Навика, борба и благодат: Пут ка унутрашњој слободи

Свако ко је искрено пожелео да се промени, зна колико је тешко изаћи из сопствених навика. Грех често делује као непремостива сила, а човек као његов заробљеник. Ипак, светотајински живот и поуке светих отаца откривају да је највећа победа у томе да човек не одустане. Благодат Божија делује управо тамо где се људска снага завршава. Она не тражи савршене него истрајне.

Зашто неки кажу мене је савладала греховна навика и не могу са собом да изађем на крај

То није ново питање већ стара рана човечанства. Свети Јован Лествичник каже да је покајање ћерка наде и одрицање од очајања. Онај који очајава престаје да се бори а борба је суштина духовног живота. Бог не очекује од човека савршенство већ верност у борби.

Свети Василије Велики учи да навика у греху није део наше природе већ последица воље која се одвојила од добра. Бог није творац зла него човек својом небрежношћу предаје власт греху над собом. Али као што се навика стиче делом тако се и разара делом молитвом постом бдењем сузама и искреним покајањем.

Када човек у исповести прикрије оно што га највише мучи он се одриче исцељења. Свети Јован Златоусти каже лекар не може излечити оно што болесник сакрије. Исповест је духовно лечилиште у којем се душа отвара Богу. Али ако човек после исповести не чува срце стара рана се враћа и постаје још дубља.

Свети Исак Сирин подсећа да онај који себе присиљава у добру и у маломе бива укрепљен у великоме. Бог не оставља борца већ му даје снагу када види да је срце припремљено. Псалмопојац моли припремљено је срце моје Боже припремљено је срце моје певаћу и славићу Те. У томе је тајна духовног живота припремити срце и остати у вери.

Страх који прати борбу са страстима није оправдање за одустајање. Свети Антоније Велики каже не бој се искушења јер су она знак да је Бог близу онога који се бори. Када човек погледа унутра и призове Име Господње страх нестаје као магла пред сунцем.

Псалмопојац сведочи Господ је сила моја и песма моја Он је спасење моје. У тој речи је садржана цела тајна живота у Христу сила долази онда када човек реши да истраје до краја. Онај који своју решеност потврди делом задобија благодат која подиже пале исцељује рањене и даје нови почетак.

Нико није изгубљен док год у срцу постоји жеља да се поново крене ка Богу. Благодат не делује у буци него у тишини срца које је смирено и решено да се не преда. Онај који устане после пада ближи је Богу него онај који никада није пао јер је дотакао своју немоћ и спознао силу Божије љубави која све обнавља.

Протојереј Милорад Стефан Николи

( текст приредио помажући се AI алатима)

Преподобни ЈОСИФ Оптински - Поуке

Ако видиш недостатак ближњег, који би ти хтео да исправиш, ако он нарушава твој душевни покој и раздражује те, онда ћеш и ти погрешити и самим тим нећеш грешку исправити грешком, јер се она исправља кротошћу. Јер је и апостол рекао „Исправљајте један другог духом кротости“.

Ако жена није бирала себи мужа из страсти или плотске љубави, за то мора да захваљује Богу; зато што они који ступају у брак из страсти најчешће бивају несрећни у животу.

Смирење и без добрих дела спасава.

 Не завиди онима који живе спокојно. 

Много је боље трпети невоље него живети спокојно. Љубав треба изражавати молитвом и послушношћу, а не целивима.

Давати... милостињу онима којима је потребна, треба према сили и могућности.

Навикавај себе да што више ћутиш и све говори у мислима: “Богородице Дјево, радуј сја, Благодатнаја Марије, Господ с Тобоју...“ (све до краја) и самим тим ћеш избећи многе грехе.

Свети Оци уче овако: ма ко да те смућује, ништа му не говори. 

Боље да се молиш за сестру него да је учиш, сматрај себе изродом и најгором од свих на свету. Никога никада низашта не осуђуј и свима праштај, и без труда ћеш се тада спасти.

Осуђивачи, злопамтила и горди, макар се и моле и посте, макар и раздају новац, ако се не исправљају, немају и неће имати место на небу, већ ће поћи у пакао злим дусима да се заувек муче без краја!

Кад вас покраду, не треба да жалите, већ замислите да сте дали милостињу, и Господ ће вам вратити десет пута више.

Написала си да је благодатно стање прошло, и молитва је опет постала расејана.

 Не узнемируј се због тога. Тако бива са свима онима који желе да живе благочестиво. Господ обрадује човека Својом благодаћу, а затим оставља човека са његовим немоћима, да би, прво, он видео своју ништавност, друго – да се не би улењио, већ да би се трудио приморавајући себе, тражећи и просећи благодат. 

Још си написала да си прекинула своју ноћну молитву, да не би преспавала јутарњу. Да, Господ је и рекао: „Ово је требало чинити, и оно не остављати“ (Мат. 23:23). 

Ја мислим, ако би дала себи макар кратак одмор – било би простије. 

Држи се самоукоревања.

Смућујеш се, и у души кипи од зла ка свима. То је од самољубља и сујете. 

Труди се да сматраш себе најгором и најгрешнијом на целом свету пред Господом и моли се у то време: «Господе, помилуј нас грешне», подразумевајући и себе, и оне на које се љутиш.

Ако ти са рођеном сестром не можеш да живиш, онда ни са анђелом у рају нећеш моћи – због гордости.

Кад почнеш да се молиш, присећаш се грехова и оплакујеш их. Тако се и треба молити. После тога понекад осетиш радост и мислиш да је то од ђавола. Од ђавола, ако и бива радост, према учењу Светих Отаца, она није складна, не доноси души мир и тишину. И не чуди се томе што ти Господ даје у молитви мир и тишину, јер то не бива увек због достојности, већ због непојмљивих судова Божијих. И зато, кад будеш осећао такву радост и покој, сматрај свакако себе недостојном овога поклона Божијег и на сваки начин прекоравај себе пред Господом, зато што због своје немарности не можеш да задржиш у себи тај дар, и убрзо ћеш га изгубити.

Молите ме да се молим за вас, и ја се молим, као и за све, али сами се више молите, не будите лењи, јер је молитва храна за душу. Не мучите ваше душе глађу, боље је да тело гладује.

 Не осуђујте никога, свима опраштајте!

Сматрајте себе најгорима на свету и бићете спашени!

+++

БОГУ НАШЕМУ СЛАВА!

Сусрет са речима које не лече

Постоји у човеку једно тихо место које се не види очима, али се лако рани речју.

 То место је срце. Срце које је већ ослабљено борбама, понижењима, разочарањима… срце које више нема снаге да се брани. И управо тада, када највише жуди за једном речју разумевања или барем за тишином, долазе они  са питањима, осмесима и речима које не лече.

Не долазе као тешки непријатељи, већ као пријатељи, познаници, рођаци са питањем које личи на бригу, али испод површине носи немир, сумњу, или просто глад за туђом несрећом. 

Испитују, а не брину.

 Слушају, али не чују. Преносе даље оно што ни сами не разумеју. И тако, не слутећи, некад чак и са добром намером, постају рука која отвара рану која се тек почела затварати.

Али није само о њима реч.

Јер ко може рећи да никада није био тај који је питао више него што треба, или преносио више него што је смео? Ко није, можда из страха, можда из слабости, а можда и из унутрашње празнине, рекао реч која није била благослов, већ терет?

И он је, тај човек, кад је остајао сам са собом, знао: и ја сам био тај који није лечио, већ рањавао. Није се увек сетило његово срце да је и туђи бол света ствар, као и свој. Није увек имао молитву у себи, нити мудрост да ћути. Понекад је био лажни пријатељ и себи, кад је оправдавао своје неосетљивости, и другима, кад је деловао као подршка, а био само сенка.

И баш у том сазнању, почиње покајање.

Почне човек да моли не за друге, већ прво за себе: да му Господ подари чисто срце, језик који не осуђује, слух који слуша, и очи које гледају са милошћу. 

Да не буде више претваран у носиоца празних речи, већ у сасуд који доноси мир.

Почне да разуме да ништа што свет цени  ни положај, ни титула, ни гласност, ни раскош не вреди као једна искрена реч из љубави. 

Јер љубав није у ономе што кажемо, већ у томе како слушамо, како стојимо уз некога кад се сви одмакну.

И зна човек који је пао, да нема горе маске од оне топле, лицемерне пажње која само открива, али не прикрива. 

Која пита, али не носи терет одговора. Зато, у страху Божијем и истини, човек почиње да хода опрезније  не по туђим гресима, него по својима.

Али није изгубљена нада. Јер онај који је сагледао своју слабост, почиње да живи другачије.

 Постаје онај који не жели да буде извор туђег бола. Чува речи као што се чувају свеће на ветру. Учити да понекад највећа љубав није у ономе што изговоримо, већ у ономе што прећутимо.

И зна: Бог гледа срце. 

Не гледа ни звање, ни одело, ни кућу, ни углед  већ врлину, љубав, смирење и Истину. И само то ће преживети све  и туђе речи, и наше слабости, и време.

Зато, када се поново сретнемо са речима које не лече, нека нас не изненаде.

 Али нека нас ни не промене у њиховој слици.

 Јер свет не лечи човека, већ Бог. 

А љубав која није из интереса, већ из крста, та лечи!

Амин.

ОФИЦИАЛЬНОЕ УВЕДОМЛЕНИЕ: Архиепископии Нью-Йоркской и Североамериканской

Дорогие о Господе братья,

Настоящим уведомляю Архиепископию, что объединение Mountain View не смогло обеспечить необходимые условия для получения моей религиозной визы вследствие материальных затруднений и различия в ожиданиях.

Искренне благодарю объединение, Его Высокопреосвященство Архиепископа, духовенство и верных чад Архиепископии за оказанное доверие, понимание и молитвенную поддержку в течение прошедшего периода.

Остаюсь священником Русской Православной Зарубежной Церкви, находясь под духовным руководством и пастырским попечением Матери-Церкви. В дальнейшем планирую искать простую работу в Сербии и удалиться к более спокойной и уединённой жизни. Литургическую жизнь намерен поддерживать через периодическое участие в богослужениях сестринской СИПЦ, пока Господь не укажет иного пути и решения.

Последние два года были для меня временем тяжёлых духовных испытаний и внутреннего переосмысления. Теперь надеюсь, что Господь дарует мне благодать более простой и мирной организации жизни.

> «Ибо Я знаю намерения, какие имею о вас, говорит Господь, — намерения во благо, а не на зло, чтобы дать вам будущность и надежду.»

(Иеремия 29:11)

«В мире я лягу и усну, ибо Ты, Господи, един упокоеваешь меня в безопасности.»

(Псалом 4:9)

С уважением и молитвенной благодарностью,

протоиерей Милорад Стефан Николич

++++++++++++++++

ЗВАНИЧНО ОБАВЕШТЕЊЕ:

Архиепископији Њујоршкој и Северноамеричкој

Драга у Христу браћо,

Овим путем обавештавам Архиепископију да удружење Mountain View није успело да обезбеди неопходне услове за издавање моје религиозне визе, услед материјалних тешкоћа и неподударања у очекивањима.

Искрено благодарим удружењу, Његовом Преосвештенству Архиепископу, свештенству и верном народу Архиепископије на указаном поверењу, разумевању и молитвеној подршци током протеклог периода.

Остајем свештеник Руске Православне Заграничне Цркве, под духовним руководством и пастирском бригом своје Матице Цркве. У наредном периоду планирам да потражим једноставан посао у Србији и повучем се у мирнији, приватнији начин живота. Литургијски живот ћу, по мери могућности, испуњавати повременим учешћем у богослужењима сестринског СИПЦ, док Господ не покаже даље путеве и решења.

Последње две године биле су за мене тежак период духовног искушења и унутрашњег преиспитивања. Сада очекујем да ми Господ подари благодат једноставније и мирније организације живота.

„Јер ја знам мисли које мислим о вама, говори Господ, мисли мира а не несреће, да вам дам будућност и наду.“ (Јеремија 29,11)

„У миру ћу лећи и спаваћу, јер Ти, Господе, једини ме у миру настањујеш.“ (Псалам 4,9)

С поштовањем и молитвеном захвалношћу,

протојереј Милорад Стефан Николић

++++++++++++++

OFFICIAL NOTICE

To the Archdiocese of New York and North America

Dear brothers in Christ,

I hereby inform the Archdiocese that the association Mountain View was unable to provide the necessary conditions for obtaining my religious visa due to financial difficulties and differing expectations.

I sincerely thank the association, His Eminence the Archbishop, the clergy, and the faithful of the Archdiocese for their trust, understanding, and prayerful support during this period.

I remain a priest of the Russian Orthodox Church Outside of Russia, under its spiritual guidance and pastoral care. In the period ahead, I plan to seek simple employment in Serbia and to retire to a quieter and more private way of life. I will continue to fulfill my liturgical life through occasional participation in services of the sister SIPC, until the Lord reveals another path or solution.

The past two years have been a time of spiritual trial and inner reflection for me. Now I hope that the Lord will grant me the grace of a simpler and more peaceful order of life.

> “For I know the thoughts that I think toward you, says the Lord, thoughts of peace and not of evil, to give you a future and a hope.”

(Jeremiah 29:11)

“I will both lie down in peace and sleep; for You alone, O Lord, make me dwell in safety.”

(Psalm 4:8)

With respect and prayerful gratitude,

Protopriest Milorad Stefan Nikolić

Мораш проћи кроз себе до Христа

Први хришћани су оставили своје животе и живели у великим заједницама делећи све међу собом.

 Од несебичности стигли смо до себичности. Чак и велики добротвори дају материјалну помоћ, али мало њих љубав и срце, жељни заједнице. Размислимо мало где смо ми, између несебичних и себичних. Коме чинимо милости, зашто их чинимо или не чинимо. Ко смо ми, и да ли познајемо сами себе.

 Зашто смо тврђава која држи уперено оружије у заједницу чувајући своју чамотињу?

 Зашто не ширимо руке и зашто нисмо љубав која дели са другима. Јер смо Христови зар не? Треба и да личимо на оне који воле Христове речи и заповести.

Акатист светом Јовану Шангајском

Акатист светом Јовану Шангајском

Препоручујем нови YouTube канал протинице Јефимије.

Ава Доротеј: О неосуђивању

 

ПОУКЕ

 

 

VI

О НЕОСУЂИВАЊУ БЛИЖЊЕГ

 

1. Када бисмо се сећали, братијо, речи светих стараца, када бисмо се увек поучавали у њима, не бисмо лако грешили и не бисмо се лако препуштали немару. Кад ми не бисмо, као што су они говорили, занемаривали оно што је мало, и што се нама чини ништавним, не бисмо упадали ни у оно што је велико и тешко. Ја вам увек говорим да се од онога што је лако и од тога што говоримо: „Шта [значи] ово или оно?“, у души образује рђава навика којом се већ пренебрегава и оно велико. Знате ли колико је тежак грех осуђивања ближњег? Шта има теже од тога? Шта је толико мрско Богу и од чега се Он толико одвраћа? Као што су и оци казали: нема ничег горег од осуђивања. И баш од оног наводно малог, долази се до тако великог зла. Јер, због тога што се дозвољава мало подозрење на ближњег, због тога што се говори: „Шта ако чујем шта говори онај брат? Шта ако и ја кажем ову реч? Шта ако и ја погледам шта ради онај брат или странац?“ – ум почиње да занемарује своје грехе и да се занима [гресима] ближњега. И од тога после долази до осуђивања, оговарања, презирања. Најзад се долази до тога да се пада баш у оно што се осуђује. Јер, услед тога што не брине о своме злу и не оплакује свог мртваца[1], као што су говорили оци, [човек] не може никако доћи до сопственог исправљења, него се увек хвата за дела ближњег. Ништа толико не љути Бога, ништа толико не огољује човека [од благодати] и ништа толико не изазива напуштање [од стране Бога], као оговарање, осуђивање и омаловажавање ближњег.

2. Јер, друго је оговарање, друго осуђивање, а друго омаловажавање. Оговарање је када се о некоме каже: „Онај је слагао, или се разгневио, или пао у блуд“, или нешто слично. Такав оговара брата или пристрасно говори о греху брата.

3. Осуђивати значи рећи: „Тај и тај је лажов, гневљивац, блудник“. Онај ко тако говори постаје судија самог настројења његове душе. Он је пресудио о читавом његовом животу, говорећи да је такав и осудивши га као таквог. То је тешка ствар. Јер, друго је рећи: „Он се разгневио“, а друго: „Он је гневљив“. Тиме се, као што сам казао, одлучује о читавом његовом животу. Осуђивање је толико теже од сваког греха, да је сам Господ рекао: лицемере, извади најпре брвно из ока свога, па ћеш онда видети извадити трун из ока брата свога (Лк.6,42). Грех ближњег упоређује са труном, а осуђивање са брвном. Толико је теже осуђивање од сваког греха. И онај фарисеј који се молио и благодарио Бога за своје врлине, није слагао. Он је говорио истину, и није због тога био осуђен. Јер, ми смо дужни да благодаримо Богу када се удостојимо да учинимо било шта добро, будући да нам је Он помогао и сарађивао нам на томе. Он није био осуђен стога што је рекао: нисам као остали људи, већ што се окренуо ка митару и рекао: или као овај цариник. Он се подвргао осуди стога што је осудио саму личност, само расположење његове душе, укратко речено, сав његов живот. Због тога митар отиде оправдан, а не онај (Лк. 18,11).

4. Нема ничег тежег од осуђивања и презирања, као што сам већ много пута рекао. Зашто ми радије не бисмо осуђивали сами себе и своје грехе, које тачно знамо и за које ћемо бити дужни да дамо одговор Богу? Зашто отимамо суд Божији? Шта хоћемо од Његовог саздања? Зар ми не треба да дрхтимо слушајући шта се десило са оним великим старцем који је, сазнавши да је неки брат пао у блуд, рекао: „О, рђаво је учинио“. Или, зар ви не знате како страшно се о томе приповеда у Отечнику? Свети анђео му је донео душу сагрешившег и рекао му: „Погледај. Умро је онај кога си осудио. Где наређујеш да га пошаљемо – у Царство или у пакао?“ Има ли шта теже и шта страшније од овог терета? Јер, шта друго значе речи анђела старцу, ако не: „Пошто си ти судија праведних и грешних, кажи шта наређујеш о овој смиреној души: помиловати је или предати на мучење?“ Поражен тиме, свети старац је све остало време свог живота провео у уздисајима, сузама и у неуморном труду, молећи се Богу да му опрости грех. И то све након што је, павши на лице пред ноге анђела, испросио опроштај. Јер, речено анђелом: „Ето, Бог ти је показао како је тежак грех осуђивања да више не би упао у њега“, већ је значило опроштај. Ипак, душа старца до саме смрти није хтела да се утеши у својој жалости.

5. И тако, шта ми хоћемо од нашег ближњег? Шта хоћемо од туђег терета? Имамо ми о чему да се бринемо, братијо! Нека сваки од нас гледа на себе и на своје грехе. Јединоме Богу припада да оправдава или осуђује, јер Он зна свачије стање и силу, и васпитање, и дарове, и телесни састав и способности. Саобразно томе Он и суди свакога како једини зна. Јер, другачије Бог суди дела епископа, а другачије начелника, другачије суди дела игумана, а другачије послушника, другачије старога а другачије младога, другачије болеснога а другачије здравога. И ко може знати све судове осим Онога јединога који је све створио, све саздао и све зна?

6. Сећам се да сам слушао како се једном десила следећа ствар. У један град је пристао брод са робовима. У том граду је живела једна света девојка која је пазила на себе. Чувши да пристаје брод, она се веома обрадовала, јер је желела да себи купи девојчицу. Мислила је она: „Узећу је и васпитаћу је како хоћу, како уопште не би упознала зло овога света“. Она је послала по власника лађе и сазнала да има две девојчице, баш онакве какве је желела. Одмах је исплатила цену и једну од њих узела код себе. Тада се господар лађе удаљио од места где је боравила ова света. Отишавши не тако далеко, срела га је једна кукавна глумица. Видевши са њим другу девојчицу, хтела је да је узме за себе. Договоривши се са њим и плативши цену, она је отишла заједно са њом.

7. Видите ли тајне Божије? Видите ли суд? Ко то може да објасни? И тако, света девојка је узела девојчицу, васпитала је у страху Божијем, поучавајући је на свако добро дело. Она ју је научила монашком животу и, укратко речено, благоухању светих заповести Божијих. Узевши, пак, ону несрећницу, окајана глумица ју је учинила ђавољим оруђем. Јер, чему је могла она зараза да је научи ако не погибли душе? Шта можемо, према томе, да кажемо о овом страшном уделу? Обе су биле мале, обе продане, не знајући где иду: једна се нашла у рукама Божијим, а друга је упала у руке ђавола. Може ли се рећи да ће Бог исто захтевати и од једне и од друге? Зар је то могуће? Ако обе падну у блуд, или у неки други грех, може ли се рећи да ће се подврћи истом суду, пошто су обе пале у једно и исто сагрешење? Да ли је то могуће? Једна је знала за Суд, за Царство Божије, дан и ноћ се поучавајући у речима Божијим. А друга несрећница није никада ни видела ни слушала било шта добро, него увек само све скверно, све ђаволско. И како је могуће од обе захтевати исту исправност?

8. Ниједан човек не може знати све судове Божије, већ Он једини све разуме и може да суди свачија сагрешења како сам зна. Заиста се дешава да неки брат греши из простоте, али има једно добро дело које је Богу угодније од целог твог живота: па ти сад стани да га судиш и осуђујеш и [тиме] обремењујеш своју душу. Ако се и десило да се он саплете, откуда ти знаш колико се он борио и колико је крви пролио пре него што је сагрешио. [Тада] скоро да је његов пад оправдан пред Богом. Јер, Бог види његов труд и невољу коју је искусио, као што рекох, пре сагрешења, и [указује] му помиловање и опроштај. Тако га Бог милује, а ти га осуђујеш и тиме губиш своју душу. Откуда ти знаш колико је он суза пролио због тога пред Богом? Ти си видео грех, али покајање ниси видео.

Понекад ми не само да осуђујемо, већ и омаловажавамо [грешника]. Јер, друго је, као што рекох, осуђивати, а друго презирати. Презирање је присутно када не само осуђујемо ближњег, већ се и одвраћамо од њега, гнушајући га се као гадости. И то је горе од осуђивања и много погубније.

9. Они који хоће да спасу не обраћају пажњу на недостатке ближњег, него увек гледају на своје сопствене и [тако] напредују. Такав је био онај који је, видећи брата како је сагрешио, рекао: „Тешко мени! Као што је он данас сагрешио, свакако ћу и ја сагрешити сутра“. Видиш ли непоколебљивост? Видиш ли спремност душе? Како је он одмах успео да побегне од осуђивања брата свога! Јер, он је рекавши: „Свакако ћу и ја сагрешити сутра“, застрашио себе и подсетио се да и он може убудуће сагрешити. И на томе се није задовољио, него се ставио и испод њега, говорећи: „И он ће се покајати за свој грех, а ја се насигурно нећу покајати и свакако нећу доспети до покајања, свакако нећу имати снаге да покајем“.

10. Видиш ли просвећеност божанствене душе? Јер, не само да је смогла да избегне осуђивање ближњег, него је и себе ставила испод њега? А ми окајани, осуђујемо без разлике, гнушамо се и презиремо ако видимо било шта или чујемо или само подозревамо. И што је још горе, ми се не заустављамо на својој сопственој штети него, сревши другог брата, одмах говоримо: „То и то се десило“, и штетимо и њему, стављајући у његово срце грех. И не бојимо се Онога који је рекао: тешко ономе који ближњег свог напаја мутном [течношћу] која обара (Ав.2,15), него чинимо ђаволско дело и не бринемо се због тога. Јер, шта друго чини ђаво осим што смућује и штети? А ми се показујемо као сарадници ђавола на погибао и своју и ближњега. Јер, онај који штети души, сарађује са ђаволима и помаже им. Ко, међутим, користи души, сарађује са светим анђелима.

11. Због чега ми падамо у тако нешто ако не због недостатка љубави? Јер, када бисмо имали љубави, на недостатке ближњег бисмо гледали са саосећањем и састрадалношћу, као што је речено: љубав покрива мноштво грехова (1.Пт.4,8). Љубав не мисли о злу… све сноси (1.Кор.13,5 и 7), и остало. Као што рекох, љубав би, да је имамо, покривала свако сагрешење. Тако чине свети када виде људске недостатке. И зар су свети слепи и не виде грехе? Та ко тако мрзи грех као свети? Ипак, они не мрзе онога који греши, не осуђују га, не одвраћају се од њега, него састрадавају са њим, уразумљују га, умољавају и лече као слаби уд и чине све како би га спасли. Када баце удице у море и ухвате велику рибу и осете да се копрца и отима, рибари не вуку одједном јако, јер би се иначе покидала удица и они сасвим изгубили рибу. Напротив, они отпуштају нит и дозвољавају да иде куда хоће, те кад виде да се уморила и престала да се отима, по мало затежу удицу. Тако и свети – дуготрпељивошћу и љубављу привлаче брата, а не да се од њега са гнушањем одвраћају. Као што се мајка не гнуша и не одвраћа од неугледног сина, већ га радо украшава и све чини како би га учинила лепшим; тако и свети увек покривају, улепшавају и помажу како би се и сагрешивши временом исправио, како други не би имао штету, и како би и сами више напредовали у љубави Христовој.

12. Шта је учинио свети Амон када су му једном дошла братија и са смућењем рекла: „Дођи и види, оче. Код тог брата је жена у келији“. Какво милосрђе је показала, какву љубав је имала она света душа! Схвативши да је брат жену сакрио под буре, он је пошао и сео на њега, наредивши да претраже сву келију. Пошто нису ништа нашли, он им је рекао: „Бог нека вам опрости“. И тако их је постидео и помогао им [научивши их] да не верују лако [клеветама] против ближњега. А оног брата је уцеломудрио не само покривши га Бога ради, него и исправивши га када је нашао погодно време. Јер, пославши све напоље, он га је узео за руку и рекао му: „Побрини се за себе, брате“. Тај брат се одмах застидео и дошао у умиљење. Тога тренутка је на његову душу подејствовало човекољубље и саосећање старца[2].

13. И ми – стекнимо љубав, стекнимо жалостивост према ближњем, како бисмо се сачували од погубног оговарања, осуђивања и презирања. Помажимо једни другима као својим саставним удовима. Ко се, имајући рану на руци, или на нози, или на неком другом месту, гнуша себе и одсеца свој уд, чак ако се и загнојио? Зар га, напротив, не чисти, умива, и ставља на њега завој, завезује, кропи освећеном водицом, моли се и проси свете да се помоле за њега, како је рекао и ава Зосима? Једном речју, нико га не оставља, нико се не одвраћа од свога уда, чак ни од његовог смрада, него чини све како би га излечио. Тако смо и ми дужни да састрадавамо једни другима, да помажемо друг другу, и сами и посредством снажнијих, све измишљајући и радећи како бисмо помогли и себи и једни другима. Јер, ми смо удови једни другима, као што говори апостол: тако смо многи једно тело у Христу, а појединачно уди… једни другима (Рим.12,5), и: ако страда један уд, с њим страдају сви удови (1.Кор.12,26). Шта ви мислите да су општежића? Зар не мислите да су [братија у њима] једно тело и удови једни другима? Управа је глава, они који пазе и исправљају су очи, они који доносе корист речима – уста, они који слушају – уши, који раде су руке, а ноге су они који се шаљу и који имају послушања. Ако си глава, поучавај; ако си око, пази и примећуј; ако уста, говори и користи; ако уво, слушај; ако рука, ради; ако нога, служи. Нека сваки служи телу по својим силама и нека се стално стара да помаже другоме, било поуком, било храњењем братовљевог срца речју Божијом, било утехом у време жалости, било пружањем руке ради помоћи и служења. Једноставно, нека се сваки према својим силама стара да има јединство са другима. Јер, што се неко више сједињује са ближњим, више се сједињује и са Богом.

14. И да бисте боље схватили, навешћу вам један пример из отаца. Замислите један круг на земљи, један округли пресек [који је направљен] обртањем шестара. Центар се назива само средиште круга, [који се налази] код игле [шестара]. Разумите добро шта вам говорим. Претпоставите да је овај круг – свет, а само средиште круга – Бог. Линије, пак, које воде од круга ка средишту су путеви или животи људски. И тако, уколико свети улазе у унутрашњост круга, желећи да се приближе Богу, утолико, сразмерно улажењу, постају ближи и Богу и једни другима. И колико се приближавају Богу, толико су ближи и међусобно, и колико су ближи међусобно, толико су ближи и Богу. Исто разумите и за удаљавање. Ко се удаљава од Бога и враћа ка спољашњости, очигледно је да се, сразмерно са удаљавањем од средишта, удаљава и од других. И [обратно], колико се удаљава од других, толико се удаљава и од Бога.

15. Таква је природа љубави. Колико смо изван и не љубимо Бога, толико је сваки од нас удаљен и од ближњег. Исто тако, колико љубимо Бога, и колико му се приближавамо љубављу, толико се сједињавамо са ближњим. И [обрнуто], колико се сједињавамо са ближњим, толико се сједињујемо и са Богом.

16. Нека би нас Бог удостојио да слушамо оно што је корисно и да творимо. Јер, колико се бринемо и старамо да испуњавамо слушано, толико нас и Бог просвећује и учи Својој вољи.

Њему приличи слава у векове. Амин.

 

 

НАПОМЕНЕ:

Изреке отаца, Мојсеј 18, РG65, 289 В; Пимен 6, 320

Изреке Отаца, Амон PG 65, 121

« ПРЕТХОДНА СТРАНА1 ... 11 12 13 ... 40СЛЕДЕЋА СТРАНА »

Три разлога зашто млади богослов мора бити опрезан у молитвеном општењу

У времену када се све више говори о „јединству“ и „љубави“, млади богослови лако могу упасти у замку да прихвате и оно што је супротно истини. 

Црква, међутим, од самих апостолских дана поучава да је молитва заједништво у вери, а не формалност. Зато је неопходно разумети: зашто није дозвољено молитвено општење са екуменистима

1. Молитва је исповедање вере

Молитва није приватна ствар. Она је сведочанство у шта верујемо и коме припадамо.

Апостол Павле јасно каже:

„Јеретика после првог и другог саветовања клони се“ (Тит. 3, 10).

„Какву заједницу има светлост са тамом?“ (2. Кор. 6, 14).

Када се неко моли са онима који другачије верују, он сведочи лажно јединство – као да је истина и заблуда једно.

2. Канони Цркве су недвосмислени

Црквени канони нису административни прописи, већ чувари душе.

10. апостолско правило: „Ако се неко моли са одлученим, нека се и сам одлучи.“

45. апостолско правило: „Епископ или презвитер који се моли са јеретицима, нека буде свргнут.“

65. апостолско правило: „Ако неко уђе у јеретичко место молитве, нека буде одлучен.“

Порука је јасна: заједничка молитва са јеретицима није дозвољена, јер нарушава јединство вере.

3. Глас Светих Отаца

Свети Теодор Студит: „Са онима који другачије мисле о Богу и о вери – нема ни молитве, ни заједнице.“

Свети Марко Ефески: „Нема ничега што нас више удаљава од Бога као општење са јеретицима.“

Свети Јустин Ћелијски: „Екуменизам је свејерес.“

Оци не говоре из мржње, већ из љубави – да би истина остала чиста и да би се они у заблуди вратили у Цркву.

Шта ово значи за младог богослова?

Прекинути молитвено општење са екуменистима није знак гордости или презира. То је верност истини. Богослов који то разуме неће мрзети човека, већ ће се у својој келији молити за његово покајање – али неће стати са њим пред олтар као да јединство већ постоји.

Истинска љубав никада није грађена на лажи. Зато млади богослови морају бити опрезни и верни: чувајући чистоту молитве, чувају и чистоту своје душе и сведоче јасно да спасење постоји само у истини Христовој.

Уска врата – мирис жртвене љубави

У име Оца и Сина и Светога Духа.

Господ нас у Јеванђељу поучава речима које пролазе кроз срце као двосекли мач:

„Уђите на уска врата, јер су широка врата и простран пут који води у пропаст, и много их је који њима улазе; а уска су врата и тесан пут који води у живот, и мало их је који га налазе.“

Не ради се овде само о личном моралном избору, већ о целом унутрашњем устројству душе.

 Да ли тражимо Христа у Његовој пуноћи, или задовољно пребивамо у делићу сенке?

 Да ли смо спремни да изгубимо све — да бисмо задобили све?

Тешко је срцу да крочи тим уским путем. Пут Истине је тежак не зато што је суров, већ зато што захтева љубав која боли, преданост без резерва, поверење у Господа више него у себе.

 На том путу се човек често осећа сам, заборављен, презрен — јер свет не познаје онога који није од овога света. Али баш тим путем ишли су Свети. Ишли су тихо, у покајању и трпљењу, без потребе да побеђују, јер су знали да је победа већ у Христу.

Тако је и данас. У времену у којем се многа питања обавијају димом компромиса и неодлучности, срце жедно Истине тражи Цркву — не као зграду, не као форму, него као Тело живога Христа. Нису сва мишљења истина, нити су сви путеви пут ка Оцу.

 Христос није један од многих — Он је Једини. А Његово Тело, Црква, није расејана по идејама и осећањима, већ сједињена у Светоме Духу и у непрекинутом Предању Светих.

Ако Црква није више пуна благодати — онда ни наш труд није животно дело, већ културна навика. Ако догмат није више срце Литургије, онда Литургија није више живот, већ навика.

 Зато нам је потребно да обновимо не форму, већ суштину. Не спор око речи, већ тишину у којој срце препознаје глас Пастира.

Некада нам се чини да треба чувати мир по сваку цену.

 Али мир који није у Истини, није од Духа Светога. Опет, и Истина без љубави, без кротости и дуготрпљења, постаје саблазан. Велика је тајна равнотеже!

Неки се у страху повлаче, граде сопствене зидове, и мисле да ће сачувати веру у тишини. Други, пак, жуде за уједињењем по сваку цену, заборављајући да љубав не сме бити противна истини. Али пут Светих није био ни повлачење, ни мишљење — већ живо исповедништво. Тиха храброст. Свето предање. Пламен без буке.

Свети Лаврентије, кога данас прослављамо, није писао трактате против лажи.

 Није ни тражио компромис. Он је само био Христов. И то је било довољно. 

Када га је власт ставила на жртвену решетку, његово тело је горело, али је душа певала. Он је већ био у Царству. И ми, ако следимо његовим путем, знаћемо: није страдање оно што мучи душу, него одступање.

Зато Истинско Православље није идеологија. Није ни протест. То је живот у пуноћи. То је Јеванђеље које се дише, Предање које се живи, Света Литургија која се не може одглумити. 

Истинско Православље није велико по броју, него по истини. Није гласно, него дубоко. Није наметљиво, већ тихо зрачи. У њему се човек не осећа надмоћно, већ смирено. И у том смирењу — благодат силази.

Ово је време у којем Господ сабира срца, не организације. Пита нас: „Хоћеш ли за Мном, и ако не буде удобно? Хоћеш ли стајати уз Мене, и ако те сви напусте?“ И у дубини, свако од нас већ зна одговор.

Зато, не осуђујмо, не саблажњавајмо, не делимо. Али немојмо ни ћутати онда кад је време да говоримо.

 Не својим речима, него животом. Ако Христос заиста живи у нама, онда ће и наша реч, и наше трпљење, и наша верност — бити проповед којој неће требати објашњење.

Молимо се Господу да нам подари светлост разума, љубав срца, трпљење светих и веру отаца. Да нас сабере у Њему, у Његовој пуноћи, без вештачког јединства и без изолације страха. Да нас научи да ходимо уским путем, не да бисмо били у праву — већ да бисмо били Његови.

Јер уска врата воде у живот. А где је Живот, ту је и Љубав. Ту је Христос.

Амин.

ЈУТАРЊЕ МОЛИТВЕ

Чекам васкрсење мртвих.

И живот будућег века. Амин!

 

Затим, Молитва прва, светога Макарија Великог:

Боже, очисти ме грешнога, јер никакво добро не учиних пред Тобом, него ме избави од зла, и нека буде у мени воља Твоја, да неосуђено отворим своја недостојна уста и прославим Твоје свето име, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин.

 

Молитва друга, светога Макарија Великог:

Уставши од сна, поноћну песму приносим Ти, Спаситељу, и падајући пред Тобом вапијем Ти: не допусти да заспим у греховној смрти, него ме обаспи милосрђем, Ти, који си се добровољно распео, и похитавши подигни мене који у лености лежим, и спаси ме у бдењу и молитви, и после ноћног сна заблистај ми дан безгрешан, Христе Боже, и спаси ме.

 

Молитва трећа, светога Макарија Великог:

Уставши од сна, Теби прибегавам Владару човекољубиви, и милосрђем Твојим полазим на дела Твоја. Молим Ти се, помози ми у свако доба у свакој ствари, и чувај ме од свега рђавог у свету, и од ђаволске брзоплетости, и спаси ме, и уведи у Твоје вечно царство. Јер Ти си мој створитељ, и свакога добра промислитељ и подаритељ, и у Тебе је све уздање моје, и Теби славу узносим сада и увек и у векове векова. Амин.

 

Молитва четврта, светога Макарија Великог:

Господе, који си својом великом добротом и својим великим милосрђем дао мени, слуги Твоме, да прошло време ове ноћи пређем без опасности од ма каквог зла противниковог, Ти, сам Владару, Творче свега, удостој ме да Твојом истинском светлошћу и просвећеним срцем творим вољу Твоју, сада и увек и у векове векова. Амин.

 

Молитва пета, светога Василија Великог:

Господе Сведржитељу, Боже сила и сваког тела, који на висинама живиш и на смерне гледаш, а који срца испитујеш и оно што је сакривено у људима унапред знаш, беспочетна вечна Светлости, у које нема промене или сенке измене, сам, бесмртни Царе, прими наша мољења, која Ти сада упућујемо од прљавих усана, ослањајући се на велико Твоје милосрђе, и опрости нам сагрешења наша која учинисмо делом и речју и мишљу, свесно или несвесно, и очисти нас од сваке прљавштине тела и духа. И даруј нам да бодрим срцем и трезвеном мишљу пређемо сву ноћ овога живота, очекујући долазак светлог и предсказаног дана јединородног Сина Твога, Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, у који ће Судија свих доћи са славом да свакоме да по делима његовим, да нас не затече пале и разлењене него бодре, орне за делање и готове да уђемо са Њим у радост и божанску дворану славе његове, где је непрестано ликовање оних који празнују и неисказана сладост оних који гледају неизрециву лепоту лица Твога. Јер си Ти истинита светлост, која просвећује и освећује све и сва, и Тебе пева сва твар у векове векова. Амин.

 

Молитва шеста, светога Василија Великог:

Благосиљамо Те, превишњи Боже и Господе милости, који увек чиниш с нама оно што је велико и неиспитљиво, славно и неизмерно; који нам дајеш сан ради окрепљења наше слабости и ради одмора нашег тела. Захваљујемо Ти што нас ниси погубио са безакоњима нашим, него си показао своје свагдашње човекољубље и подигао нас који смо спавали да славимо моћ Твоју. Стога молимо Твоју неизмерну доброту: просвети наше мисли, отргни из тешког сна лености очи и ум наш, отвори наша уста и испуни их Твоје хвале, да бисмо радосно могли певати и исповедати се Теби, у свима и од свих слављеном Богу, беспочетном Оцу, са јединородним Твојим Сином, и свесветим и благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.

 

Молитва седма, Поноћна песма Пресветој Богородици:

Благодат Твоју славим Владарко, и молим Те, ум мој облагодати. Научи ме да идем право путем Христових заповести. Оснажи ме да молитвено бдим, сан мрзовоље одгонећи. Свезана оковима греха, разреши ме молбама Твојим, Богоневесто. Чувај ме и ноћу и дању, избављајући ме од непријатеља који војују против мене. Оживи ме умртвљеног страстима, Ти, која си родила животодавца Бога. Просвети моју ослепљену душу, Ти, која си родила незалазну светлост. О дивна палато Господња, учини ме домом Духа божанског. Ти, која си родила Лекара, излечи давнашње страсти душе моје. На стазу покајања упути мене кога витла животна бура. Избави ме огња вечнога, и црва злога, и тартара, да не постанем радост ђаволима ја који сам подлегао многим гресима. Свебеспрекорна, начини новога човека од мене остарелог кроз неосетљива сагрeшења. Удаљи ме од сваке муке и умоли Владара свих. Удостој ме да са свима светима добијем небеско весеље. Пресвета Дјево, услиши глас непотребног слуге Твога. Пречиста, дај ми често бујицу суза која очишћава прљавштину душе моје. Непрестано Ти приносим јауке од срца, одобровољи се, Владарко, прими моју молитвену службу и принеси милосрдном Богу. Ти, која си изнад анђела, учини ме вишим од овога света. Светлосни заклоне небесни, руководи у мени духовну благодат. Свебеспрекорна, подижем на похвалу руке и усне, упрљане прљавштином. Избави ме душегубних злоба, молећи усрдно Христа, коме приличи част и поклоњење, сада и увек и у векове векова. Амин.

 

Молитва осма, Господу нашем Исусу Христу:

Многомилостиви и свемилостиви Боже мој, Господе Исусе Христе, из велике љубави сишао си и оваплотио се да би спасао све. И опет, Спа

се, спаси ме по благодати, молим Те. Јер ако ме спасеш због дела, онда то није благодат и дар, него дуг. О велики у милосрђу и неисказани у милости, Ти си, о Христе мој, рекао: који верује у мене, биће жив и неће видети смрти вавек. Ако, дакле, вера у Тебе спасава очајнике, ево верујем: спаси ме, јер си Ти мој Бог и Саздатељ. Нека ми се место дела урачуна вера, Боже мој, стога не тражи дела која ме оправдавају. Но, ова вера моја нека замени све, нека она одговара, нека ме она оправдава, нека ме она покаже учесником Твоје вечне славе, да ме не би уграбио сатана и да се не би похвалио, о Речи, да ме је отео из Твојих руку и заштите. Но, хтео ја или не хтео, спаси ме, Христе Спасе мој; похитај брзо, брзо, погибох, јер си Ти Бог мој од утробе матере моје. Господе, удостој ме да Те сада заволим као што некада заволех сами грех, и да опет служим Теби без лености усрдно, као што раније служих лажљивом сатани. Особито пак служићу Теби, Господу и Богу моме Исусу Христу, у све дане живота мога, сада и увек и у векове векова. Амин.

 

Молитва девета, Анђелу чувару:

Свети Анђеле, који стојиш уз моју јадну душу и гледаш мој страсни живот, не остави ме грешнога, нити одступи од мене због моје неуздржљивости. Не дај места злом демону да овлада мноме помоћу насиља овог смртног тела. Ојачај моју бедну и слабу руку, и упути ме на пут спасења. О, свети Анђеле Божји, чувару и покровитељу моје јадне душе и тела, опрости ми све чиме те увредих у све дане живота свога; и ако што сагреших ове прошле ноћи, заштити ме данас, и сачувај ме од сваког искушења ђаволског, да не бих никаквим грехом прогневио Бога, и моли се за мене Господу, да ме учврсти у страху своме и покаже ме достојним слугом своје доброте. Амин.

 

Завршна јутарња молитва Пресветој Богородици:

Пресвета Владарко моја, Богородице, својим светим и свемоћним молбама одагнај од мене, смерног и бедног слуге Твог: мрзовољу, заборавност, неразумност, нерад и све нечисте, рђаве и хулне помисли из јадног срца мог и из помраченог ума мог, и угаси пламен страсти мојих, јер сам убог и јадан; избави ме од многих и горких успомена и подухвата, и ослободи ме од свих злих делања, јер си благосиљана од свих нараштаја, и слави се пречасно име Твоје у векове векова. Амин.

 

Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова. Амин.

 

Ако је присутан свештеник:

Господе помилуј, Господе помилуј, Господе помилуј, благослови!

Ако нема свештеника:

Господе помилуј, Господе помилуј, Господе помилуј!

 

И отпуст: Господе Исусе Христе, Сине Божји, ради молитава пречисте Твоје Матере, преподобних и богоносних отаца наших и свих светих, спаси ме грешнога. Амин.