорогие братья и сестры во Христе!

По благословению Архиепископа Нью-Йоркского, Северо-Американского и Канадского Андроника, по случаю праздника Входа Господня в Иерусалим (Вербного воскресенья), ко всем приходам Русской Православной Церкви Заграницей обращается просьба провести сбор пожертвований для Фонда помощи РПЦЗ.

Пользуясь этой возможностью, мы напоминаем всем, что наш Фонд помощи не привязан к какому-либо конкретному приходу или даже епархии, но служит всей нашей Церкви в целом. Фонд оказывает помощь всем нуждающимся! Он поддерживает монастыри, предоставляет средства на ремонт действующих храмов, а также помогает в восстановлении вновь отстраиваемых церквей. Фонд финансирует проведение наших духовно-просветительских конференций и сопутствующих церковных мероприятий, а также оказывает поддержку клирикам, оказавшимся в трудных жизненных обстоятельствах.

Каким бы ни было ваше пожертвование — большим или малым, — оно будет принято с благодарностью, если исходит от чистого сердца. Последуем же примеру наших благочестивых предков: будем жертвовать регулярно — каждый по своим возможностям, — помня о том, что именно постоянная помощь Церкви является наиболее важной и благотворной. Да сохранит вас Господь Бог за вашу щедрость и милосердие!

Фонд помощи РПЦЗ

Пожертвования можно направлять на имя «ROCA Assistance Fund» по следующему адресу:

ROCA Assistance Fund

PO B0X 591

Valley Cottage, NY 10989

 Palm Sunday Appeal For Donations To The ROCA Fund For Assistancee

Dear Brothers and Sisters in the Lord,

With the blessing of Archbishop of New York, North America, and Canada Arndronik, on the occasion of the feast of the Entry of the Lord into Jerusalem, or Palm Sunday, all parishes of the Russian Orthodox Church Abroad are asked to collect donations for the ROCA Fund for Assistance. 

We take this opportunity to remind everyone that our Assistance Fund is not dedicated to a parish nor even to a diocese but rather serves our entire Church. The Fund provides to all! The Fund helps monasteries, offers assistance to churches that are in need of repairs, and those that are newly rebuilt. The Fund underwrites our spiritual and educational conferences and related church events, as well as offers help to clerics who find themselves in difficult circumstances. 

Whether your donation is great or small, it is welcome as long as it comes from the soul. As our forefathers have done, let us contribute regularly, each according to his means, and remembering that regular donation to the Church is most important and beneficial. May the Lord God safeguard you for your generosity and mercy.

ROCA Assistance Fund

Donations may be made payable to the “ROCA Assistance Fund” and sent to: 

ROCA Assistance Fund

PO B0X 591 

Valley Cottage, NY 10989

Нью-Йорк, беседа на Лазареву субботу

БЕСЕДА НА ЛАЗАРЕВУ СУББОТУ

«Лазарь, выйди наружу!» (Ин. 11, 43)

Возлюбленные братья и сестры,

Эти слова Господниe звучат не только над гробом четырехдневного Лазаря, но и входят в глубину каждой души и призывают каждого из нас выйти из тьмы греха, из малодушия и духовной спячки.

Святой Феофан учит, что там, где человек в себе имеет Марту — деятельную добродетель и самоотверженный труд, и Марию — тихую молитву и сердце, стоящее пред Господом, туда приходит сам Христос. Он подходит к гробу души и повелевает отвалить камень, и тогда происходит чудо. Дух, который был связан страстями, освобождается и начинает новую жизнь. Жизнь в теле, но не телесная, на земле, но не земная. Это воскресение души перед воскресением тела.

Эта картина касается не только нас как отдельных личностей, но и целых народов. В ней можно увидеть и историю русского народа. Как Мария, он в времена гонений ревновал о чистоте веры. В эпоху страданий под безбожной властью миллионы пострадали за Христа. Кровь мучеников пропитала землю, а царь принес свою жизнь в жертву. Это была любовь, которая не отступила от Господа даже перед смертью.

Как Марта, русский народ в рассеянии продолжал служить. Строил храмы, хранил предание, собирал верный народ и поддерживал церковную жизнь в чужбине. Этот труд и жертва принесли плоды, которые и сегодня стоят перед нами.

Но как Лазарь, наступило и время слабости. Духовная болезнь комфорта и забвения ревности привела к падению и смерти, которая не окончательна, но болезненна. Тем не менее, наша надежда не в человеческой силе, а в Христе. Мы верим, что Господь и над этим гробом произнесет те же слова жизни, и придет воскресение во истине и возвращение чистоте веры.

Это воскресение требует и нашего участия. Нам необходима любовь Марии и труд Марты. Необходимы молитва и жертва, ревность и стойкость. Нельзя говорить, что не можем, если в глубине души мы не желаем отказаться от себя. Путь Христов — путь Креста, но единственный, ведущий к жизни.

Лазарь вышел из гроба, но его развязывали другие. Так и мы должны помогать друг другу, поднимать друг друга, нести бремена и оставаться верными истине.

Сегодня мы призваны услышать этот голос как обращенный к нам. Выйти из равнодушия, страха и духовной смерти, чтобы войти в радость, которая приходит.

В конце от сердца благодарю протоиерея Дмитрия за приглашение быть с вами и всем вам, дорогие братья и сестры, которые своей любовью и жертвой помогли мне прийти.

Для меня великая радость встретить вместе с вами самый радостный праздник Воскресения Господа нашего Иисуса Христа, который я разделяю и на этом блоге.

Но перед этой радостью стоит подвиг. Мы призваны заглянуть в себя, стать под Крест в Великий Пяток, со слезами оплакивать свои грехи, ибо ради наших грехов пострадал Господь.

Только через Крест приходит Воскресение.

Да даст нам Господь силы достойно пройти этот путь и в чистоте сердца встретить свет Пасхи.

Аминь.

Протоиерей Милорад Стефан Николић